Golobrade mladiće kukavički ubili OVK teroristi! Tek što su izašli iz školskih klupa, otišli u odbranu otadžbine - Krvavi 30. septembar večno urezan u srpsku istoriju

Na današnji dan, 30. septembra 1998. godine iz zasede su ubijena petorica srpskih vojnika: Vladimir Radojičić, Miroslav Jocić, Ilija Pavlović, Miladin Gobeljić, Miloš Pavlović dok su teško ranjeni kapetan Goran Loznica i Goran Simić, od strane pripadnika teorirstičke OVK.

Na pripadnike naše Vojske u blizini karaule "Košare" pucali su iz zasede na vozilo "pincgauer" i tada su poginuli Vladimir Radojičić, Miladin Gobeljić i Ilija Pavlović, svi vojnici Vojske Jugoslavije na služenju vojnog roka, kao i vojnici po ugovoru Miroslav Jocić i Miloš Pavlović, dok su teško ranjeni kapetan Goran Loznica i Goran Simić.

 

30. septembara 2024. počela je dvadesetšesta godina od kada je na patrolu VJ, u rejonu karaule Košare, otvorena minobacačka i mitraljeska vatra od strane albanskih terorista. Ubijeno je pet vojnika samo zato što su Srbi. Ugasilo se pet nezasnovanih porodica. Miloš, vojnik po ugovoru. Hteo je da nasledi oca i u profesiji. Krenuo je na karaulu, na Košare sa nadom da će ga po povratku sačekati ugovor za prevođenje u čin mlađeg vodnika.

Miroslav, mlađi vodnik, trebao je tih dana da ode na redovan godišnji odmor. Znao je sastav jedinice, upoznao regrute koji su jedva tri meseca vojnici. Dileme nije bilo. Izabrao je mlade vojnike i umesto na odmor krenuo je sa njima na Košare.

Ilija nije javio roditeljima da ide na Kosovo. I svojim drugarima je predhodnog dana zabranio da to urade. Jedino je tražio od njih da još koji put čuje "Još jedan dan života". Nije ni slutio da je i njemu i njegovim drugarima ostalo još jedva tri dana.

Miladin je pre polaska na Košare poslao pismo svojima u kome je tražio da mu pošalju toplu odeću. Vest o njegovom ubistvu su dobili kada i pismo. 

Vladimir, po imenu je trebalo da vlada u miru a mir je zauvek zavladao njegovom dušom. Samo dan pre toga ubedio me da je "tu, na brdu pored Niša". Jeste bilo brdo ali na jugoslovensko-albanskoj granici – karaula Košare.

 

Dok su se približavali državnoj granici, nisu ni slutili da, od ranog jutra, u zasedi čeka jedinica OVK koju je predvodio Agim Ramadani. Za njih petoricu život se završio u jednom trenu.

Foto: RINA

 

Miladin, Ilija i Vladimir poginuli su u rodu Izviđač-diverzant sa 19. godina života i 99 dana vojnog života... Njihove godine života i dani provedeni u vojnom životu govore i o tome koliko je ondšnjoj državnoj i vojnoj vrhovnoj komandi bilo do odbrane zemlje... Na takve položaje su upućivani posle obuke, skraćene, sa 5 meseci i 22 dana odlukom ondašnjeg načelnika generalštaba od maja 1998. godine na 2 meseca i 23 dana.

 

Ubijeno je pet vojnika, pet momaka. Sve što su ostavili za sobom je tuga i grobovi koje roditelji kite umesto svatova. Porodice nisu zasnovali. Miloš i Miroslav verovatno zbog zauzetosti i obaveza u službi. Vladimir, Ilija i Miladin zbog mladosti. Imali su jedva po devetnaest godina, tek izašli iz školskih klupa.

 

Vladimir, po imenu je trebalo da vlada u miru a mir je zauvek zavladao njegovom dušom. Samo dan pre toga ubedio me da je "tu, na brdu pored Niša". Jeste bilo brdo ali na jugoslovensko-albanskoj granici – karaula Košare.

 

Dok su se približavali državnoj granici, nisu ni slutili da, od ranog jutra, u zasedi čeka jedinica OVK koju je predvodio Agim Ramadani. Za njih petoricu život se završio u jednom trenu.

 

Miladin, Ilija i Vladimir poginuli su u rodu Izviđač-diverzant sa 19. godina života i 99 dana vojnog života. Na takve položaje su upućivani posle obuke, skraćene, sa 5 meseci i 22 dana odlukom ondašnjeg načelnika generalštaba od maja 1998. godine na 2 meseca i 23 dana.

Foto: Printskrin/Društvene mreže

Ubijeno je pet vojnika, pet momaka. Sve što su ostavili za sobom je tuga i grobovi koje roditelji kite umesto svatova. Porodice nisu zasnovali. Miloš i Miroslav verovatno zbog zauzetosti i obaveza u službi. Vladimir, Ilija i Miladin zbog mladosti. Imali su jedva po devetnaest godina, tek izašli iz školskih klupa.

 

Njihova srca stopila su se sa Kosovom i Metohijom. Njihova krv je natopila kosmetsku zemlju. Za njih je KiM uvek bilo srce Srbije. Zato su i otišli i zauvek ostali na Kosovu i Metohiji.

Podsetimo, Viši sud u Nišu osudio je 2016. godine na po petnaest godina zatvora osam pripadnika OVK koji su 30. septembra 1998. godine u graničnom pojasu između tadašnje SRJ i Albanije izvršili dva teroristička napada i ubili šestoricu vojnika i isto toliko ranili...

Kako je utvrđeno tokom sudskog postupka Šećer Maljoku, Gaši Džafer, Gadžaferi Demuš, Maljoku Dem, Agron Isufi, Čuni Antonu, Rabit Alija i Rustem Beriša i još tridesetak neidentifikovanih osoba pripadnici jedinice "Kobra" kojom je rukovodio sada pokojni Agim Ramadani su neutvrđenog dana ušli iz Albanije na Kosovo gde su postavili dve protivtenkovske mine na poljski put između karaula "Maja Čoban" i "Morina".