Za ovu njegovu pesmu sigurno niste čuli, BILA JE ZABRANJENA JER GOVORI O SRPSKOM STRADANJU I POKOLJU!

Jovan Dučić je bio srpski pesnik, pisac i diplomata, a pre svega veliki patriota. Na današnji dan, 7. aprila 1943. godine umro je u mestu Geri u Sjedinjenim Američkim Državama

Dučić je jedan od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.

Rođen je 15. februara 1874. godine u Trebinju, a 1875. godine u Hercegovačkom ustanku ostao je bez oca.

Radio je kao učitelj po raznim mestima. Zbog pisanja patriotskih pesama proterivan je od strane austrougarskih vlasti iz tih gradova. Tako je upoznao u Mostaru Aleksu Šantića, i zajedno su pokrenuli časopis Zora i književni krug.

Dučićeva pesma o srpskom stradanju

U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči kojima je opisao patnje svog naroda.

Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma "Vrbas".

Prvi put je, kao citat, štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku "Umesto predgovora" Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u Vili na jezeru.

U "Vili na Jezeru” Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju pesmu Vrbas, za koju Slobodan Jovanović kaže:

– Njegova pesma "Vrbas", ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva Vila, Jakšićevo "Padajte, Braćo", Vojislavljevo "Na Vardaru", Rakićevo "Na Gazimestanu".

Vrbas

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova –
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirala:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.
 
Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa –
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.

Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.

Foto: wikipedia

Svetski diplomata

Diplomirao je pravo u Parizu, a od 1910. godine je u diplomatskoj službi Kraljevine Srbije i Jugoslavije. Poslanik ( ambasador ), ataše ili sekretar poslanstva u Carigradu, Sofiji, Rimu, Atini, Madridu, Kairu, Budimpešti i Bukureštu.

Godine 1941. preselio se u SAD zbog okupacije Kraljevine Jugoslavije. Do svoje smrti vodio je organizaciju Srba u Ilionisu, čiji je osnivač Mihajlo Pupin, koja predstavlja srpsku dijasporu.

Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.

Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine.

Poznata dela

Prvu zbirku pesama Jovan Dučić objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Najpoznatije pesme su mu: Pesma ženi, Jablanovi, Zalazak sunca, Refren, Susret, Poezija, Ljubav. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Njemu u čast nagrada za pesništvo "Jovan Dučić" dodeljuje se svake godine tokom manifestacije "Dučićeve večeri poezije" u Trebinju.

Počiva u Trebinju od 2000.

Jovan Dučić umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja pesnika ispunjena je 22. oktobra 2000, kada je njegovo telo je prebačeno u rodni kraj, gde je sahranjen na Crkvini iznad Trebinja.