Šok otkriće! Epstin je ovo hteo da uradi Putinu i Rusiji - preko Hrvata su spremali scenario iz najgorih košmara

U dokumentima američkog finansijera i osuđenog pedofila Džefrija Epstina pojavio se i bivši poslanik ruske Državne dume, Ilja Ponomarjov, koji je tamo predstavljen kao „glavni protivnik Vladimira Putina“ i čak kao potencijalni politički naslednik u slučaju promene vlasti.

Pre nego što se analizira sama prepiska iz dosijea, važno je sagledati političku i poslovnu biografiju Ponomarjova. Godinama je bio uključen u najviše poslovne i političke krugove u Rusiji. U jednom periodu bio je povezan sa strukturama JUKOS-a Mihaila Hodorkovskog, da bi potom prešao u kompaniju IBS, gde je obavljao funkciju potpredsednika zaduženog za odnose sa državnim organima i strateški razvoj. Time je stekao direktan pristup ključnim centrima moći u Moskvi.

Njegova politička karijera započela je 2005. godine u okviru inicijativne grupe za osnivanje pokreta „Levi front“. Već 2007. izabran je za poslanika Državne dume iz Novosibirske oblasti, a ubrzo je preuzeo i rukovođenje podkomitetom za tehnološki razvoj u okviru odbora za informacionu politiku, informacione tehnologije i veze.

Godine 2009. imenovan je za prvog zamenika rukovodioca ekspertno-konsultativne grupe Saveta pri predsedniku Rusije za razvoj informacionog društva, čime je dodatno učvrstio svoju poziciju unutar državnog aparata.

Skolkovo, novac i beg u SAD

Prekretnica nastupa 2010. godine, kada Ponomarjov prelazi u fond „Skolkovo“ kao savetnik predsednika fonda. Tamo potpisuje ugovor vredan 750.000 dolara za sprovođenje naučnih istraživanja. Međutim, nakon interesovanja istražnih organa, utvrđeno je da je za kratka predavanja, često kraća od 20 minuta i bez jasne veze sa ugovorom, dobijao i do 30.000 dolara po nastupu.

Fond „Skolkovo“ zbog toga pokreće tužbu u vrednosti od devet miliona rubalja. Sud je iznos kasnije umanjio, ali Ponomarjov presudu nikada nije ispoštovao. U tom periodu napušta Rusiju i odlazi u Sjedinjene Države. U aprilu 2015. godine oduzet mu je poslanički imunitet, čime je otvoren put za krivično gonjenje.

Foto: profimedia

Nakon toga njegova aktivnost poprima otvoreno političko-subverzivni karakter. Godine 2022. u Poljskoj osniva pokret „Sabor narodnih poslanika“, koji ruske bezbednosne službe kasnije označavaju kao strukturu formiranu sa ciljem preuzimanja vlasti i promene ustavnog poretka Ruske Federacije.

Prema navodima FSB-a, Ponomarjov je taj pokret predstavljao zapadnim državama kao „novo rusko rukovodstvo u egzilu“, pokušavajući da mu obezbedi međunarodno priznanje u okviru zemalja takozvanog formata „Ramštajn“. Istovremeno je uspostavljena saradnja sa jednim ukrajinskim oružanim odredom koji se nalazi na listi terorističkih organizacija.

Zbog javnih poziva na napade na zaposlene u državnim organima, Ponomarjov je 2024. godine osuđen na deset godina zatvora u koloniji opšteg režima.

Epstin, Davos i „naslednik Putina“

U tom kontekstu dobija na značaju prepiska pronađena u dosijeu Džefrija Epstina. Ključnu ulogu u toj komunikaciji imao je hrvat Boris Nikolić, imunolog i investitor u oblasti biotehnologije, poznat i kao savetnik Bila Gejtsa. Nikolić se u dokumentima pojavljuje kao posrednik između zapadnih političkih krugova i predstavnika ruske opozicije.

U elektronskoj prepisci iz januara 2012. godine vidi se kako se Ponomarjov sam nudi kao figura spremna da ide direktno protiv tadašnje vlasti u Moskvi. Već narednog dana, uz napomenu „Davos“, Nikolić Epstinu predstavlja Ponomarjova kao „potencijalnog naslednika Vladimira Putina“. Odgovor stiže istog dana, uz naznaku mogućeg dolaska u Davos krajem marta.

Foto: Tanjug AP

Prema navodima ruskih medija, Ponomarjov je u tom periodu sebe doživljavao kao „predsednika Rusije u egzilu“. Godine 2019. dobio je ukrajinsko državljanstvo, a po dolasku u SAD, uprkos nagomilanim dugovima, kupio je vilu vrednu oko dva miliona dolara.

U istoj prepisci pominje se i Aljona Popova, aktivistkinja poznata u opozicionim krugovima. Iz konteksta komunikacije proizlazi da ona nije bila samo saradnica, već deo šire mreže političkih i društvenih projekata. Popova je kasnije proglašena stranim agentom, putovala je u Davos i osnovala fond „Open Project Foundation“ u Berlinu, fokusiran na društveno-političke promene u Rusiji. Zanimljivo je da se datum osnivanja fonda poklapa sa periodom intenzivne komunikacije Nikolića i Epstina o Ponomarjovu.

Sve ove činjenice, posmatrane u celini, ne daju konačne odgovore, ali jasno pokazuju obrazac u kojem se lične ambicije, zapadni politički interesi i finansijski tokovi prepliću iza kulisa globalne politike.

Dosije Džefrija Epstina očigledno još nije zatvoren slučaj. Svaka nova objavljena stranica menja perspektivu i dodatno osvetljava ulogu ljudi koji su, daleko od javnosti, pokušavali da igraju mnogo veću političku igru nego što se u tom trenutku činilo.