VIDIM VAS: Srbija se saginjati neće

Odlazak predsednika Vučića u Moskvu 9. maja nije privatna poseta niti hir jednog čoveka – to je državnički čin predstavnika Srbije, zemlje koja vekovima neguje bratske veze sa Rusijom.

U zemlji koja je podnela ogromne žrtve u borbi protiv fašizma, prirodno je i ljudski da se Dan pobede obeleži u društvu saveznika iz te istorijske borbe. Pa šta je tu sporno? Da li je problem slavljenje pobede nad fašizmom – ili to što Srbija odbija da se povinuje kolonijalnoj logici modernog Brisela?

U eri kada Evropska unija nema ni moralni ni politički autoritet, ona ipak uspeva da nađe snagu da “upozori” – koga drugog nego malu, nezavisnu Srbiju.

Zato Srbiju treba izložiti sramnim pretnjama zbog prisustva paradi koja slavi kraj nacističkog zla. To nije diplomatija – to je poniženje u pokušaju. Možda je vreme da se i Evropa pogleda u ogledalo, umesto što stalno meri tuđe korake.

Pritisci koji će se vršiti na Srbiju biće isti kao i uvek – kroz maglovite pretnje o „usporavanju integracija“, „gubitku evropskog puta“ i „ugroženosti kandidature“. Kao da je to nešto što ikoga ozbiljno impresionira. Evropska unija danas nije ništa više do blede senke svojih nekadašnjih ideala – bezbednosno zavisna od NATO-a, politički dezorijentisana, i ekonomski rascepkana. U realnosti, Brisel postaje tek glasnogovornik Vašingtona, a ne samostalan centar odlučivanja.

Čime to EU tačno preti Srbiji? 

Otkazivanjem procesa kandidature koji ni posle 15 godina nije pomerio Srbiju iz čekaonice? Oduzimanjem privida da postoji volja za proširenje? Pa oni više nisu sigurni ni u sopstveni opstanak, dok se bore s rastućim ekstremizmom, migracionim haosom i unutrašnjim centrifugalnim silama. Pretnje koje dolaze iz Brisela deluju više kao izraz nemoći nego moći – a Srbija, koja se usuđuje da misli svojom glavom, postaje zgodna meta za izliv frustracija jedne posrnule birokratije.

Ono što se danas dešava na ulicama Beograda – protesti, blokade, paradiranje “zabrinutih studenata” – nije nikakav spontan bunt, već deo šireg narativa čiji je cilj jasan: uniziti Srbiju, disciplinovati njeno rukovodstvo i sprečiti bilo kakav znak suverenog odlučivanja. Vučićeva odluka da ode u Moskvu kao predstavnik zemlje koja čuva istorijsku istinu i poštuje savezništva iz Drugog svetskog rata, dočekana je kao crvena zastavica za one koji bi Srbiju najradije videli kao poslušnog satelita bez identiteta i stava.

Da li će se Srbija destabilizovati još više nakon posete? 

Ne – destabilizacija je već u toku, pažljivo orkestrirana i planski dozirana. Njeni akteri se nalaze pod maskom „građanskog društva“, „akademske elite“, i raznih ambasadorskih eko-kancelarija koje prodaju moral, a sponzorišu haos. Poseta Moskvi je povod, ne uzrok. Jer pravi problem za njih nije gde predsednik sedi 9. maja – već to što Srbija još uvek nije klekla. I ne deluje da hoće.

Albanija, Hrvatska i lažna država Kosovo potpisali su u Tirani Zajedničku deklaraciju o odbrambenoj saradnji, usmerenu na jačanje vojnih kapaciteta, zajedničke vežbe i podršku evroatlantskim integracijama, uključujući i težnju Kosova ka NATO-u i EU. 

Ova inicijativa dolazi nakon što su Srbija i Mađarska prethodno sklopile strateški savez u oblasti odbrane, čime su dodatno učvrstile svoju poziciju u regionu. Zato se s pravom nameće pitanje – da li je ovaj novi vojni savez zaista izraz brige za regionalnu bezbednost, ili prikriveni odgovor na jačanje osovine Beograd-Budimpešta? Ili, još otvorenije, da li je ovo samo još jedan pritisak na Srbiju zbog Vučićevog odlaska u Moskvu – ili čak priznanje da je Srbija, sa svojim saveznicima, neprikosnoveni broj jedan na Zapadnom Balkanu, pa se mora tražiti balans koji Brisel više ne uspeva da nametne?

Zato će 9. maja, dok evropski birokrate strepe od sopstvenih senki i studentske marionete paradiraju po domaćim ulicama, predsednik Srbije stajati na Crvenom trgu – ne kao izolovan lider, već kao predstavnik naroda koji zna svoju istoriju i ne stidi se svojih savezništava. Sa njim će biti i Putin i Si Đinping, lider najmnogoljudnije i zemlje i druge supersile na svetu, a biće i mnogi drugi koji razumeju šta znači pobeda nad fašizmom.

A simbol te pobede i savezništva već je postavljen – patrijarh Porfirije u Moskvi, rame uz rame sa patrijarhom Kirilom i Vladimirom Putinom, predajući vaskršnje jaje sa natpisom “Hristos Vaskrse” – poruku jasniju od svih deklaracija Brisela. Porfirije je tom prilikom jasno rekao ono što mnogi prećutkuju: da bez podrške Rusije i Kine, Kosovo bi odavno bilo izgubljeno. I da u Srbiji nije problem spontan bunt, već orkestrirana “obojena revolucija” koja preti da razori temelje našeg identiteta.

U tom društvu, Srbija neće biti mala – biće uspravna. I dok EU preti kandidaturom koja ni sama više ne znači ništa, svet se menja pred našim očima. I možda je to ono što ih najviše boli – što više ne mogu da upravljaju Balkanom sa daljinskog upravljača, a još manje da upravljaju Srbijom. 

Jer svet se menja. I više ne igra po pravilima Brisela. A Srbija – Srbija se saginjati neće.

Autor je Stefan Mirković, urednik u Informeru, diplomirani novinar