Ispovest žandarma Miloša kojeg je vehabija ranio strelom u vrat! "Bog me je pogledao, stvarno sam imao mnogo sreće"

Imao je malo dužu bradu i nosio je hiruršku masku preko lica. Na čudnom srpskom jeziku pitao je za muzej u blizini, pa sam pomislio da je stranac. Nosio je kesu, podigao ju je i kroz nju ispalio strelu. Osetio sam jak bol s desne strane vrata, a onda krajičkom oka video da je to strela, jer nisam uočio samostrel koji je bio u kesi - kaže u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir žandarm Miloš Jevremović (34), koji je tog 29. juna u samoodbrani usmrtio Salahudina (rođenog kao Miloš) Žujovića iz Mladenovca, vehabiju konvertita, tokom pokušaja terorističkog napada na Ambasadu Izraela u Beogradu.

Rakovica. Prolazimo kroz rampu koja vodi među uvek spremne da idu gde je "gusto". Takvi behu još pre 164 godine, kad ih osnova knez Mihailo, a takvi su i danas momci ove posebne jedinice MUP, koja je 2001. vratila slavni naziv - Žandarmerija. Spremni su bili i te subote 29. juna.

Rođeni Beograđanin, koji u krvi nosi ovaj poziv, jer čukundeda mu beše žandarm, a deda milicioner, krenuo je na posao kao i svaki dan. Nije ni slutio da će doživeti nešto što mnoge kolege ni za čitav vek ne iskuse.

Foto: Maša Banđur

- Popio sam kafu, deca su već bila budna, iako je bilo baš rano. Sinu su bile dve i po godine, ćerkica je imala osam meseci. Pozdravljam se sa ženom i decom i odlazim na posao - priča Jevremović, koji je još na bolovanju, te na intervju u komandu Žandarmerije dolazi u civilu.

Zadatak - obezbeđenje izraelske ambasade na Dedinju.

- Rizičan posao zbog situacije u Pojasu Gaze, pa ga obavlja MUP. Posao poverava Žandarmeriji jer je naša jedinica spremna na sve izazove.

S kolegama se dogovara da tog dana bude u kućici obezbeđenja iza zgrade ambasade. Raskrsnica ulica Majora Jagodića i Mladena Stojanovića.

- Negde oko 11 sati prilazi mi mlađi muškarac, nepoznat. Otvaram vrata i pitam ga da li mu treba neka pomoć. Nije mi bio sumnjiv, često nam ljudi prilaze da se raspitaju kako da nađu nešto. Jeste imao neku malo dužu bradu i nosio hiruršku masku, ali normalno obučen. Na čudnom srpskom jeziku pitao me je za muzej koji je u blizini, a koji je nedavno otvoren. Mislio sam da je stranac. Kad sam mu odgovorio da muzej ne radi, kao i da verovatno može onlajn da zakaže posetu, zahvalio je i udaljio se - priča Jevremović, pa nastavlja:

Foto: Zoran Sinko/Twitter printscreen

- Nakon dva-tri minuta uočio sam da opet prilazi kućici, ali ovaj put u ruci drži belu kesu. Tad mi je postao sumnjiv. Otvorio sam vrata i pitao ga da li mu treba još neka pomoć. Međutim, podigao je kesu i kroz nju, sa razdaljine od oko metar, metar i po, ispalio tu strelu. U tom momentu nisam video da je samostrel jer je bio u kesi. Osetio sam jak bol sa desne strane vrata i perifernim vidom uočio strelu u vratu. A i doživeo šok. Ti sekundi su nešto što, nadam se, u životu niko neće doživeti. Adrenalin se podigao, kroz glavu su mi prošla deca, žena, porodica. Ali odmah sam ispoštovao procedure.

Vezom javlja kolegama u drugim kućicama da je pogođen, da mu treba pomoć. On ostaje u kućici, vrata su se zatvorila. Strela je u vratu.

- Kad sam dobio hitac, stao sam, pokušao da dišem. I kad sam osetio da mogu da dišem i da funkcionišem, zahvaljujući obuci kroz koje prolazimo u Žandarmeriji, znao sam da ne treba da vadim strelu iz vrata, strano telo se ne vadi - kazuje.

Foto: printscreen

Napadača u tom momentu nema u vidokrugu.

- Međutim, po javljanju kolegama uočio sam kako ponovo prilazi vratima i u ruci nosi samostrel uperen u mene. U tom momentu su ispunjeni svi uslovi naše procedure da upotrebimo vatreno oružje i odbijemo napad. Odgurnuo sam jako vrata, on se zateturao i u nekom polusedećem položaju opet u mene uperio samostrel, nakon čega sam uspeo da odbijem napad. Prvi put u životu sam upotrebio vatreno oružje na zadatku, nadam se da nikad više neću - veli.

Stiže i kolega koji, kako ističe, takođe ispunjava sve propise:

- Sklanja samostrel pokušavajući da mi pomogne. Javljeno je kolegama da je potrebna pomoć. Čekam Hitnu. Naravno, uplašio sam se za svoj život, ali sam i osećao da sam jak, da ne gubim snagu. Tada sam shvatio i da je situacija mogla da bude skroz drugačija - da nisam uspeo da odbijem napad, mogao je da mi ugrozi život, domogne se mog oružja i ugrozi život kolega u obezbeđenju ambasade, kao i ljudi u okolini.

Brzo je stigla i Hitna pomoć.

Foto: printscreen

- U Urgentnom centru su me prvo odvezli na skener, što je bilo malo komplikovano, pošto nisam mogao da legnem normalno zbog strele i opterećenja vratnih žila i mišića, pa sam morao da budem u polusedećem položaju. Na snimku je izgledalo kao da je strela već u karotidi (krvni sud) i morali su, a to bi bolje objasnili lekari, da urade i intervenciju preko krvnog suda noge, za svaki slučaj. Doktor mi je nakon operacije rekao: "Da sam vežbao da gađam, ne bih uspeo da ovako postavim tu strelu", jer se ispostavilo da je za dva milimetra promašila karotidu i bila samo u mišiću. Bog me je pogledao, stvarno sam imao mnogo sreće.

Sledi operacija, pa buđenje.

- Čuo sam glas svog komandira čete, pa ga video. Bio mi je kao drugi otac u tom trenutku, neizmerno sam mu zahvalan. Tada sam shvatio da je operacija protekla kako treba. Sa suprugom sam se čuo nakon pola sata. Jako mnogo emocija, suze. I sestre, majke, oca...

Iz bolnice pravo pred špalir kolega iz Žandarmerije u Beogradu.

- Veoma emotivno, ne može da se opiše rečima. Kao i dolazak kući. Prvo sam zagrlio ćerku i sina, ženu, pa onda majku, oca, sestru, brata...

Foto: MUP

Tek kad je došao sebi, saznaje da je Žujović bio karika u opasnom lancu - vehabijskom pokretu.

- To što je napadač bio vehabija nije me uplašilo, ali porodicu jeste. Odmah smo dobili obezbeđenje, kolege su danonoćno radile svoj posao. Ne bojim se osvete - kaže Jevremović sa osmehom između dve zastave - one Srbije i Žandarmerije, obe s grbom koji baštini krunu, dvoglavog orla i četiri S.

Ispod kragne izbija rez koji ide skoro do desnog uveta. Donja usna beži malo u stranu.

- Ne znamo da li je do tog hica ili do operacije, ali presečen je neki nerv koji ne može tako brzo da se oporavi. Ali svakodnevnim radom i terapijama u Banji Koviljači dosta se poboljšalo, lakše govorim i jedem. Sad se dobro osećam, nadam se povratku na posao.

Ipak, ne oseća se, kaže, kao junak jer je samo radio svoj posao. Mada mu je taj epitet javnosti satisfakcija da radi što bolje.

- A orden koji sam primio od predsednika države je ne samo moj nego i svih kolega i ljudi koji se bore svakodnevno sa svim nedaćama koje život donosi - ističe i veli:

- Posle ovoga sam shvatio da sitnice u životu treba mnogo više da cenim. Ali generalno, ništa ne bih menjao. Najveća želja mi je da ostanemo svi zdravi.

I posle svega sa osmehom će:

- Ako moja deca sutra budu želela da rade u policiji, imaće moju punu podršku...

Čukundeda mi je bio žandarm

Kako izgleda običan dan Jevremovića, može li, recimo, supruga normalno da izađe s decom u park?

- Sad je malo drugačije nego pre svega, ali dobro je, ona se već povratila. A ja uvek gledam šta se dešava oko nas, to je profesionalna deformacija - kaže.

- Odmalena sam želeo da postanem pripadnik jedne ovako ozbiljne jedinice i, na svu sreću, uspeo sam da završim školu, sve obuke i dril i budem u Žandarmeriji. A imam i dugu porodičnu tradiciju. Čukundeda je bio žandarm u Beogradu, deda godinama u miliciji. Bio je i na promociji moje klase, što mi je posebno značilo - priča.

Zahvalan sam predsedniku na ordenu

- Najveća podrška mi je, pre svega, porodica - žena, roditelji, brat, sestra, kao i deca. Zatim kolege koje su se svakodnevno raspitivale za moje zdravlje. Posetio me je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i time pružio značajnu podršku, kao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je našao vremena da me obiđe, zahvaljujem im na lepim gestovima. Posebno sam zahvalan predsedniku, koji mi je uručio orden, jedno od najvećih priznanja - ističe Jevremović i dodaje:

- Neizmerno sam zahvalan zdravstvenim radnicima koji su bdeli nad mojim krevetom u teškim trenucima, kao i ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru, koji me je svakodnevno obilazio, ali i svima u Banji Koviljači.

Žandarmerija

 posebna jedinica policije

- obavlja policijske i druge unutrašnje poslove i zadatke kada postoji povećani rizik po javnu bezbednost, kao i ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine u većem obimu

- samostalno ili u saradnji sa organizacionim jedinicama MUP i ostalim subjektima bezbednosti, po naređenju direktora policije, planira, organizuje i izvršava poslove i zadatke kada postoji neposredna opasnost od nastanka ili su nastale krizne situacije, vanredni događaji ili stanja povećanog rizika izazvani: pretnjom oružanom pobunom, pretnjom od izvršenja ili izvršenim terorističkim aktima, kriminalnim aktivnostima grupa ili pojedinaca, javnim okupljanjima, elementarnim nepogodama i drugim nesrećama i opasnostima

* Zakon o policiji

Kurir.rs/Jelena. S. Spasić