VIDIM VAS: Bizarna bajka bez kraja - Ovo nije ustanak. Ovo je samo sadržaj

Trčimo za haos, bežimo od odgovornosti, a molimo se za promenu – bez plana. Nakon PR performansa u Strazburu, gde se osim fotografija za Instagram nije desilo ništa suštinsko, politički teatar ulazi u sledeće poglavlje.

„Trkači u blokadi“ – nova epizoda u bajci u kojoj se kraj ne nazire. Sad se trči do Brisela. Super za mišiće. Loše za pamet. Deluje kao reklama za urbano zdravlje iz marketinške agencije sa Dorćola: parolastično, estetski, prazno. Jer kao i ranije – pitanje nije šta radite, već zašto?

Aha, već znamo. Trans stanje građana na virtuelnom braniku mladosti Srbije u kojem se viče „Idemooo!“, „Gotov je!“ i „Bravo studenti!“, dok institucije ipak funkcionišu. Pažnja kao valuta, protest kao nastup. 

Bizarna bajka – ali stvarna.

Odavno ne živimo u realnosti. Živimo u diktaturi studentske manjine koja se ponaša kao da demokratski ima pravo da ruši sve – jer je navodno u pravu. 

Zahtevi? Više ne postoje. Ili se menjaju dnevno, zavisno od toga šta trenutno zvuči ozbiljno. Iskoristili su tragediju da okupe ljude, da probude emocije, pa onda uveli žurke, zastave, protest turizam, kako to lepo nazva predsednik svih građana  Srbije– realnost Instagram revolucije.

A cilj? Neosvešćen, ali jasno uočljiv: Rušenje države. Ni manje ni više. I to ne zarad ideje, već zarad personalne promene vlasti. Vučić mora da ode, da bi došli – „njihovi“. To se otvoreno poručuje i u najnovijem tekstu u nedeljniku Vreme, gde intelektualna elita s profesorskim titulama poziva studente da prestanu da glume neutralnost i da se organizuju u politički pokret. Da postanu ono što i jesu: aktivisti jedne ideološke matrice. Baš ono od čega Vučić „navodno“ strepi.

A kad već strepi, rešenje je jasno: pojačajmo narativ o represiji. Tako se sada i rektor Univerziteta u Beogradu – čovek protiv koga su podnete dve krivične prijave – tretira kao žrtva. Poziv na informativni razgovor proglašen je državnim udarom. A on, kukavički i po starom poznatom običaju, pere ruke i kaže: „Nisam ja, to su studenti.“

I dok se RTS i dalje nalazi pod blokadom, dok novinari ćute i prave program iz improvizovanog studija na tajnoj lokaciji, studenti poručuju da „neće dozvoliti vlastima da im uzmu univerzitet“. Zvuči kao pokret otpora iz nekog distopijskog filma, a ne kao organizacija akademske zajednice.

A najlepši je apsurd u zaključku istih tih profesorskih narativa: ako Vučić nastavi da organizuje „skupove poput ‘Ne damo Srbiju’“, njegov režim će se, kažu, urušiti pod sopstvenim pritiskom. Jer, naravno, okupljanje stotina hiljada građana u znak podrške državi – to je „dokaz slabosti“. A trčanje do Brisela i crtanje po RTS-u – to je snaga?

Možda je problem što ne živimo u bajci.

Možda je problem što neko još veruje da je pobeda moguća bez odgovornosti.
I možda je, konačno, vreme da priznate sebi: ovo nije ustanak. Ovo je samo sadržaj.

I tako, bajka se ne završava.
Jer rektor ostaje na funkciji, studenti i dalje ne studiraju, Pikachu čuči ispred Takovske (nadam se da je dobro?!), a realnost ćuti – zatrpana simbolima koji više ne znače ništa.

Ostaje samo molitva.

Bože, verujem Ti da sve imaš pod kontrolom.
Oprosti im – ne znaju šta čine.

Hristos Voskrese.

Autor je Stefan Mirković, urednik u Informeru i diplomirani novinar