Za Srbiju se bori – ili se nestane

Ne možeš se boriti za Srbiju ako ti je lice okrenuto Briselu, a leđa tvojoj zemlji. Ne možeš biti vojnik Srbije, a sklanjati se pod skute Picule i sličnih činovnika koji Srbiju vide samo kroz prizmu pokornosti i kapitulacije.

Ne mogu ti biti prijatelji i jataci oni koji su u drugom svetskom ratu ubili stotine hiljada Srba a u otadzbinskom ratu 1995. proterali stotine hiljada Srba sa njihovih vekovnih ognjišta.
Ne ide se za Srbiju preko Zagreba, niti se Srbija brani sedeći u kafani sa stranim ambasadorima, šapućući kako je srpska zastava “preteški simbol”.

Srbija nije evropski projekat – Srbija je zavet. Krvlju potpisan zavet na Kosovu, pečatiran na Kajmakčalanu, obnovljen u Jasenovcu, i ojačan svuda gde se srpska pesma pevala i srpska krv lila.

Ne možeš podići "krvavu šaku" i reći da voliš Srbiju. Ta "šaka" ne liči na nas. Naši znaci su tri spojena prsta, krst i zastava crveno-plavo-bela sa srpskim orlom u sredini. Naši pokliči nisu parole naučene na seminarima stranih organizacija, već reči iz "Knjige o Milutinu", iz Gorskog vijenca, iz Kosovskog zaveta.

Ko danas izlazi na ulice da viče protiv Srbije, da ruši, da poziva na sankcije i strane intervencije – taj ne protestuje zbog naroda, nego zbog ambicije. Nije mu Srbija u srcu, već pozivnica na koktel u ambasadi.

Za Srbiju se ne gine pod kamerama, već u tišini, s krstom na grudima i verom u očima.
Za Srbiju se bori onaj koji zna ko su mu preci i koji ne beži kad zagrmi s Kosova. Ko zna šta znači imati manastir Dečane u duši, a ne “progres” u Excel tabeli.

Srbija danas ne traži revolucionare s Instagrama, nego sinove i kćeri koji je vole bezuslovno. Koji ne mole za dozvolu da budu Srbi. Koji ne traže instrukcije – jer im je dovoljno ono što im kaže srce kad vide srpsku trobojku da se zavijori nad Gračanicom i Gazimestanom! 

Ne možeš se boriti za Srbiju ako ti je sve srpsko preteško da nosiš.

Za Srbiju se bori – ili se nestane.