Kolumna Dragutina Matanovića: Gde nestadoše Srbi iz Bugojna i srednje Bosne

Nedavno je predsednik Vučić ugostio prijatelje meštane u obnovljenoj kući svoga dede u Čipuljiću, nadomak Bugojna. "To je ta bila porodična kuća, mi smo na drugom spratu živeli. Nama su prve kuće spalili sad i u ovom ratu. Po spisku su išli. Tražili kuće onih koji bi mogli da smetaju... Koga briga za zidove na kraju krajeva, brineš za uspomene, a zidove sagradiš. Evo, sazidao istu kuću, ama istu", rekao je Aleksandar Vučić.

Kada bi prosečan građanin Srbije pomislio na gradove srednje Bosne, imao bi različite asocijacije. Za Travnik, da je rodno mesto nobelovca Ive Andrića. Za Jajce, da je grad u kome je održano istorijsko Drugo zasedanje Avnoja - gde su komunisti zapečatili federativno uređenje buduće države na štetu Srbije. Za Bugojno, to bi verovatno bila bugojanska grupa ustaških terorista koja je 1970-ih upala u Jugoslaviju da podugne ustanak.

Retko ko bi pomislio da su u pitanju srpski stradalnički gradovi. A baš u njima ustaški genocid u NDH 1941-1945. poprimio je čudovišne razmere. 

O svakom od ovih gradova može se pričati posebna priča. Kada je predsednik Srbije nedavno boravio u svom zavičaju i rodnoj kući svojih predaka, rekao je da je u gradiću Bugojno pod planinom Cincar preostalo svega oko 40 Srba. Kako to?

U poslednjem ratu, već 1992, bugojanski Srbi doživeli su strašan egzodus. Izgubili su domove, dragocenosti, imanja, porodične uspomene, grobove. To stradanje bilo je minimalno spram onoga u Drugom svetskom ratu. Tada je srpska populacija Bugojanskog sreza izgubila čak petinu pripadnika, ubijenih na najsurovije načine, kakve zdrav um ne može da zamisli. Posle genocida 1941-1945. i etničkog čišćenja Srba 1992-1995. sa ovih prostora, odnosno današnjih opština Bugojno i Donji Vakuf, od 12.000 ondašnjih Srba na svojim ognjištima preostalo je svega nekoliko stotina. Statistika - precizna i neumoljiva i za stvarne zločince, ali i za njihove inostrane mentore.

Glavna propagandna teza onih koji relativizuju hrvatski genocid je da su zločini, koje inače umanjuju i negiraju, počinjeni ponegde od "divljih ustaša", i to samo kao reakcija na srpski ustanak. "Da se nisu bunili, ne bi ih niko dirao", kažu ove neoustaše. A baš primeri iz Bugojna ih demantuju, jer nikakvog ustanka ovde nije bilo. Srbi su bili manjina, a pokolj je počeo već u maju 1941. godine. Među prvih 10 ubijenih Srba u ovim predelima bio je i deda predsednika Vučića. Verovatno je to i jedan od razloga zašto im Vučić danas smeta: pa njegov otac nosi čak i ime žrtve, a on njegovo prezime.

Ideja o zatiranju ipak nije uspela. Potomak bačenog u jamu danas je srpski predsednik. Aleksandar Vučić, unuk bogatog srpskog trgovca iz Čipuljića koga su ustaše nemilosrdno ubili, danas se bori za jedinstvo i sabornost čitavog srpskog naroda! Učinio je Srbiju ekonomski i vojno najjačom u modernoj istoriji. Epska priča koju niko u Evropi ne bi mogao da razume!

Zločini su se nizali, kako u Bugojnu i predgrađu Čipuljiću, tako i u svakom obližnjem srpskom i mešovitom selu. Najgore je bilo jula 1941, kada su svi lokalni Srbi od 16 do 60 godina koji su se ustašama našli u domašaju i najvećim delom se prijavili sami računajući da su nevini, povedeni u jamu Zanesovići. Ubijeno ih je, samo na tom mestu, oko 500, uz "sadističko i patološko mučenje", kako je napisao autor hronike NOB-a. Ne neki velikosrpski propagandista, već oficir NOB-a Mesud Hotić.

A šta tek reći za zločine u Vilešima i Brižini iz 1942. godine. U Vilešima je ubijeno oko 100 srpskih civila, uzrasta od jedne do 60 godina. Selo je zbrisano i danas ga nema na mapi. U Brižini je oko stotinu Srba pobijeno, na način koji je teško i zamisliti. Nagurani su u štalu i zapaljeni uz cerekanje mržnjom opijenih ustaša. To nisu bili zarobljeni četnici i partizani. To su većinom bila deca koja se danas među bugojanskim Srbima, raseljenim širom sveta, smatraju za svete.

Srpski predsednik, potomak ovih nevinih žrtava, vodi politiku tako da Srbi više nikada goloruki ne padnu pod nož ili u jamu. A potomak dželata, hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić, kaže: "Kao vojniku, žao mi što nisam učestvovao u ’Oluji’". Žao mu je što nije lično ubijao i proterivao Srbe!

Ponekad pomislim da i dalje živimo u 1941. godini. Kao da nadolaze ponovo zlokobne godine rata. Tu je nova generacija Nemaca koje bi njihovi lideri ponovo da gurnu u rat protiv nove generacije Rusa. Koliko da nas podsete na čijoj strani treba da budemo. 

P.S. Aleksandar Vučić: "Mi se najbrže razvijamo, mi najbrže napredujemo, vreme radi za nas. Moramo da budemo strpljivi, trpeljivi i pametni, ali moramo da imamo tvrde i čvrste nacionalne zahteve i interese".