"Onima koji me optužuju da sam kriminalac..": Istina o Giškinom životu, tajnim službama i fenomenu njegovih ostataka (FOTO)

Vest da je preminula Slavica Božović, rođena sestra Đorđa Božovića Giške, označila je simbolički kraj jedne epohe.

Više od tri decenije nakon tragične i nikada do kraja rasvetljene pogibije komandanta Srpske garde Đorđa Božovića Giške na gospićkom ratištu, otišla je žena koja je bila glavni čuvar sećanja na njegov život.

Nakon smrti majke Milene, Slavica Božović je ostala jedini glas porodice Božović u javnosti. Nije dozvoljavala da se ime njenog brata svede samo na novinske naslove o "žestokim momcima".

Foto: Foto: Printscreen/YouTube/Goli Zivot TV Happy

Đorđe Božović je rođen kao Đorđe Mićković 16. septembra 1955. u Peći od oca Gavrila "Gavra" Mićkovića iz plemena Kuči i majke Milene. Njegov otac, koji se prezivao Mićković, promenio je prezime u Božović po dedi Božu, zbog problema sa zakonom i bezbednosti porodice.

Već kao tinejdžer ulazi u svet uličnih borbi i boksa, da bi tokom sedamdesetih i osamdesetih postao jedna od najuticajnijih figura podzemlja širom Zapadne Evrope.

Ubrzo po dolasku na Voždovac upoznaje se sa Branislavom Matićem Belim sa kojim postaje nerazdvojan prijatelj. Postaje član bokserskog kluba Radnički.

Kao vrlo mlad dolazi u sukob sa zakonom kada je u jednoj uličnoj tuči izboden nožem, ali ga je spasila stamena konstitucija. Kako je ranije i pričala njegova sestra Slavica, Giška je kao dete bio gurman i voleo da jede, te su ga zbog toga druga deca zadirkivala i zvala "gica" odakle je i potekao nadimak koji je kasnije izazivao jezu kod njegovih neprijatelja.

Sa trinaest godina je ilegalno otišao u Italiju. Po povratku u Jugoslaviju počinje se intenzivno družiti sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem čime biva upleten u svet kriminala. Giška je to opisao rečima:

"Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka... Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom."

Foto: Društvene mreže/Facebook

Interpol je zabeležio njegova dva bekstva - iz suda u Nici i zatvora na Siciliji. Godine 1979. uhapšen je u Ženevi zbog pljačke i zatvoren u Candolon, najobezbeđeniji zatvor iz kojeg je, navodno, jedino on uspeo da pobegne.

U Nemačkoj je bio deo klana Ljube Zemunca i prijatelj Željka Ražnatovića Arkana. Sa dotadašnjim prijateljem Rubežićem se sukobio 1984. godine.

U pucnjavi ispred kluba "Nana", Giška je ranio Rubežića i pobegao u Nemačku. Rubežić je preživeo, ali je ostao bez jednog plućnog krila.

Tokom osamdesetih sarađivao je sa jugoslovenskom Državnom bezbednošću i bio je zadužen za likvidacije neprijatelja države. Kada mu je naređeno da za Udbu ubije emigranta, vojvodu Momčila Đujića, Giška je odbio i postao otvoreni srpski nacionalista i monarhista.

Tada mu je neko obio sef u kome su pored 10 pasoša i novca, bila i odlikovanja njegovog pokojnog oca, što ga je veoma pogodilo.

Iz zatvora je završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu.

Planirao je da završi i teologiju ali nije dobio dozvolu da iz zatvora polaže ispite. Govorio je šest stranih jezika.

Poginuo je 15. septembra 1991. godine kod Gospića, samo dan pre svog 36. rođendana. Zvanična verzija govorila je o pogibiji u borbi, dok su same okolnosti njegove pogibije ostale predmet različitih svedočenja i spekulacija.

Foto: Informer

Jedan od najupečatljivijih momenata u porodičnoj borbi za istinu odigrao se u oktobru 2017. godine. Upravo je sestra Slavica bila ta koja je ispunila bratu poslednji amanet - da bude sahranjen u porodičnoj grobnici u Kučima u Crnoj Gori.

Prilikom ekshumacije na Centralnom groblju u Beogradu, pred članovima porodice i sveštenstvom, otvoren je kovčeg koji je 26 godina bio pod zemljom.

Protojerej-stavrofor Velibor Džomić, koji je prisustvovao ekshumaciji, javno je posvedočio o onome što su svi prisutni videli:

"Svojim očima sam video da je drveni sanduk istrulio, da je istrulio i limeni sanduk u kome je bio, da mu je telo bilo u vodi u grobnici i da je satrulila samo tkanina. Ono što nije istrulilo su on i drveni krst na njegovim grudima, s kojim je bio sahranjen i koji sija kao da je od zlata... To je jedno od božjih znamenja u ovom vremenu."

Dok je u crkvenim i narodnim krugovima ovaj događaj doživljen kao duhovni znak i potvrda pokajničkog života koji je Giška vodio pred smrt, sudski medicinari i patolozi ponudili su naučno objašnjenje.

Stručnjaci za sudsku medicinu ukazali su da se u specifičnim uslovima  bez prisustva kiseonika i pod uticajem specifičnog sastava tla i vlage dešava proces saponifikacije ili mumifikacije, koji sprečava klasično raspadanje tkiva.

Foto: Printscreen/Instagram/sanja_maletic_official

Smrću Slavice Božović, koja je bila jedini direktni svedok koji je pamtio Gišku pre nego što je postao urbani mit, novinski naslov i istorijska kontroverza srpske kriminalne scene devedesetih, ugašena je jedna epoha priča sa beogradskog asfalta.

BONUS VIDEO