Ištvan Kaić: Zašto ću glasati protiv "Studentske liste" i kakve to veze ima sa serijom "Igra prestola"

Punih osam godina, tokom osam sezona, na platformi HBO emitovana je jedna od najboljih serija svih vremena - "Igra prestola".

Snimljena je prema knjigama Džordža R. R. Martina, konsultanta rediteljskog dvojca Dejvida Beniofa i D. B. Vajsa, velikana epske fantastike koji je u prvih nekoliko sezona pisao i scenario za po jednu epizodu. Negde u vreme kada se završilo emitovanje prve sezone, Martin je izdao petu knjigu iz ovog serijala pod nazivom "Ples sa zmajevima", koja će biti obrađena u petoj sezoni. Iako je otpočeo pisanje i naredne, šeste knjige "Vetrovi zime", Martin nikada nije uspeo da je završi, pa je serija praktično već od šeste sezone njegove verne čitaoce ostavila u nebranom grožđu.

Tako se desio fenomen da je serija, koja je u međuvremenu postala ultra popularna, pretekla literaturu i nastavila svoj život još pune tri sezone, crpeći sadržaj iz Martinovog neobjavljenog materijala, iz skica, kao i smernica koje je pisac davao rediteljima. To je još više je podiglo gledanost serije, posebno poslednje dve sezone, a njen kraj i dalje izaziva veliku kontroverzu.

Iako se priča odvija paralelno na više frontova i povezuje više kraljevskih porodica, a sa tim i mnoštvo karakternih likova u borbi za Gvozdeni presto, samo jedna od tih priča od samog starta čini okosnicu serije. U početku čak ne toliko zastupljenošću, koliko koherentnom arhitekturom koju nosi lik mlade Deneris Targerijan.

Foto: Informer

Čitava serija je od početka do kraja njen put, od bekstva od Roberta Barationa koji je sa trona svrgao njenog oca, Ludog Kralja, i pobio joj potomke, odlaska na Esos, odakle će, faktički od nule, polako ali sigurno da povraća ono što joj je oduzeto. Od brata koji je ponižava i tretira kao roblje, preko varvarskih Dotraki plemena koji se iživljavaju nad njom, popularna "Kalisi" u otelotvorenju Emilije Klark i definitivno stiče status miljenice onoga trenutka kada postane "Majka zmajeva" koji su se izlegli u vatri iz koje ona izlazi neozleđena.

Odobravanje ubijanja

Njena mladost sve vreme pleni i fascinira rešenošću, neuporediva sa ostalima čak i na nivou muzike Ramina Đavadija koja kao da nosi tu determinaciju i uvek se čini jačom i svežijom kad su njene scene u fokusu. Gledalac se vezuje za herojsku želju i put ka njenom ostvarenju, za snažno poreklo rođene u najstrašnijoj oluji, postaje pristrasan i ne može da ne podrži i ne navija za tako uzvišeno koncipiranu prirodu koja se graniči sa besmrtnim. Polako okupljajući svoje pristalice kao kakav ženski mesija, "Razbijačica okova" oslobađa robove i obećava bolji i sasvim drugačiji svet kada dođe na vlast. Svet slobodnih ljudi, bez robova, svet u kojem vlada blagostanje, bez kriminala i korupcije, u kojem oni koji su činili zločine nad narodom više neće moći da dolaze i vraćaju se na Gvozdeni presto kao nekada. To je "točak" na čije razbijanje ona od početka poziva saborce.

Foto: printscreen/Informer

I dok ponavlja da je drugačija od oca koji je nadimak dobio po ludačkoj okrutnosti, osvajajući grad po grad, sve bliže Vesterosu, kontinentu sa kog potiče, krvlju i vatrom vraćaće milo za drago vlasnicima robova. Tako u Mirinu, iako je grad već bio njen a robovi oslobođeni, na krst razapinje 163 robovlasnika jer su pre njenog dolaska oni to učinili istom broju nejači. Zmajevima koji brzo rastu i koji su u međuvremenu postali najveća atrakcija u seriji, naređivaće da žive spaljuju bogate koji su imetak stekli na račun siromašnih, sve to u scenama koje izazivaju najveće iščekivanje i uzbuđenje. Naredba "Drakaris!" posle koje sledi bljuvanje vatre, paljevina ljudi, predmeta i građevina do stanja ugljenisanosti i pustoši, gotovo istog trenutka i sa neverovatnom lakoćom saživljava se sa ushićenjem, odobravanjem i već utabanom podrškom gledalaca, iako je po sredi najbrutalnije ubijanje i nasilje. I to prolazi pod argumentom da se ipak ubijaju ljudi koji su zli, a takvi su odavno izgubili status ljudskog. Deneris Targerijan ne uzima zarobljenike.

Pravda kao nasilje

Kad je želja prejaka, ona je i impulsivna, na šta joj skreću pažnju savetnici koji su uglavnom muškarci. Ova inverzija u polovima služi da hirovitoj mladosti i neiskustvu suprotstavi političku mudrost i strpljenje odraslog čoveka, i interesantno je da tokom čitave serije njeni savetnici sa njom vode manje-više jednoličnu polemiku. Prva reakcija na događaje je obično agresija u najavi, koja se onda pokušava oslabiti podsećanjem na greške koje je kao vladar pravio njen otac ili ličnim iskustvima savetnika, dok kao poželjno odredište figurira milosrđe. Međutim, "Kraljici Andala i Prvih ljudi" kojoj ruku podruku sa plemenitim namerama idu frustracija, ozlojeđenost i želja za osvetom zbog svega što su joj učinili, i kad pokaže milosrđe deluje kao da se ono okreće protiv nje. Kad zarobi člana Harpijinih sinova, a njega ubije jedan od robova, bes ide u drugu krajnost i obezglavljuje roba pred narodom koji negoduje. Sa druge strane, kako ode u drugi grad da ga "oslobodi", tako se u onima koje napušta ropstvo ponovo vraća, a idealizam i naivnost dolaze na naplatu.

Foto: printscreen/Informer

Doduše, izbor uvek postoji - ili ćete mi se pokloniti ili ćete umreti. Odanost je bezuslovna. Onaj ko se ne pokloni umire jer svi koji ne misle tako su neprijatelji. Opravdanje za rigidnost je uvek neka nepravda koja se saživljava sa onom unutrašnjom, primordijalnom - nisam ovde da na nju odgovaram milosrđem nego pravdom. A pravda u vidu nasilja obično je daleko od "pravne države i institucija". Kako dolazim na vlast manje je važno od onoga što ću da izgradim kad je budem osvojila. Zbog toga će posle bitke na Zlatnom drumu spaliti Tarlijeve, oca i sina, samo da bi od njih napravila primer. Iz istog razloga, biće dovoljno da Sansa Stark pomene nezavisnost Severa da se ruka koja miluje drugu povuče. Ipak, gledaocima i ovo ostaje u drugom planu spram konačnog spajanja glavnih tokova i ljubavi koja se rasplamsava izmedu Deneris i Džona Snoua, sve dok se ne ispostavi da je u srodstvu sa njom i pravi naslednik Gvozdenog trona.

U poslednjoj sezoni, u Vesterosu, već sve radi protiv nekada voljene "Kalisi". Pored navedenog, miljenica fanova izgubiće i dvoje svoje "dece" - prvo jednog zmaja, pa drugog - "izdaće" je jedan savetnik, pa drugi, treći će dati život za nju, a četvrtu Misande pogubiće "oficijelna zloća" serije Sersi Lanister nakon što ova izgovori svoje poslednje reči: "Drakaris!" I tu je sve rešeno. Iako je glavni grad u Kraljevoj Luci već bio poražen i zvono se oglasilo, Deneris na zmaju vatrom uništava ceo grad i sa njim na desetine hiljade civila, uključujući i deo svojih vojnika. U poslednje dve epizode, sunce se više ne vidi, sve je ili dim ili sneg, destrukcija se snima uglavnom iz žablje perspektive i pozicije žrtava. Perspektiva se sasvim preokrenula, Deneris zahvaljuje svojoj vojsci što joj je ispunila ranije dato obećanje da će sa njom sravniti gradove i naglašava da posao nije završen dok god sa lica zemlje ne nestanu svi koji su nanosili zlo. Tako ćerka, koju malo posle toga Snou ubija, dovršava zlodelo koje je njen otac, Ludi kralj, bio sprečen da počini, kada je, shvativši da gubi presto, divljom vatrom iz kanalizacije grada želeo da ga spali. Namerom da razbije "točak", Deneris je isti samo očuvala. Ne može se boriti za pravnu državu kršenjem zakona i prava drugih, niti se zalagati za institucije njihovim razaranjem. "Nema puta ka miru - mir je put."

Realnost sa velikim R

Zašto se veliki broj gledalaca ovakvim raspletom osetio prevarenim? Jedni su krivili reditelje, misleći da su skrenuli priču i da Martin tako nešto nikada ne bi uradio. Oni koji su znali da je Martin umešan u sve što se radi, krivili su ga što nije dovršio šestu i sedmu knjigu, što ih nije pripremio za ono što su gledali i umesto toga ih izložio razočarenju i kontroverzi. Ali kontroverze u samoj priči i nema, ima je samo u glavama onih koji nisu hteli da vide znakove pored puta. Još u drugoj sezoni postoji scena u kojoj Deneris Targerijan odlazi u Kuću besmrtnih gde joj veštac, koji joj je zarobio zmajeve, priređuje viziju u kojoj se ona najednom obre sama u razrušenoj dvorani sa Gvozdenim tronom dok u njoj pada sneg, kada krećući se ka njemu zaustavlja ruku neposredno iznad rukohvata, svesna da to ipak nije stvarno. Scena se, u identičnom ambijentu, odvija u poslednjoj epizodi serije, u stvarnosti sa rukom koja nastavlja tamo gde je stala u viziji i konačno hvata presto. 

Foto: printscreen/Informer

Kontroverza je, dakle, u tome što se toliko njih toliko zanelo u simpatisanju i navijanju za jednog lika u fikciji da je potpuno izgubilo osećaj za realnost, pa ih je onda Realno sa velikim R ošamarilo iza ćoška. U tome je greh Džordža R. R. Martina, što je fikciju učinio previše stvarnom, što nije dao rulji da uživa na način na koji je želela da pobegne od stvarnosti. One koji sami sebe zavaravaju da je kraj kad oni kažu da je kraj, baš kao ove što su na kraju čak i peticiju pisali da se ponovo snimi drugačiji kraj, sačekaće to isto veliko R. I to bez obzira na rezultat izbora.

Ištvan Kaić, analitičar medija

BONUS VIDEO