Maestralan poduhvat našeg sveštenika: Otkriveni decenijama skrivani zločini nad pravoslavnim stanovništvom u BiH!

Sveštenik Aleksandar Praščević objavio je novi istrazivacki poduhvat delo "Odnosi pravoslavnih hrišćana i muslimana u Bosni i Hercegovini u Drugom svetskom ratu" koji pre svega predstavlja dug prema nevinim žrtvama rata, ali i onima čija su imena dugo bila nepoznata, kako dobročinitelja tako i zločinaca, saopštila je Srpska pravoslavna crkva.

Iz knjige Praščevića, koji je bio i šef kabineta pokojnog patrijarha Irineja, i koji iz sebe ima završene i treće postdoktorske studije, konačno se mogu saznati decenijama sakriveni problemi sa kojima su se susreli pravoslavni i muslimani na putu njihovog suživota u Bosni i Hercegovini.

Prvi put od završetka Drugog svetskog rata, u kome su pravoslavni Srbi podneli najveću žrtvu u ljudstvu na Balkanu, naša javnost je dobila priliku da se na osnovu do sada neobjavljenih arhivskih dokumenata, decenijama nedostupnih istoričarima i istraživačima, upozna sa novim detaljima u odnosima između pravoslavnih hrišćana i muslimana u Bosni i Hercegovini u tim užasnim ratnim godinama, navodi se na sajtu SPC u tekstu čiji je autor Mr Milan Trpković, direktor izdavačke kuće "Ključ".

Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve je na početku Drugog svetskog rata doneo odluku (Br. 2364/42 od 14. oktobra 1941. godine) da svi sveštenici napišu izveštaje o stanju u njihovim parohijama kako bi se sagledala situacija u kojoj se našla Crkva i njen verni narod na okupacionim teritorijama. Ista odluka je doneta i po okončanju rata (Br. 780/47 iz 1946. godine) sa ciljem da se sagledaju ratne posledice i novonastalo stanje na terenu. Glavna tema gorenavedenih izveštaja su stradanja pravoslavnih Srba te je, stoga, najviše podataka o ubijenima, proteranima, nasilno pokatoličenima i islamiziranima, prebeglima, odvedenima po logorima, itd.

Foto: Tanjug

 

- U knjizi su predstavljeni podaci na osnovu svedočenja pravoslavnog stanovništva iz 40 srezova, data u periodu omeđenom 1941. godinom i 1944. godinom, uz iskaze stanovnika 21 sela i jedne opštine, koji su sakupljani 1942. godine, kao i izjave parohijana iz 92 parohije i tri manastira datih 1947. godine, sabrane na prostoru eparhija Dabrobosanske, Banjalučke, Zvorničko-tuzlanske, Zahumsko-hercegovačke i Bihaćko-petrovačke - navedeno je na sajtu SPC.

Sveštenik dr Aleksandar Praščević, autor ovog dragocenog istraživačkog poduhvata, otkriva nam u svom uvodu da su i savremeni međuverski odnosi opterećeni teškim istorijskim iskustvom jer su nam poznati samo sukobi i zločini na verskoj i etničkoj osnovi, dok su primeri međuverske solidarnosti i dobrotoljublja, iako malobrojni, ostali nekako neprimetni jer se njima do sada nije posvetila dužna pažnja. Zbog toga, po njegovim rečima, „kao što svaki zločin zaslužuje osudu, i svaka žrtva zaslužuje dostojan pomen, tako i svaki humani postupak zaslužuje da bude istaknut i pohvaljen“.

Akademik Ljubodrag Dimić je u svojoj recenziji istakao da je autor uspešno predstavio i delom prepričao autentična svedočanstva o zločinima počinjenim nad srpskim pravoslavnim stanovništvom u Bosni i Hercegovini.

- Istovremeno, oni su (pisana svedočanstva – red.) svojevrsna oda onim predstavnicima islamske vere koji su u zlim vremenima imali snage da podignu svoj glas i stanu u zaštitu svojih komšija, prijatelja, poznanika druge nacije i vere. Afirmacija takvog načina ponašanja i vraćanje u svest savremenika imena ljudi kojima su bili namenjeni „donji spratovi istorije“, još jedan je od doprinosa (ovog – red.) rukopisa. Rad kolege dr Aleksandra Praščevića značajno je upozorenje istoričarima i piscima istorijskih tekstova da treba izbegavati generalizacije i ustaljene stereotipe i uvek voditi računa o složenosti događaja, pojava i procesa o kojima pišu - navedeno je u saopštenju SPC.

Foto: spc

 

Ova istorijska knjiga je dug, pre svega, prema nevinim žrtvama rata, dug prema onima čija su imena dugo bila nepoznata, kako dobročinitelja tako i zločinaca. U ovoj knjizi se konačno mogu saznati decenijama sakriveni problemi sa kojima su se susreli pravoslavni i muslimani na putu njihovog suživota u Bosni i Hercegovini.

- Pošto sam usredsređen na dijalog između pravoslavnih hrišćana i muslimana, kako bi se sačuvao naš suživot u miru i ljubavi, i kako bi naša deca bila pošteđena ratnih strahota, nikada nisam planirao da se bavim temom rata. Pre osam godina sam odlučio da pokušam da u istoriji najvećeg svetskog sukoba u kome je ogromnu žrtvu podneo naš narod pronađem svedočanstva o ljudima koji su prkosili ratnom vihoru i pomagali svojim sugrađanima druge vere i druge nacije - rekao je za Kurir sveštenik dr Aleksandar Praščević.

Istakao je da je pronalazak pismenih svedočanstava bio najveći izazov za ovu temu jer je želeo da se osloni isključivo na lična iskustva.

- Rad je morao da bude rezultat autentičnog izvora. Jedan deo dokumenata je bio uništen od strane jugoslovenske službe bezbednosti, a drugi deo je bio sakriven na više različitih mesta. Znao sam gde treba da počnem sa istraživanjem, ali nisam znao gde su sve sakriveni dokazi. U svemu tome mi je bila izuzetno dragocena pomoć penzionisanog arhiviste Zorana Đorđevića. I izuzetno sam ponosan na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, jer ne samo da je uprkos strašnom riziku sačuvala veliki deo tih dokumenata u kojima su zapisana golgotska stradanja pravoslavnih Srba, nego i što je sačuvala dokumenta u kojima su pohvaljeni muslimani koji su se suprotstavili ustaškim zločinima - naveo je dr Praščević.

Kada čovek čita lična svedočanstva o stradanju nevinih ljudi, još u originalnom rukopisu, onda je nemoguće ne osetiti, ne proživeti sav taj bol koji pritiska grudi, ističe autor ovog dela.

- Mene je oduševila ljudskost srpskih pravoslavnih sveštenika koji su opisali stravična masovna stradanja svog naroda od strane muslimana ustaša ali nisu prećutali imena onih drugih muslimana koji su se suprotstavili ustašama. Posebnu pažnju sam posvetio dokazima kako su ustaše podmetale sukobe između pravoslavnih i muslimana tako što su ubijale i jedne i druge po selima pa onda širili glasine kako su se između sebe poubijali. U tom kontekstu postoji mnogo svetlih primera kako su pravoslavni Srbi odbijali da uzvrate muslimanima za masovna ubistva nevinih Srba ne znajući da su to ustaški zločini sa ciljem da se izazove njihova osveta nad muslimanima - naglasio je dr Praščević.