Rekonstrukcija Vlade Crne Gore otkriće cenu Mandićevog razlaza sa DNP-om

Najavljena rekonstrukcija Vlade Crne Gore, koja bi prema svim informacijama mogla da bude okončana do kraja jula, neće biti samo obično popunjavanje fotelja, već donosi jeziv i opasan scenario za srpski narod sa ove strane granice.

Posle dogovora vlasti i opozicije o izmenama Ustava i deblokadi pravosuđa, kao i raspleta višemesečne krize u glavnom gradu, premijer Milojko Spajić dobio je širi prostor za rekonstrukciju kabineta. U vladajućoj većini procenjuju da su uklonjene gotovo sve prepreke koje su prethodnih meseci odlagale promene u izvršnoj vlasti.

Foto: EPA

Međutim, najnovija glasanja u crnogorskom parlamentu pokazala su da rekonstrukcija ne mora ostati ograničena na postojeću većinu. Predlog za pokretanje postupka promene Ustava podržala su 74 poslanika, dok su protiv bila samo tri predstavnika Demokratske narodne partije Milana Kneževića. Izmene se odnose na sastav, izbor i mandat Sudskog i Tužilačkog saveta, kao i na položaj Centralne banke.

Foto: Nemanja IvšIć

Toliko široka podrška, postignuta uz posredovanje Delegacije Evropske unije, pokazala je da između Pokreta Evropa sad i Demokratske partije socijalista već postoji prostor za krupne političke dogovore. Zbog toga ne bi bilo iznenađenje da se prilikom rekonstrukcije pronađe i neki model uključivanja DPS-a – neposredno, preko kadrova prihvatljivih toj stranci ili kroz dogovor o parlamentarnoj podršci ključnim odlukama Vlade.

Za sada nema potvrde da se o formalnom ulasku DPS-a u izvršnu vlast razgovara. Ipak, politička praksa pokazuje da učešće u vlasti ne mora uvek biti potvrđeno ministarskim mestima. Dovoljno je da određena stranka postane neophodan partner za ustavne promene, izbore u pravosuđu i usvajanje zakona za koje je potrebna kvalifikovana većina, pa da stekne uticaj veći od pojedinih formalnih članica vlasti.

Upravo u takvoj raspodeli snaga najveći politički rizik preuzeo je predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.

Foto: Peđa MilosavTANJUG/ FOTO SRNA/ Nataša Čeremidžić

Umesto sinhronizovanog delovanja sa Demokratskom narodnom partijom Milana Kneževića, sa kojom je godinama nastupao kao deo jedinstvenog srpskog političkog bloka, Mandić je izabrao ostanak u vlasti i prihvatanje politike u kojoj se ključna pitanja za srpski narod neprestano odlažu.

DNP je napustio Vladu krajem januara, nakon što nije bilo političke volje da se razmotre njegovi zahtevi, uključujući pitanje statusa srpskog jezika. Kneževićeva stranka ostala je dosledna tom stavu i prilikom glasanja o pokretanju ustavnih promena, obrazlažući protivljenje činjenicom da u dogovoru vlasti i opozicije nije bilo mesta za srpski jezik kao službeni.

Tako se došlo do politički paradoksalne situacije. Ustav Crne Gore menja se uz podršku DPS-a, dok se zahtev stranke koja predstavlja značajan deo srpskih birača ne uzima ni u razmatranje.

Mandić je, pristajući na takav raspored, kratkoročno sačuvao mesto predsednika parlamenta i pozicije svoje stranke u sistemu vlasti, ali je istovremeno oslabio sopstvenu političku težinu. Bez koordinacije sa Kneževićem i DNP-om, Nova srpska demokratija više nema dovoljno snažnu polugu kojom bi mogla da uslovljava odluke parlamentarne većine.

Spajić sada za donošenje krupnih odluka može da traži partnere i na drugoj strani političke scene. Kada su mu potrebni glasovi za izmenu Ustava ili imenovanja u pravosuđu, DPS i ostatak opozicije pokazuju se korisnijim partnerima od stranke Andrije Mandića. To Mandića postepeno dovodi u poziciju učesnika vlasti koji ima funkcije, ali sve manje mogućnosti da utiče na pravac političkih procesa.

Foto: ATAIMAGES

 

Umesto da jedinstvenim nastupom sa DNP-om primora vlast da otvori pitanja srpskog jezika, državljanstva, tradicionalne trobojke i položaja srpskog naroda, Mandić je dozvolio da se srpski politički korpus podeli. Time je oslabljena pregovaračka pozicija obe stranke, ali je najveću korist dobio Spajić, koji sada može da bira partnere u zavisnosti od teme i potrebne većine.

Rekonstrukcija Vlade zbog toga može postati svojevrsna naplata političkih potraživanja Nove srpske demokratije, ali ne i dokaz njenog većeg političkog uticaja.

Upražnjena mesta nastala su nakon što su ministri DNP-a podneli ostavke i napustili izvršnu vlast. Iz Nove srpske demokratije još početkom februara poručeno je da očekuju poštovanje koalicionog sporazuma i popunjavanje tih pozicija, a u javnosti su ubrzo predstavljena i moguća kadrovska rešenja.

Kao najozbiljniji kandidat za potpredsednicu Vlade već mesecima se pominje Jelena Borovinić Bojović. Spekulacije o njenom prelasku u izvršnu vlast pojačane su posle ostavke na mesto predsednice Skupštine glavnog grada, koju je podnela krajem maja, u vreme duboke krize podgoričke vlasti.

Premijer Spajić je još krajem aprila izjavio da ima „sjajno mišljenje” o Borovinić Bojović i da je ona u svakom trenutku prihvatljiva za potpredsedničku funkciju. Tada je najavio da će rekonstrukcija uslediti „vrlo brzo”, ali je ceo proces kasnije odložen zbog političkih sukoba u Podgorici.

Prema dosadašnjim najavama, funkciju ministra saobraćaja trebalo bi da preuzme izvršni direktor podgoričkog preduzeća „Putevi” Radoš Zečević, dok je poslanik Nove srpske demokratije Jovan Vučurović predložen za ministra bez portfelja, zaduženog za saradnju sa Skupštinom. Od tih rešenja, prema dostupnim informacijama, nije se odustalo.

Ulaskom ovih kadrova Nova srpska demokratija bi formalno povećala broj svojih predstavnika u Vladi. Suštinski bi, međutim, preuzela mesta koja su ostala prazna nakon odlaska DNP-a, odnosno nakon raspada zajedničkog političkog nastupa dve najveće srpske stranke.

Zato rekonstrukcija za Mandića može biti Pirova pobeda. Dobijanje dodatnih funkcija ne može nadoknaditi gubitak jedinstvenog srpskog političkog fronta, niti činjenicu da se ključni dogovori sada postižu između Spajićevog pokreta, stranaka parlamentarne većine, Evropske unije i DPS-a.

Ukoliko bi DPS, posle podrške ustavnim promenama, dobio i neposredan ili posredan uticaj u rekonstruisanoj Vladi, postalo bi jasno da se u Crnoj Gori formira nova politička arhitektura. U njoj bi stranka koja je tri decenije upravljala zemljom ponovo postala partner u donošenju najvažnijih odluka, dok bi srpske stranke bile podeljene između vlasti bez dovoljno uticaja i opozicije bez dovoljno mandata.

Takva situacija najviše bi pogodila upravo Andriju Mandića. Politikom razdvajanja od Milana Kneževića, prihvatanja stalnog odlaganja srpskih pitanja i oslanjanja na funkcije koje mu dodeljuje Spajićeva većina, lider Nove srpske demokratije rizikuje da sam sebe dovede u poziciju u kojoj više neće biti nezaobilazan politički faktor.

Mandić bi mogao da ostane na jednoj od najviših državnih funkcija, ali bez snage da određuje dnevni red, uslovljava većinu ili zaštiti interese birača zahvaljujući čijim glasovima je do te funkcije i došao.

Rekonstrukcija će zato pokazati da li Nova srpska demokratija u Vladu ulazi kao politički faktor sa jasnim programom ili samo kao stranka koja je srpsko jedinstvo zamenila većim brojem fotelja. Ukoliko se potvrdi ovo drugo, Mandić će formalno biti u samom vrhu vlasti, ali će stvarni politički procesi sve češće biti dogovarani bez njega.

BONUS VIDEO