U Srbiji više od 52.000 ljudi godišnje umre od bolesti srca - Šta ako ono radi sporo?!

U Srbiji više od 52.000 ljudi godišnje umre od bolesti srca, zato neka stanja zahtevaju hitnu ugradnju pejsmejkera. Šta sve pacijenti treba da zanju ako izgleda život sa pejsmejkerom

Prof.dr Sinišom Pavlović kaže da postoji nekoliko bitnih stvari koje ljudi moraju znati o bajpasu.

- Postoji nekoliko bitnih stvari, a prva i najvažnija je da postoji pejsmejker koji obuhvata tri uređaja koja su u različitim indikacionim područjima. Jedno je prisustvo preterano sporog rada srca, i te pejsmejkere nazivamo antibradikardni - kaže Pavlović.

Drugi slučaj je kada postoji potreba da pacijent ima aparat u sebi koji je integrisana lična hitna pomoć sa defibrilatorom, to su pejsmejkeri defibrilatori.

- Takvi pacijenti koji imaju poremećaje srčanog ritma koji mogu biti životno ugrožavajući. Treća grupacija je najmlađa, to su resinhronizacioni pejsmejkeri koji se ugrađuju grupi pacijenata koji imaju određene električke fenomene na srcu, kao što je blok leve strane, gde se impuls kroz srce sprovodi sporo, te srčanu slabost u kombinaciji. Pejsmejkeri su širi pojam, ali se najčešće misli na prvu grupu i situacije kada srce radi presporo. Najbitnije u toj priči jeste i da ne treba od pejsmejkera previše očekivati, jer on ne daje srcu samo da radi presporo. Ako pacijent ima druga srčana oboljenja, treba ih lečiti na isti način, kao da nema pejsmejker - kaže doktor.

Foto: Printskreen

Prema njegovim rečima postoje vrlo mala ograničenja kod osoba koje imaju ugrađen pejsmejker usled nekih od oboljenja srca.

- Postoje vrlo mala ograničenja sa standardnim antibradičarnim pejsmejkerom i sa njim se živi kao i da ga nemate. Imamo veliki broj pacijentkinja koje su prošle celu trudnoću i potpuno se normalno porodile sa ugrađenim pejsmejkerima, a imamo i dve žene koje su se porodile sa ugrađenim defibrilatorima.  Ipak, ne radi se  o izdržavanju, već o jednom kvalitetu života koji je adekvatan i gde ne postoje neka posebna ograničenja. Noviji pejsmejkeri su napravljeni tako da neki pacijenti mogu da idu na magnetnu rezonancu. Jedino gde je zaista ograničenje to su zone velikih elektromagnetnih polja. Pacijenti sa ugrađenim pejsmejkerom može da se bavi rekreativnim sportom, ali se ne preporučuju sportovi koji su kontaktni - napominje Pavlović.

Ugradnja i život sa bajpasom

Ugradnja pejsmejkera se radi lokalnom anestezijom i pravi se mali rez na spoju ramenog i grudnog mišića.

- U tom žlebu se nalazi jedna vena koju izdavajamo i iskorišćavamo kao ulazni put za elektrodu. Ta vena se zove vena cefalika, kroz nju stavljamo elektrodu, koja anatomskim putem ide ka potključnojveni, anonimnoj veni, gornjoj šupljoj veni, dolazi u desnu pretkomoru, desnu komoru srca i tu se ona fiksira mehanizmom, gde postoji kao mali vadičep koji izlazi na vrhu elektrode i ona je fiksirana za miokard. Na mestu gde smo ušli, spajamo je sa pejsmejkerom, koristeći inbus ključ. Proveravamo prethodno sve parametre, stavlja se u džep potkožnog mišića, šije se po slojevima. Operacija standardnog pejsmejkera može trajati oko dvadesetak minuta, i već istog popodneva pacijent može ići kući - zaključio je prof. dr Siniša Pavlović.

Foto: Shutterstock

Istorijat pejsmejkera

Doktor objašnjava razliku i namenu u pejsmejkerima od njihog nastanka u Evropi i Americi.

- Evropska istorija je imala prvog pacijenta koji je dobio jednu vrstu toksičnog miokarditisa koji je doveo do nečega što zovemo kompletni blok usporenja srčanog rada. Taj pacijent, zvao se Arnel Arson, pojeo je ostrige koje su bile zatrovane i dobio je toksični hepatitis. Od tog toksičnog hepatitisa došlo je do intoksikacije celog organizma i usporenja srčanog rada. U bolnici Karolinska u Švedskoj, 1958. godine već su razmatrali ideju pravljenja pejsmejkera. Tamo se desila situacija da je pacijent imao usporen srčani rad i padao je stalno u nesvest. Doktor je tada supruzi saopštio da postoji ideja da se napravi jedan aparat. Taj prvi aparat napravljen je od strane inženjera rimerkvista i ugrađen je 8. oktobra 1958. Taj prvi aparat radio je svega dva i po sata, ali je pokazao da srce može biti stimulisano. O

Ono što može biti zanimljivo je to da je taj pejsmejker imao baterije koje su se punile preko indukcionog kalema, koji je bio zasnovan na Teslinim principima.

- Aparat nije bio dovoljno pouzdan, ali je sutradan ugrađen aparat koji je pomogao pacijentu da izađe iz krize. Najzanimiljivija stvar u celoj ovoj priči je ta, da je pacijent poživeo godinu dana duže od hirurga koji mu je ugradio pejsmejker. Arnel Arson je promenio 24 pejsmejkera u svom životu i poživeo je svoj puni životni vek, a preminuo je od maligniteta - kaže doktor.

Foto: Freepik.com

Dodaje da je u Americi situacija bila dugačija jer su imali živine baterije koje su bile jako bitne u razvoju pejsmejkera.

- U Americi se dogodila sasvim druga stvar. Kod njih je tokom jednog nestanka struje u Mičengenu, koji je zakačio i bolnicu, došlo do gubitka struje u celoj bolnici. Agregati su se uključili na intenzivnoj nezi, ali jedno od dece koje je bilo na privremenom pejsmejkeru, koji je bio uređaj koji izgleda kao ormar, kada je nestala struja, dete je preminulo. Taj doktor je zamolio čoveka Arona Bejkena, koji je tada tek počeo da radi u bolnici, da napravi uređaj koji će omogućiti da se to više ne bi dešavalo i i koji će raditi na baterije. Pošto mu je pokazivao rukama, Albejken je shvatio da to treba da bude nešto malo. Pošto je kao ratni inžinjer radio u američkoj vojsci, iskoristio je živine baterije koje su koristile radio stanice i ugradio ih, a potom je dobio podatak da se pojavio prvi tranzistorski metronom koji daje ritam od 60 u minuti i iskoristio ga, spojio sve to za neka tri-četiri dana i napravio uređaj, a najveći problem mu je predstavljalo to što je doktor tražio da postoji lampica koja će u ritmu kuckati, jer mu je trošio previše energije i prosto je morao da napravi neki izvod. Taj aparat je testiran samo 48 sati na psu. Posle toga je prvi put ugrađen detetu koje je imalo postoperativni blok i u Americi je razvoj pejsmejkera nastavljen iz priče koja je krenula sa post-hirurškim komplikacijama. Primat su kasnije preuzeli drugi - priča dr Pavlović.

Fenomen iznenadne smrti

Na pitanje, da li fenomen iznenadne smrti može da se predvidi, prof. dr Pavlović kaže da je to nedoumica moderne kardiologije.

- Decenijama se rade istraživanja, gde se utvrđuje da nije baš ni na osnovu čega, jer postoje određene urođene mane, postoje i određeni sindromi gde je prepoznato da neke urođene greške u razvoju na vrlo ćelijskom nivou mogu biti prepoznate i da se predupredi takav ishod ugradnjom pejsmejker defibrilatora. Takvu vrstu ugradnje defibrilatora zovemo primarnom prevencijom. To je ona grupa oboljenja za koju se veruje da mogu dovesti do poremećaja srčanog ritma, koje mogu dovesti do smrtnog ishoda - napominje profesor.

Foto: Printscreen/pixabay

Postoji indikacija koja je relativno hitna, sekundarna prevencija, gde pacijenti koji su preživeli fenomen iznenadne srčane smrti.

- To znači da su imali sreće da tu bude neko dovoljno kompetentan da ih reanimira, da postoje spoljni defibrilatori, da je Hitna pomoć brzo došla ili se to dogodilo u bolnici, takav pacijent koji je preživeo takvu situaciju se smatra apsolutno indikovanim za ugradnju pejsmejker defibrilatora, jer je verovatnoća da će se to dogoditi ponovo znatno veća nego u drugim grupacijama - kaže doktor.

On objašnjava zbog čega sve češće sportisti, posebno fudbaleri imaju srčanih problema.

- Kada je u pitanju fenomen iznenadne smrti, italijanska grupa istraživača kardiologa je najdalje otišla, baš zbog tih relativno čestih slučajeva umiranja mladih osoba na fudbalskim terenima. Iza toga se krije jedan fenomen koji se zove hipertrofična kardiomiopatija, a to je zadebljanje srčanog mišića za koje se najčešće ne zna iz kojih razloga nastaje i ta osoba svakako ne bi trebalo da se bavi sportom. Svako ko se bavi sportom mora da prođe jedan detaljan pregled koji će pokazati da li ta osoba može ili ne može da se bavi sportom. To su preduslovi da se smanji rizik od takvih neželjenih događaja - ističe profesor Pavlović.

Foto: Freepik.com

On kaže da je takođe, jako bitno da li je u porodici bilo fenomena iznenadne smrti u porodici. Ne postoji dovoljna učestalost pregleda koja će to jasno definisati, ali treba biti oprezan i u odnosu na to reagovati na vreme.