Naučnici digli uzbunu, zastrašujuća opasnost dolazi iz svemira: Očekuju se prvi smrtni slučajevi na planeti

Godine 2024, poljoprivrednici u kanadskoj provinciji Saskačevan suočili su se sa neverovatnom situacijom - komadi svemirskog otpada pali su na njihova polja. Kako je otkrila astronomkinja Samanta Loler sa Univerziteta u Redžajni, ovo su ostaci satelita kompanije SpejsIks. Ovaj slučaj je samo uvod u ono što bi moglo da postane globalna kriza.

Ovo su prvi sateliti iz takozvanih megakonstelacija, kao što je Starlink, koji su lansirani 2019. godine. Nakon izuzetno kratkog životnog veka - samo pet godina - ovi sateliti završavaju svoj životni ciklus sagorevanjem u atmosferi.

Iako je ekonomski isplativo vučenje satelita ka Zemlji i njihovo spaljivanje u atmosferi, uticaj ovog procesa na životnu sredinu postaje sve jasniji. Tokom sagorevanja, komponente poput metala, plastike, antena i solarnih panela ne nestaju, već se pretvaraju u metalne pare - posebno reaktivne poput aluminijuma i litijuma - koje ostaju u stratosferi.

Ozbiljne posledice

Do 2023. godine, metali iz svemirskih letelica već su činili 10 odsto stratosferskih aerosola. Ako se planirano lansiranje desetina hiljada satelita nastavi, unos metala u atmosferu mogao bi višestruko premašiti prirodne nivoe, sa ozbiljnim posledicama po ozonski omotač.

Sateliti koji se ne raspadu potpuno pri ponovnom ulasku u atmasferu ostavljaju za sobom ostatke koji padaju na zemlju. U proteklih nekoliko meseci, takvi fragmenti su pronađeni u Poljskoj, Keniji, Severnoj Karolini i Alžiru. Sovjetska svemirska letelica Kosmos 482 iz 1970-ih nedavno se srušila u Indijski okean.

„U nekom trenutku, komad svemirskog otpada će izazvati ljudsku smrt", upozorava Loler za Live Science . Naučnici predviđaju 10 odsto šanse za smrtni slučaj od pada raketnih ostataka u narednoj deceniji - a ta procena ne uključuje sve satelite koji će ponovo ući u atmosferu tokom tog perioda.

Ostavljanje nefunkcionalnih satelita u orbiti nije rešenje. Kreću se brzinama većim od 25.000 km/h i mogu izazvati lančane sudare, poznate kao Keslerov sindrom - scenario u kojem svemirski otpad postaje samoodrživ i čini nisku orbitu neupotrebljivom decenijama ili čak vekovima.

Manje satelita - manji rizik

Starlink trenutno ima najveću gustinu aktivnih satelita u istoriji, a tokom druge polovine 2024. godine, sprovodio je izbegavanje sudara u proseku svaka dva minuta. „Ako dođe do solarne oluje, hakerskog napada ili ljudske greške, sistem za izbegavanje sudara može da otkaže - i tada preti katastrofa", upozorava Loler.

Rešenje, prema Loleru, leži u manjem broju satelita dužeg trajanja i međunarodnim pravilima. Pored bezbednosnih rizika, previše satelita takođe doprinosi svetlosnom zagađenju koje ugrožava astronomska istraživanja i otkrivanje opasnih asteroida.

„NZO (niska Zemljina orbita) mora biti zaštićena kao vredan resurs - za sadašnje i buduće generacije", zaključuje Loler. Bez globalne regulacije ili samonametnutih ograničenja od strane kompanija poput SpaceX-a, trenutne prakse ugrožavaju atmosferu, nauku i ljudske živote.