Umorni, promrzli, mokri i bolesni! Naši heroji izašli kao pobednici iz Kolubarske bitke

Na danasnji dan 16. novembra 1914. godine počela je Kolubarska bitka - jedna od najznačajnijih u Prvom svetskom ratu. Bitka je trajala mesec dana, a završila se pobedom srpske vojske pod komandom generala Živojina Mišića.

Masivni napad austromađarskih trupa, njih oko 200.000, posle prethodnih neuspeha Srba na Drini, odnosno Mačkovom kamenu, u prvoj fazi je bio uspešan.

Teško premorene, nedovoljno snabdevene, bez neophodne artiljerijske municije, pod kišom koja danima nije prestajala, promrzle i demoralisane srpske trupe se povlače dublje u unutrašnjost zemlje.

Pritom, dva dana ranije, u noći 14. novembra u borbama na Savi kod Šapca, komandant Prve srpske armije general Petar Bojović je ranjen. Na komandnoj poziciji zamenio ga je general Živojin Mišić.

Opšte povlačenje srpskih trupa iz pravca Mačve, sa Sokolske planine, Mokre gore, trajalo je put Valjeva, i južnije, put Užica.

Umornim i promrzlim vojnicima, nedovoljno snabdevenim obućom, odevnim predmetima, ciradama odnosno šatorskim krilima, što bi ih koliko toliko štitilo od padavina i hladnoće, mokrim do gole kože, znatnim delom je tada ovladao očaj. Bolesti i dezerterstva nisu bili retkost. Povlačenje je nastavljeno dublje u unutrašnjost, posle pada Valjeva, put desne obale Kolubare. Zamisao je bila utvrđivanje na potezu Povlen, Maljen, Suvobor.

Foto: wikipedia.org

U stanju očaja, s teškom mukom, napušten je takođe Beograd, da bi linija odbrane bila određena na Kosmaju.

Sve vreme je pritom pružan žilav otpor koliko su okolnosti dopuštale.

Austrougraske trupe međutim zaglavile su se takođe, usled neprohodnih, i inače loših, raskaljanih puteva, a i zbog nabujalih voda. Čak je i nevelika Kolubara, usled obilnih padavnina postala ozbiljna prepreka.

Naređenje srpske Vrhovne komande, smeštene tada u Kragujevcu, bilo je da se izvrši utvrđivanje na desnoj obali Kolubare i Ljiga, a da se mostovi na Kolubari unište. Lazarevac su Austromađari zauzeli 18. novembra.

Pošto je general Mišić 26. novembra procenio da su prilike bezizlazne traži dozvolu da povuče trupe na Rudnik, što je podrazumevalo napuštanje Suvobora. Posle teških pregovora sa pretpostavljenima, pretnje ostavkom, Mišić najzad nekako dobija delimičnu saglasnost vojvode Radomira Putnika, zapovednika Štaba Vrhovne komande.

Odstupanje u skladu sa procenom generala Mišića započelo je izjutra 29. novembra put Rudnika i Gornjeg Milanovca. Delom, on je tada postupio samoinicijativno.

Austrougarska komanda došla je zatim do zaključka da je srpska vojska potučena, da je uzmak posledica kraha.

Foto: wikipedia.org

Paralelno, srpskoj komandi postaje jasno, na osnovu svedočenja zarobljenika, da je stanje trupa Autrougarske takođe očajno. Vladala je opšta demoralizacija, premor, hladnoća. Pritom, trupe su bile razvučene prekomerno zbog konfiguracije terena fronta. Čak je i snabdevanje bilo neredovno.

Tih dana među vojnike na liniju fronta dolazi i stari kralj Petar, s ciljem podizanja morala. Uspešno ispostaviće se.

Ofanziva, kontranapad Srba započinje 3. decembra. I to put Suvobora, Maljena, ka Valjevu, kako bi Austrougarske trupe bile presečene.

Prethodno, Mišićev plan je najzad usvojila Vrhovna komanda. Tako da je tog 3. decembra usledila paralelna opšta ofanziva sve tri srpske armije i Užičke vojske na neprijatelja.

Usledio je krah austrougarskih trupa, i beg preko Drine i Save.

Poslednja stopa ondašnje Kraljevine Srbije oslobođena je 15. decembra.

Poraz austrougarske vojske bio je potpun, i zaprepastio je tada ne samo Beč ili Berlin, nego i savezničke komande. Otprilike dve trećine ljudstva Balkanske armije Vojske Austrougarske izbačeno je iz stroja.

Srpska pobeda bila je potpuna. Glavnokomandujući srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević dodelio je potom generalu Živojinu Mišiću čin vojvode.

 - Trebalo mi je da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu, u vreme kada je drugi već nisu imali - rekao je vojvoda Mišić.