Od naizgled uglednog čoveka do sinonima za kriminal: Ko je Bela Kiš poznatiji kao "Vampir iz Sinkote"?

U predgrađu Budimpešte, u mirnom gradu Cinkota, početkom 20. veka, živeo je čovek čije će ime postati sinonim za jednu od najjezivijih krimi priča u evropskoj istoriji.

Bela Kiš je bio naizgled ugledan građanin, vešt limar, obrazovan i šarmantan komšija.

Međutim, iza te besprekorne fasade krio se proračunati predator, serijski ubica koji je namamio, opljačkao i ubio najmanje 24 osobe, skrivajući njihova tela u metalnim buradima decenijama. Njegovi zločini, otkriveni usred haosa Prvog svetskog rata, i njegov misteriozni nestanak stvorili su legendu o "Vampiru iz Sinkote", čoveku koji je zauvek nestao, ostavljajući za sobom samo pitanja i grobnicu od metala i alkohola.

Bela Kiš je rođen 1877. godine u Išaku

Bela Kiš je rođen 1877. godine u Išaku, u tadašnjoj Austrougarskoj, od Janoša Kiša i Verone Varge . Oko 1900. godine preselio se u Cinkota, gde je brzo stekao reputaciju vrednog i pouzdanog limara.

Visok, plav i zgodan, smatran je poželjnim neženjom, a njegovi sugrađani su ga opisivali kao ljubaznog, obrazovanog i prijatnog sagovornika, iako pomalo povučenog.

Vodio je sopstveni zanat, redovno ispunjavao svoje obaveze i nije imao dugove, što ga je činilo uglednim članom zajednice. Pored zanata, negovao je i interesovanje za astrologiju i okultne prakse, što je dodavalo notu misterije njegovoj samoskromnoj ličnosti, ali nije budilo sumnju.

Ženio se najmanje dva puta i imao je dve ćerke, Aranku i Ilonku . Godine 1912, nakon što ga je njegova druga žena, Marija , 15 godina mlađa od njega, navodno ostavila i pobegla u Ameriku sa ljubavnicom, Kiš je angažovao domaćicu, gospođu Jakubec .

Primetila je da se njen poslodavac dopisivao sa brojnim ženama i povremeno je neke od njih dovodio u svoj dom.

Međutim, ona je imala vrlo malo kontakta sa ovim posetiocima i nije previše zadirala u privatnost svog stanodavca. Komšije su takođe primetile nešto neobično: Kis je počeo da gomila velike metalne burad na svom imanju. Kada ga je lokalna policija pitala o njima, on je spremno odgovorio da u njima skladišti benzin, pripremajući se za nestašice koje će predstojeći rat sigurno doneti. U napetoj političkoj klimi koja je prethodila Prvom svetskom ratu, njegovo objašnjenje je zvučalo sasvim razumno.

Hofmanova mreža obmane i smrti

Iza maske pristojnog zanatlije, Kis je vodio dvostruki život. Već 1903. godine počeo je da objavljuje oglase u novinama pod pseudonimom Hofman . Predstavljao se kao usamljeni udovac koji traži bračnog partnera, a njegovi oglasi su bili pažljivo formulisani kako bi privukli određeni tip žena: uglavnom udovice srednjih godina, finansijski nezavisne, ali društveno izolovane i bez bliskih rođaka koji bi primetili njihov nestanak. Njegova prepiska, kasnije otkrivena, otkrila je da je bio u kontaktu sa najmanje 74 žene, a veruje se da je primio više od 170 bračnih ponuda.

Njegov način delovanja bio je metodičan i surov. Kada bi uspostavio kontakt, koristio bi svoj šarm i lažna obećanja da ubedi žene da mu pošalju novac ili čak prebace svoju imovinu. Jedna od njegovih žrtava prodala je svoj posao pre planiranog venčanja. Zatim je neke od njih namamio u svoj dom u Cinkoti. Policijski zapisi su kasnije pokazali da su dve njegove žrtve čak podnele optužbe protiv njega za prevaru, ali su obe nestale bez traga pre nego što su slučajevi stigli do suda.

Iako je godinama varao žene, njegova ubilačka nit je izgleda eskalirala nakon što ga je supruga Mari navodno ostavila. Istina je bila mnogo strašnija: kada je otkrio da ga vara sa mladim umetnikom po imenu Bikari , Kis ih je oboje zadavio. Postali su među njegovim najpoznatijim žrtvama, a njihovo bekstvo u Ameriku bilo je samo paravan za dvostruko ubistvo. Nakon toga, varanje više nije bilo dovoljno. Svaka žena koja bi došla u njegovu kuću postajala je njegova žrtva. Davio ih je golim rukama ili konopcem, a njihova tela skrivao na najbizarnije moguće načine.

Godine 1914, izbio je Prvi svetski rat i Bela Kiš je regrutovan u austrougarsku vojsku. Svoju kuću i sve u njoj, uključujući i metalne burad, ostavio je na čuvanje svojoj domaćici, gospođi Jakubec. Dve godine kasnije, u julu 1916. godine, do Cinkota je stigla vest da je Kiš verovatno ubijen ili zarobljen na srpskom bojištu. Njegov stanodavac, Marton Kresinski , odlučio je da je vreme da kuću izda novom stanaru i počeo je da čisti imanje. Sećajući se Kišovih zaliha goriva i znajući za nestašicu, odlučio je da proveri sadržaj sedam velikih buradi. Uz pomoć svog komšije, farmaceuta Bele Takača , pokušao je da otvori jedno od čvrsto zatvorenih buradi sekirom.

Čim je poklopac skinut, iznutra se širio nepodnošljiv smrad raspadanja. Užasnuti, pozvali su policiju. Istragu je preuzeo šef budimpeštanskih detektiva, Karolj Nađ . Kada su policajci potpuno otvorili prvo bure, na užas svih, unutra su pronašli telo zadavljene žene potopljeno u drveni alkohol. Sledećih šest buradi krilo je istu strašnu tajnu. Pretraga celog imanja otkrila je ukupan i konačan broj žrtava: 24 tela umotana u platno i pažljivo „ukiseljena“.

Čuveni mađarski pisac Friđeš Karinti , koji se slučajno našao na licu mesta, kasnije je opisao morbidnu scenu: posmatrao je kako se sadržaj buradi baca na sto za obdukciju, primećujući preciznost kojom je ubica "pakovao" svoje žrtve.

Potraga za vampirom koji je nestao bez traga

Otkriće u Cinkoti šokiralo je javnost, a detalji koji su usledili samo su produbili užas. Policija je pronašla ubodne rane na vratovima nekih od žrtava i utvrdila da su tela bila „osušena“ od krvi, što je odmah dovelo do teorija o vampirizmu i nadimka koji će Kiss pratiti zauvek – Vampir Cinkote.

Gospođa Jakubec, tvrdeći da ne zna ništa o ubistvima, otkrila je policiji postojanje tajne sobe u koju joj je Kiš strogo zabranio ulazak. Unutra nije bilo novih tela, ali je pronađena svojevrsna arhiva zla: police pune knjiga o otrovima i tehnikama davljenja, album sa fotografijama i pismima koja je razmenio sa 74 žene. Detektiv Nađ je odmah obavestio vojsku da uhapsi Kiša ako je još živ.

Ali potraga se pokazala neverovatno teškom; ime Bela Kiš bilo je izuzetno uobičajeno u Mađarskoj, a haos rata je otežao proveru njegovog identiteta. U oktobru 1916. godine, Nađ je dobio dojavu da se Kiš oporavlja od povreda u srpskoj vojnoj bolnici. Policija je odmah poslata na mesto događaja, ali je stigla prekasno.

Kiš je pobegao kako bi lažirao sopstvenu smrt

Kiš je pobegao, i kako bi lažirao sopstvenu smrt i prevario trag, podmetnuo je leš drugog vojnika u svoj krevet. Nakon tog smelog bekstva, bilo je kao da ju je zemlja progutala. Glasine i navodna viđenja pojavljivali su se godinama.

Godine 1920, vojnik u Francuskoj Legiji stranaca prijavio je da je služio sa kolegom vojnikom po imenu Hofman, koji se hvalio svojom veštinom sa garotom i odgovarao Kisovom opisu. Pre nego što je policija stigla, Hofman je dezertirao. Neki su tvrdili da je viđen u Rumuniji ili da je umro od žute groznice u Turskoj.

Poslednje i najpoznatije navodno viđenje dogodilo se 1932. godine. Detektiv za ubistva u Njujorku Henri Osvald bio je uveren da je prepoznao ostarelog Belu Kiša dok je izlazio iz metro stanice na Tajms skveru. Pre nego što ga je mogao sustići, misteriozni čovek je nestao u gradskoj vrevi. Njegova sudbina, kao i tačan broj njegovih žrtava, ostaju nepoznati do danas.

BONUS VIDEO