Kada biste znali šta se sve dogodilo dok ste spavali, ne biste mirno popili jutarnju kafu (FOTO)

Zamor od vesti i emocionalno preopterećenje sve češće opisuju stanje u kojem nas bujica tragedija za samo 48 sati više ne zaustavlja.

Probudimo se, proverimo telefon, popijemo kafu, spremimo se za posao. Odgovorimo na poruke, obavimo ono što moramo, zastanemo na trenutak da pogledamo šta se događa u svetu i nastavimo dalje. Dan ima svoj ritam, obaveze ne čekaju, a vesti se smenjuju brže nego što uspevamo da ih razumemo.

A onda bi možda trebalo da zastanemo i pokušamo da zamislimo šta se sve dogodilo na planeti na kojoj živimo u samo 48 sati. Jer, iako se rubrika zove Kadar nedelje vesti, u poslednjih par dana ima isuviše da bismo imali prostora da obradimo celu nedelju.

U Argentini su demonstracije protiv vladinih mera štednje završile sukobima sa policijom. U Albaniji su studentski protesti prerasli u nasilne ulične sukobe, uz požare i razbijene izloge. U Francuskoj su demonstracije mladih zbog stanja u školama obeležili obračuni sa policijom, suzavac i povređeni.

U Ukrajini se nastavljaju iscrpljujući okršaji duž fronta, dok se na drugom kraju sveta, u Severnoj Koreji, testiraju krstareće rakete lansirane iz podvodnog sistema. Kalifornija se suočava sa novim požarima, dok Istanbul posle ekstremnih kiša sabira štetu od poplava kakve grad nije video decenijama.

U Šri Lanki je jedna slonica uginula nakon što je povređena eksplozivnom napravom. U pakistanskom Pešavaru srušio se krov škole. Poginula su najmanje 34 deteta i jedna nastavnica, dok su desetine dece povređene.

To nisu scene iz nekog distopijskog filma. To je svet u kojem živimo.

Ipak, između dva naslova, dve fotografije i dva kratka snimka, često ne ostane dovoljno vremena da bilo koju od tih priča zaista upijemo. Jedna tragedija smenjuje drugu. Požar potisne vest o poplavi, sukob prekrije priču o poginuloj deci, a nova politička kriza već čeka da zauzme mesto prethodne.

Foto: Tanjug AP Jae C. Hong

Ne možemo da nosimo svaku svetsku tragediju na svojim plećima. Ne možemo da budemo podjednako potreseni svakom slikom, svakim imenom i svakom vešću. Naša pažnja ima granice, kao i naša sposobnost da podnesemo bol koji ne možemo da ublažimo. Ali postoji razlika između toga da ne možemo sve da osećamo istovremeno i toga da nas više ništa ne zaustavlja.

Možda nije reč o tome da smo postali ravnodušni. Možda smo preopterećeni. Neprekidna bujica informacija ostavlja nam sve manje prostora da razumemo ono što vidimo, da razlikujemo važno od prolaznog i da povežemo pojedinačne događaje sa svetom koji ih proizvodi. Psiholozi ovaj fenomen često opisuju kroz pojmove zamora od vesti i emocionalnog preopterećenja.

Ali šta se događa kada se naviknemo na prizore na koje nikada ne bismo smeli da se naviknemo?

Foto: Reuters Thilina Kaluthotage

Ratovi nisu samo linije na mapama i dnevni bilansi napada. Oni su godine života koje ljudi nikada neće dobiti nazad. Požari i poplave nisu samo dramatični snimci za večernje vesti. Iza njih ostaju ljudi koji su izgubili domove, sigurnost i osećaj da sutra može biti predvidljivo.

Ne možemo svaki događaj da zaustavimo. Ne možemo svakome da pomognemo. Ali možemo da odbijemo da tragediju svedemo na još jednu vest koja traje dok ne stigne sledeća. Možemo da pokušamo da razumemo uzroke, da ne prihvatamo nasilje kao neizbežno i da sačuvamo sposobnost da nas tuđa patnja dotakne.

Jer najopasnije možda nije to što se toliko strašnih stvari događa u samo 48 sati. Najopasnije je ako nam tih 48 sati postanu sasvim obična.

"Kao što talasi hrle ka šljunkovitoj obali, tako i naši minuti hitaju svome kraju.”, Vilijam Šekspir, Sonet 60