Krvavi potpis pravosuđa: Kada pravo na život zamene metak, mač i otrovni gas

Smrtna kazna predstavlja najradikalniji i najkontroverzniji pravni mehanizam u istoriji čovečanstva, postavljen na tankoj granici između apsolutne pravde i ubistva. Dok je savremeni svet predvođen Evropom krenuo putem ukidanja ove sankcije u ime dostojanstva ljudskog života, globalna slika pravosuđa ostaje podeljena.

Od Sjedinjenih Američkih Država, gde se kroz istorijske metode poput električne stolice ili modernih eksperimenata sa hipoksijom azotom kažnjavaju najsvirepije serijske ubice, pa sve do autoritarnih sistema Bliskog istoka, gde se na javnim trgovima mačem preseca vrat ne samo ubicama već i političkim disidentima, prestupnicima i nemoralnima, egzekucija pod pokroviteljstvom države opstaje kao ogledalo društvenih vrednosti, političke moći i pravosudne neumoljivosti.

Poslednji rafal streljačkog voda u Srbiji

U pravnom sistemu Srbije, ime Johana Drozedeka ostalo je trajno zabeleženo kao istorijska i kriminološka prekretnica, budući da je on poslednja osoba nad kojom je izvršena smrtna kazna na tlu naše zemlje.

Foto: youtube/printscreen

Zločin koji je doveo do ove radikalne presude odigrao se u avgustu 1988. godine u Karavukovu kod Odžaka, kada je Drozdek, vođen stravičnim nagonima i željom za osvetom prema komšiji koji mu nije pozajmio bicikl, oteo njegovu ćerku Ivanu M. (6).

Foto: RAS Srbija

Devojčicu je odveo na obližnje seosko groblje gde ju je zverski silovao, a potom usmrtio udarcima ciglom u glavu. Forenzička istraga i pritisak javnosti brzo su doveli do njegovog hapšenja, a Okružni sud u Somboru mu je izrekao najtežu zakonsku kaznu.

Nakon što su sve žalbe odbijene, Drozdek je pogubljen pred streljačkim vodom u ranim jutarnjim časovima 14. februara 1992. godine u Okružnom zatvoru u Subotici.

Foto: Shutterstock/Printscreen youbube

Sa druge strane, prelazni period između prestanka izvršenja smrtne kazne i njenog zvaničnog brisanja iz zakona 2002. godine kreirao je specifičnu grupu osuđenika čiji su životi sačuvani zakonskim izmenama.

Kada je smrtna kazna ukinuta, u Srbiji je postojalo nekoliko desetina zatvorenika koji su čekali streljanje ili im je sudski postupak za najteža dela bio u toku.

U vreme ukidanja smrtne kazne 2002. godine u našem zakonodavstvu nije postojala kazna doživotnog zatvora, pa su sve te aktivne smrtne presude automatski preinačene u tadašnju maksimalnu vremensku kaznu od 40 godina zatvora.

Tek znatno kasnije, uvođenjem takozvanog "Tijaninog zakona" krajem 2019. doživotna robija se vraća u srpski pravni sistem za najsvirepije zločine. 

Jezivi eksperiment nad plaćenim ubicom

U Sjedinjenim Američkim Državama, smrtna kazna je na saveznom nivou i u većini saveznih država koje je primenjuju strogo ograničena na najteža ubistva sa otežavajućim okolnostima.

To obuhvata svirepa, planirana i višestruka ubistva, likvidacije policajaca na dužnosti, ubistva dece, kao i zločine izvršene tokom drugih teških krivičnih dela poput silovanja ili otmice.

Pored toga, savezni zakon i vojni pravosudni sistem predviđaju najtežu kaznu i za zločine protiv države i nacionalne bezbednosti.

Dok je smrtonosna injekcija, zasnovana na koktelu anestetika, paralitika i kalijum-hlorida, i dalje primarni metod na saveznom nivou, nedostupnost ovih lekova primorao je pojedine savezne države na uvođenje alternativa.

Priča o Kenetu Smitu nije samo priča o surovom zločinu iz prošlog veka, već i o tome kako je jedan čovek postao zamorče modernog američkog pravosuđa, prošavši kroz košmar umiranja dva puta.

Sunovrat Keneta Smita počinje u martu 1988. godine u Alabami. Tada je lokalni sveštenik Čarls Senet unajmio ekipu, u kojoj je bio i Smit, da likvidiraju Senetovu suprugu Elizabet zbog naplate životnog osiguranja, nakon čega su je zverski pretukli i izboli nožem, što je ubrzo dovelo do sveštenikovog samoubistva i Smitovog hapšenja, i osuđivanja na najtežu kaznu.

Foto: YouTube printscreen

Smit je potom tri decenije kasnije, tačnije 17. novembra 2022. godine, prošao kroz nezapamćen košmar kada je vezan za sto preživeo sopstveno pogubljenje jer dželati sat vremena nisu uspevali da mu pronađu venu za infuziju, da bi potom 25. januara 2024. godine u Alabami poslužio kao istorijski eksperiment za novu metodu, hipoksiju azotom.

Foto: YouTube printscreen

Iako su vlasti uveravale javnost da je gušenje čistim azotom preko hermetičke maske humana opcija, svedoci i novinari iza stakla prisustvovali su jezivom prizoru u kojem se Smit nekoliko minuta svesno i grčevito borio za vazduh, trzajući se i savijajući celim telom naspram kaiševa pre nego što je konačno izdahnuo.

Foto: YouTube printscreen

U državama poput Floride, Južne Karoline i Jute osuđenicima i dalje preostaje zakonska mogućnost da umesto ove gasne alternative izaberu duboko ukorenjene istorijske metode poput električne stolice sa naponom do 2.000 volti ili pak streljačkog voda sa petoricom anonimnih strelaca koji pucaju direktno u metu iznad srca.

Ubijanje kao porodično nasleđe: Saudijski zakon mača i javnog raspeća

Saudijska Arabija ostaje jedna od retkih zemalja na svetu koja i dalje primenjuje javna pogubljenja tradicionalnom metodom dekapitacije, gde se na javnim trgovima poput zloglasnog Trga Deera u Rijadu, koji lokalno stanovništvo i stranci neformalno nazivaju "Čop-Čop trg" osuđenicima odseca glava dželatovim mačem.

Foto: Shutterstock

Tamo se najteža kazna izriče ne samo za ubistva i terorizam, već i za dela zasnovana na striktnom tumačenju šerijatskog prava kao što su trgovina drogom, politička pobuna, bogohuljenje, preljuba pa čak i praktikovanje magije i vradžbina.

Sam posao dželata u saudijskom društvu izuzetno je cenjen, važi za uzvišeni "Božji posao" i često se kao zanat prenosi sa oca na sina, što potvrđuje i profil njihovog najpoznatijeg modernog izvršioca Muhameda Sada al-Bešija koji s ponosom ističe brigu o svom tradicionalnom sečivu.

Posebno surov pravni mehanizam predstavlja mera raspeća rezervisana za najteže zločine poput seksualnog zlostavljanja dece, silovanja i organizovani kriminal, koja podrazumeva da se osuđeniku nakon odsecanja glave bezglavo telo javno izloži na stubu ili krstu nekoliko dana, služeći kao stravično upozorenje čitavoj zajednici.

U istoriji saudijske kraljevske porodice, sudbina princeze Mišal bint Fahd Al Saud ostala je zabeležena kao jedan od najtragičnijih i najkontroverznijih primera primene šerijatskih moralnih zakona, koji je krajem sedamdesetih godina prošlog veka izazvao ogroman međunarodni skandal.

Foto: YouTube printscreen

Kao unuka princa Muhameda bin Abdulaziza, rođenog brata tadašnjeg kralja Haleda, Mišal je bila poslata u Bejrut na studije, gde se zaljubila u Haleda al-Šaira, sina libanskog diplomate.

Pošto je njena porodica već ugovorila brak sa njenim rođakom, njihova tajna ljubavna veza smatrana je neoprostivim grehom preljube, zbog čega su mladi ljubavnici, svesni opasnosti, pokušali da prerušeni pobegnu iz zemlje tako što je princeza fingirala sopstveno utapanje.

Međutim, par je uhvaćen na aerodromu u Džedi kada je Mišal prepoznata uprkos muškoj odeći koju je nosila, nakon čega je izvedena pred sud gde je, uprkos nagovaranju svog dede princa Muhameda da ne priznaje delo kako bi joj spasao život, ona pred sudijama tri puta ponovila: "Počinila sam preljubu".

Na osnovu ovog priznanja, po nalogu njenog dede koji je smatrao da je bačena ljaga na čast porodice, 15. jula 1977. godine na parkingu pored parka Al-Frusija u Džedi izvršeno je pogubljenje.

Foto: YouTube printscreen

Princezi Mišal je ispaljeno nekoliko metaka u glavu dok je klečala sa povezom preko očiju. Odmah nakon njenog smaknuća, pred njenim telom je izvršena i egzekucija njenog ljubavnika Haleda, kome je odrubljena glava mačem, a pošto izvršilac nije bio profesionalni dželat već jedan od princezinih rođaka, proces je bio stravičan jer je nesrećnom mladiću glava odsečena tek nakon pet uzastopnih udaraca.

Foto: YouTube printscreen

Evolucija i opstanak smrtne kazne u modernom dobu jasno pokazuju da pitanje najteže sankcije nikada nije bilo samo pravna, već duboko civilizacijska tema.

Dok se ukidanje ove kazne na tlu Evrope i u velikom delu zapadnog sveta slavi kao trijumf ljudskih prava i humanizma, realnost na globalnom nivou svedoči o tome da državno pravo na oduzimanje života ne gubi svoju moć.

BONUS VIDEO