Izbori su danas jedini put! Antić za "Srpski Kompas": Dve revolucije - nacionalna i komunistička, obe više autohtone nego uvezene

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Čedomir Antić u kolumni za "Srpski kompas" istakao da su izbori jedini put za bolju budućnost.

Naime, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Čedomir Antić u kolumni istakao da istorija svedoči u prilog tvrdnji da su "Srbi revolucionaran narod".

- Za Srbe kažu da su revolucionaran narod. Istorija svedoči u prilog ovoj tvrdnji: stotine buna, desetine ustanaka, protiv tuđina i svojih - navodi Čedomir Antić, u kolumni za "Srpski kompas".

Kolumnu Čedomira Antića za "Srpski kompas" prenosimo u celosti:

Dve revolucije - nacionalna i komunistička, obe više autohtone nego uvezene

Narod buntovnika i sanjara. Kao i potmulih nezadovoljnika koji ponekad ruše one koje su upravo uzdigli.  

Pre nešto manje od četiri decenije književnik Dobrica Ćosić razgovarao je sa tada mladim filozofom Zoranom Đinđićem. Bilo je to vreme "Događanja naroda". Dvojica opozicionara su ćutke gledali prenos nekog od velikih zborova koje je tadašnji režim organizovao širom Srbije.  Đinđić je izrazio zabrinutost da se oko Miloševića stvara nova diktatura. "Ne poznaješ ti srpski narod…", odgovorio je Ćosić sekući pečenu papriku. Kad osete šta je u pitanju svrgnuće svaki diktatorski režim.

Pomalo je ta teza bila nategnuta, već i zbog iskustva Brozove ere. Neke geopolitičke datosti nemoguće je promeniti samo narodnom voljom. Ipak, Milošević se održao punih trinaest godina i izgubio je valast na izborima koje je organizovao njegov režim.

Promene vlasti u Srbiji bile su česte od uspostave višestranačja 1881. i parlamentarne vladavine 1888, do danas. Velikom većinom vlast su menjali moćni domaći i strani, ali po pravilu neustavni faktori. Dovoljno je reći da se tokom Zlatnog veka srpske demokratije samo jednom (1905 godine) dogodio slučaj da vlada koja raspiše izbore iste i izgubi.  U narednih 95 godina - do 2000. godine -to se nije događalo. Posle promena 2000. vlast je na taj način smenjena svega tri puta. Treba reći i da je srpska demokratija, koliko god njen narod bio nemiran i buntovan, bila oprezna i spora još u vreme kada su Srbi u proseku imali dvadeset i osam godina, a kamoli danas kada je taj prosek dve decenije stariji.

Za čitavu moju generaciju SPS, koji je nasledio Savez komunista Srbije i SSRNS/J, njihove kadrove i bogatstva, bio je dinosaurus koji je našu državu zarobio u prošlosti, nametnuo joj nacionalni poraz i status parije

Nikada u srpskoj istoriji vlast nije bila promenjena mirnim putem a da nova vlada nije iznikla iz prethodne!        

Narod bratoubistva, poslednjeg dinastičkog rata u evropskoj istoriji, koji je i danas kobno podeljen oko Josipa Briza Tita, što je vodio rat sa NATO-om a imao dve bezmalo podjednake političke frakcije i  koji je iznedrio opoziciju sposobnu da okupi 300.000 demonastranata a nemoćnu da pobedi na izborima, nikada nije stvorio istinsku alternativu vladi koja je makar i formalno pobedila na nekakvim izborima. 

Narodna radikana stranka prva je masovna politička partija na Balkanu i prva politička ljubav srpskog seljaka. Iako velika i dugoveka, nespretna i anarhoidna u svojim počecima, ona nije imala takmaca u činovničkim strankama koje je razvlastila ni u socijalističkim partijama koje su joj konkurisale. Tak kada se sama podelila na većinski NRS (stare radikale) i Samostalnu redikalnu stranku (samostalce), srušen je, mada tek delimično, njen politički monopol. Samostalci, koji će kasnije biti stožer Demokratske stranke, nisu imali nikakve šanse i retki su i kratkoveki bili njihovi kabineti bez radikala.

Komunistička partija Jugoslavije nikada ne bi pobedila na bilo kojim izborima u Jugoslaviji ili Srbiji. Ona je pridobila jedno pokolenje, najbrojnije do tada, mlado i "za pijesmu stvoreno" što bi rekao Njegoš. Generaciju koja je prihvatila ono što bi našem narodu ionako nametnule Velike sile motivisane gigantskom pobedom Crvene armije. Ipak, kada su hteli da izađu na izbore, komunisti su pokušali da pacifikuju opoziciju a sebe odenu u Narodni front, u kome su okupili predratne političare koji su im bili donekle prihvatljivi i većinom bili spremni da sarađuju do sopstvenog političkog poricanja.

U svakom slučaju komunizam je postepeno iščilio, ali velika, mastodontska svenarodna partija kao ideal nije. Za čitavu moju generaciju SPS, koji je nasledio Savez komunista Srbije i SSRNS/J, njihove kadrove i bogatstva, bio je dinosaurus koji je našu državu zarobio u prošlosti, nametnuo joj nacionalni poraz i status parije. Svi mi verovali smo da 'ne može biti Svet kriv' i da smo negde kao narod pogrešili. Tužna iskustva sakcija, ratova, strane agresije i brutalne sudbine srpskih predsednika vođa Miloševića, Đinđića, Tadića, Koštunice, Tadića… naučili su nas da nismo bili u pravu. Da je kojom nesrećom bilo po našem, Srbija bi 1991. i 1992. doživela sudbinu onovremene Gruzije. Pored svih neprijatelja - divljih nacionalizama suseda (nacističkih štićenika iz 1941. godine), mržnje njihovih sponzora koji su na Srbiju svalili krivicu za stoleće dugotrajnih sopstvenih nesupeha - protiv "demokratske vlade" bila bi i "duboka država".

Onaj ko želi da pobedi mora biti nacionalan i inkluzivan - mora da okuplja umesto što tera od sebe

Peti oktobar je baš dokaz ove teze.  Trećina od osamnaest stranaka DOS-a tek su godinu ili dve bili u stvarnoj opoziciji Miloševićevom režimu. Ostali su, sa izuzetkom Koštunice, bili moralno vrlo fleksibilni. Mnogi danas grde preletače. Razmislite koliko su Brozova diplomatija ili armija bile moguće bez starih kadrova, te koliko ih je i uz koju cenu preuzeo. Ministar spoljnih poslova DOS-ove vlade tvrdio je da će na kraju prvog mandata ostati nastariji po godinama u ministartsvu, ali je posle samo nekoliko meseci razumeo da to ne samo da ne bi koristilo državi, već bi šteta bila tolika da je pitanje da li bi takva ustanova jednog društva sa manjkom mladih ljudi uošte opstala. DS je pobedio DSS (2007-2008) sa pozicija vlasti, a  oko 75% članstva obe stranke činili su oni koji su potpisali partijske knjižice posle oktobra 2000. godine.  

Izbori su zato danas jedini put. Onaj ko želi da pobedi mora biti nacionalan i inkluzivan – mora da okuplja umesto što tera od sebe. Čak i ako uz pomoć iz inostranastva bude izvršen nekakav puč, to će biti samo privremeno dato stanje, naše političke tradicije vratiće stvari na staro, kako je u ovim teškim spoljnopolitičkim prilikama jedino i moguće. Alternativa tom stanju nije vibrantno političko društvo u kom se vlade i partije smenjuju na četiri godine, već diktatura spoljašna ili unutrašnja, danas nemoguća bez podrške srpskih neprijatelja."

BONUS VIDEO