Početak je bio težak, ali sada mi i drugari pomažu da primim insulin! Ispovest dečaka koji se pet godina bori sa šećerom

Aleksandar Popović (12) iz Majdanpeka više od pet godina bori se protiv povišenog nivoa šećera u krvi.

Borba Aleksandra Popovića počela je pre pet godina, kada mu je u prvom razredu osnovne škole dijagnostikovan dijabetes. Prvi simptomi bile su jake glavobolje, a kada su lekari uradili sve potrebne testove, otkrili su da boluje od ove neizlečive bolesti.

- Mama je to saznala. Imao sam učestale glavobolje i ona je posumnjala da se nešto dešava. Vodila me je kod lekara i oni su tako saznali - priča ovaj dečak.

Ono što mu je bilo najteže, to je da objasni svojim vršnjacima u školi od čega boluje i kakva je priroda njegove bolesti.

- Prvo ni oni nisu znali, kao što ni ja nisam znao šta je to dijabetes. Propitivali su me i ja nisam znao mnogo toga da im kažem. Ali sad je dobro, shvatili su šta je dijabetes i sad mi pomažu - rekao je Aleksandar za TV "Prva".

I nakon pet godina borbe, Aleksandar još uvek ima niz problema, a najteže mu pada to što mora pažljivo da bira obroke, da vodi računa i šta i kada jede.

- U početku je bilo baš teško dok se nisam navikao, onda posle mi je malo lakše. Ali opet svaki dan je teško da razmišljam šta ću da jedem danas, šta ću da jedem sutra i tako - priča Aleksandar.

On svakodnevno mora da meri nivo šećera u krvi, a u tome mu, osim porodice pomažu i drugari iz škole.

Oni su priznali da mu ponekad kupe čokoladicu, ali da su uvek tu uz njega. Svog vršnjaka hvale da je dobar drug i vole da odlaze na školski odmor sa njim. 

Foto: Shutterstock

Ipak, smatraju da je možda malo više povučen u odnosu na ostalu decu.

-  Kada je potrebno za vreme časa da ode do kuhinje ili da meri šećer ili da se javi majci, mi ga obavezno pustimo - rekao je Aleksandrov nastavnik.

Majka ovog dečaka istakla je da joj je najteže palo prve godine nakon što je Aleksandru dijagnostifikovan dijabetes. Ona je rekla da je priprema hrane za Aleksandra, ali i za još troje dece svakodnevni izazov, ali da je na kraju cela porodica počela da se hrani na isti način kao i on.

- Isto vreme se posvećuje svojim deci, s tim što je veća briga o Aleksandru i veća obaveza, to je bukvalno gde god idete vi mislite o njegovim glikemijama - priča Aleksandrova majka.

I pored svoje teške borbe protiv ove bolesti, ovaj dečak imao je snažnu poruku koju je želeo da pošalje svima koji su se našli u istoj situaciji kao i on.

- Deci koja su dobila dijabetes, želim da poručim da nema čega da se plaše, na sve će da se naviknu i da su slični kao svoji vršnjaci - zaključio je ovaj dečak.