(VIDEO) Ne prizivajte zlo! Naučnicima prekipelo, do detalja su objasnili šta bi bilo "dan posle" nuklearnog rata supersila!

Od početka rata u Ukrajini u februaru 2022. godine, kao i tokom čestih sukoba između Kine i Tajvana ili Indije i Pakistana, mediji su upozoravali na pretnju nuklearnim udarima i novim svetskim ratovima. Ali, mediji se retko bave pitanjem šta će se dogoditi posle toga. Drugim rečima, kako bi izgledala nuklearna apokalipsa ?

Ovakve teme se obično obrađuju u postapokaliptičnom žanru književnosti i filma jer, na sreću, čovečanstvo nikada nije prošlo kroz ovakvu katastrofu. Bar za sada. Ono što je zajedničko svim ovim književnim zapletima i filmskim scenarijima je katarza kroz koju bi naša vrsta mogla da prođe.

Šta naučnici kažu o svemu? Kako bi svet izgledao nakon nuklearnog uništenja? Koliko bi ljudi uopšte preživelo? Svakako, neki od naučnofantastičnih scenarija se nikada ne bi ostvarili, ali takva katastrofa bi zaista bila prekretnica. Ljudska istorija se može podeliti na eru pre i eru posle apokalipse.

Ako bi došlo do masovnog nuklearnog udara, masivni požari bi zahvatili sve u krugu od više desetina hiljada kvadratnih kilometara, ubivši stotine miliona ljudi u roku od nekoliko sati. Ali najgore bi došlo posle toga. Usledila bi nuklearna zima koja bi mogla da ubije milijarde, a možda čak i potpuno uruši našu civilizaciju. Ali počnimo redom...

Kada se nuklearno oružje detonira, aktivira se mehur gasa topliji od Sunca. Toliko je vruće da sve u krugu od nekoliko kilometara odmah počinje da gori. Brzo se širi i uzdiže u nebo, stvarajući razorni udarni talas koji izaziva trenutno uništenje. U najgorem slučaju nastaje vatrena oluja koja ruši sve pred sobom.

Neposredno nakon eksplozije, džinovski oblak nalik pečurkama se diže poput demona, ali u narednim satima će se formirati mnogo smrtonosniji oblak. Vatra koja spaljuje gradove, šume i polja toliko zagreva vazduh da stvara sopstvenu mikroklimu i sistem vetra. Vrući vazduh i dim se dižu i uvlače svež vazduh iz okoline, a kiseonik dodatno podstiče plamen. Ovo stvara uzlazno strujanje i formira kolosalan pirokumulonimbus oblak koji nosi čađ i aerosole iz plamena visoko u stratosferu.

U normalnim uslovima, kiša bi brzo sprala čađ, kao u slučaju velikih požara. Ali pirokumulonimbusni oblak može znatno premašiti kišne oblake. Jednom kada pređe tropopauzu, nema vremena za uklanjanje čađi iz atmosfere, pa može godinama ostati u vazduhu.

U nuklearnom ratu punog razmera, zaraćene strane bi mogle da koriste stotine ili čak hiljade raketa i bombi odjednom, stvarajući stotine vatrenih oluja, šaljući do 150 miliona tona čađi direktno u stratosferu. Tokom narednih nekoliko nedelja, čađ bi počela da prekriva zemlju na velikim visinama, apsorbujući svetlost visoko iznad zemlje i sprečavajući Sunce da dopre do površine. Tako bi počela nuklearna zima.

Dobra vest je da ni ona nije večna. Za razliku od naučne fantastike, ni u najgorem slučaju ne bi nastupilo novo „ledeno doba". Efekti na klimu trajali bi samo onoliko koliko je čađ u atmosferi, što može trajati najviše deset godina. Tada bi se temperatura normalizovala.

Loša vest je da bi ovaj fenomen izazvao klimatski šok u roku od nekoliko nedelja, što je mnogo brže nego što bi bilo koje živo biće moglo da se prilagodi. U ovoj novoj klimi godišnja doba bi izgubila smisao. Zime bi bile mnogo duže, a leta kraća i hladnija. To bi rezultiralo manjim isparavanjem iz okeana, što znači manje kiše i produženu sušu. Jasno je šta bi to značilo za useve.

Većina čovečanstva živi u umerenoj zoni gde nije ni previše toplo ni hladno. Biljke koje jedemo najuspešnije rastu upravo tu. Ogromna većina hrane dolazi iz nekoliko visoko efikasnih useva u nekoliko visoko produktivnih žitnica, kao što su američke Velike ravnice ili Ukrajina. U najgorem nuklearnom scenariju, temperature u umerenoj zoni bi verovatno ostale ispod nule nekoliko godina. U takvim uslovima ništa ne može da raste i svetske žitnice bi odjednom postale prazne.

Ako bi proizvodnja hrane prestala, svetski proizvođači bi vrlo verovatno podigli cene ili čak prestali da prodaju hranu drugim zemljama... ako bi uopšte mogli da obrađuju svoja polja, naravno.

U stvari, lako je izračunati koliko ljudi može da preživi na Zemlji. Saberite sve kalorije koje možemo da proizvedemo i podelite ih sa onim što je prosečnoj osobi potrebno da preživi. Ako ima više ljudi nego kalorija, u roku od nekoliko nedelja ti ljudi će umreti. Čovečanstvo ima samo nekoliko nedelja zaliha useva i hrane, što je nedovoljno da preživi ovako drastičan pad proizvodnje.

Kada razmišljamo o nuklearnom ratu, obično mislimo na mogućnost sukoba između SAD i Rusije ili Indije i Pakistana. Čak i u ovom drugom slučaju, stručnjaci veruju da bi trenutne eksplozije ubile oko 27 miliona ljudi. Više ljudi bi umrlo za samo nekoliko sati nego u celom Prvom svetskom ratu. Požari koji bi usledili ne bi izazvali nuklearnu zimu, već blaži oblik koji nazivamo „nuklearna jesen". Ali i taj fenomen bi poremetio klimu, a samim tim i globalnu poljoprivredu, što bi bilo dovoljno da 250 miliona ljudi širom sveta umre od gladi.

Nažalost, ove dve južnoazijske zemlje su u trci u naoružanju i povećavaju broj i snagu bojevih glava u svom arsenalu. Sledeća faza eskalacije bio bi rat sa stotinama nuklearnog oružja koji bi mogao da uništi mnoge gradove i ubije više od sto miliona ljudi. Rat takvih razmera bi izazvao nuklearnu zimu koja bi oštetila globalnu poljoprivredu. Procenjuje se da bi u tom slučaju oko dve milijarde ljudi, odnosno četvrtina čovečanstva, umrlo od gladi.

Međutim, najgori mogući scenario je globalni rat velikih razmera između zemalja NATO-a i Rusije, a možda i Kine, koja takođe nastavlja da gradi svoj nuklearni arsenal. U ratu između bivših, sadašnjih i budućih supersila, hiljade nuklearnih bombi i bojevih glava mogle bi biti detonirane.

U scenariju u kojem eksplodira 4.400 komada nuklearnog oružja, 360 miliona ljudi bi odmah nestalo. Nemamo drugog događaja sa kojim bismo mogli da uporedimo toliko razaranja i smrti. To je kao da čovečanstvo baci asteroid na sebe.

Nuklearna zima koja bi usledila nakon takvog apokaliptičnog rata smanjila bi ljudsku proizvodnju kalorija za čak 90%. Ne samo da bi skoro cela naša poljoprivreda pretrpela trenutni i fatalni udarac, već bi klimi trebalo najmanje deset godina da se oporavi. Pošto bi takav rat posebno pogodio regione sveta koji proizvode većinu hrane za čovečanstvo, oporavak bi bio izuzetno težak.

U roku od dve godine, globalni broj ljudi koji su umrli od gladi mogao bi da poraste na oko pet milijardi. U umerenim zemljama poput Rusije, Kine, Kanade, SAD i većeg dela Evrope, samo nekoliko procenata stanovništva moglo bi da preživi. Čovečanstvo više nikada ne bi bilo isto.

Iako nigde na planeti ne bi bilo lako, neke zemlje na južnoj Zemljinoj hemisferi jedva bi uspele da se izvuku, ali bi ostatak sveta propao.

Naime, sve države sa nuklearnim oružjem nalaze se na severnoj hemisferi. Tako bi nekoliko zemalja poput Australije, Novog Zelanda, Južne Afrike i Argentine moglo izdržati iz više razloga. Tamo bi nuklearna zima bila blaža. Te zemlje imaju dosta stoke koja ne bi bila pogođena toliko kao usevi. Tako da bi verovatno prestali da izvoze hranu i fokusirali se na održavanje svog naroda u životu… pod pretpostavkom, naravno, da ih drugi izgladnjeli narodi ne napadaju da bi ukrali hranu.

Iako je nemoguće proceniti koliko bi ljudi umrlo i umrlo i koliko bi trajala nuklearna zima, ono što sa sigurnošću možemo reći jeste da bi svet još dugo ostao krajnje neprijatno i negostoljubivo mesto.

U najgorem slučaju, ljudska civilizacija bi propala, a nekolicina preživelih bi bila bačena hiljadama godina u prošlost. Morali bi polako da popravljaju svet pun ožiljaka i grobova. Zbog svega navedenog, izbegavanje nuklearnog rata velikih razmera je imperativ za naš goli opstanak.