Slavni as o borbi sa tumorom: Živim najboljih 6 meseci u životu!

Proslavljeni fudbaler Partizana, Andrija Delibašić, prvi put je javno govorio o opakoj bolesti sa kojom se bori i načinu na koji sada gleda na život.

Sportski direktor Budućnosti iz Podgorice i nekadašnji igrač Partizana, Andrija Delibašić, progovorio je bez ustručavanja o borbi koju vodi, sa željom da predstavlja putokaz drugima. 

Krajem januara su lekari konstatovati tumor na mozgu proslavljenom asu, a sada je otvorio dušu ljubimac "grobara" i hrabro pričao o situaciji sa kojom se suočava.

„Borba se nastavlja.Od prvog časa mi je bilo jasno da će ovo biti trka na duže staze. Zasad je prošlo tek šest meseci i mogu da kažem da predstavljaju najbolji deo mog života. Kako u fizičkom smislu, jer se dobro osećam, tako i sa aspekta ljubavi i podrške koje sam osetio. Čovek mora da bude zahvalan što je ostao živ, da može da vidi sve to. Neko ne dočeka da spozna svu emociju koju drugi ka njemu emituju. Ja jesam“ - poručio je Andrija Delibašić u intervjuu za "Mozzart sport".

Foto: Starsportphoto

 

Na prvi pogled sve je izgledalo bezazleno. Početkom ove godine Andrija je osetio bol u glavi i tek na insistiranje supruge Milice otišao u bolnicu.

„Nikakve simptome nisam imao. Samo sam najednom osetio konfuziju. Ništa više. Mali umor se iz dana u dan povećavao. Zakazan pregled ionako nisam imao. Bio sam u Baru, na treningu Mornara, popodne su krenuli atipični bolovi u glavi. Znam kako je kad ’puca’ taj deo tela, ali ovo je bilo drugačije. Ne samo čelo ili migrena, nego bukvalno cela glava. Osetio sam prelamanje, nalik munjama i gromovima. Tek tad, na nagovor supruge, krenuo sam u Urgentni centar u Podgorici. Nalazi koji se tiču krvne slike ili pritiska bili su u redu. Onda je supruga bukvalno molila ljude da odrade skener, jer nisam neko ko ima malu toleranciju na bol. Bio sam ranije podvrgnut operacijama glave, usled raznih udaraca, nemam s tim problem, ali ovi bolovi su bili neizdrživi. Sećam se da je bio petak, nalazio sam se u polusvesnom stanju, sve mi se mešalo pred očima, ali sam znao šta se dešava. I evo, sad vam kažem, koliko god čudno nekom delovalo, nisam se mnogo potresao kad sam čuo dijagnozu“.

Foto: Starsportphoto

 

 

Usledio je dodatni pregled magnetnom rezonancom, pa konsultacije sa neurohirurgom, a doktori su u zdravstveni karton zaveli „lezije ili netipične promene na kori mozga“. 

„Već tad je nagovešteno da je situacija loša, ali smo čekali da pošaljemo nalaze za Beograd, jer u Podgorici, koliko god bile opremljene operativne sale, nema aparature za mikrohirurgiju. Morao sam na operaciju tumora mozga, a moja prva reakcija – ništa! Ni sad ne mogu da razaznam da li sam u trenutu kad mi je saopštena vest bio pod uticajem lekova, da li je tumor već narastao do mere da je malo štetio pojedinim funkcijama, da li sam se stvarno osećao dobro. Lekari su mi dali terapiju za smanjenje otoka, jer je bio veliki pored mesta gde je tumor. Čim je otok prestao da pritiska nervno korenje više nisam osećao bol, što mi je u tom trenutku bilo najvažnije. Uspeli smo da dođemo do lekara koji je konstatovao da je mesto gde se razvio tumor dostupno. Bilo je važno da nije ušao u koru mozga, onda bi nastao veći problem. Pričao sam sa sigurno 15 do 20 neurohirurga i niko nije mogao da konstatuje uzrok nastajanja tumora“.

Foto: Starsportphoto

 

Krenulo je preispitivanje i borba sa samim sobom, ali i traganje za krivcem.

„Čovek uvek najpre krivi sebe. Ideš unazad i pitaš se šta si radio loše, da li se hranio nezdravo, jesi li konzumirao alkohol, pušio cigarete, zapostavio sportski način života. Ljudi iz branše, neurohirurzi i ostali lekari, savetovali su me da to ne radim, niti da čitam šta piše po internetu, kao i da je najizvesnije je u pitanju trauma iz sporta. Skoro dve decenije sam igrao fudbal, zamislite samo koliko je udaraca glavom ili u glavu bilo. Pucala mi je glava sigurno sedam, možda i osam puta. Moguće da se tako stvorila trauma.

Posle serije ispitivanja i priprema i operativni zahvat je obavio spec. dr med. Vojislav Bogosavljević u Kliničkom centru Beograd.

Foto: Starsportphoto

 

„Čovek mi je doslovce spasao život. Posebna zahvalnost njemu, ali i saradnicima, lekarima, sestrama i osoblju na odeljenju neurohirurgije. Bili su divni prema meni sve vreme. Na odeljenju sam bio najmlađi. Na žalost. Ili, možda, na sreću. Sve vreme svestan o čemu je reč, ali strah nisam osetio, znajući da nisam u stanju ništa da promenim. Sport me je tome naučio, da se koncentrišem samo na detalje koji su u mojoj moći. Zato su me samo interesovali sledeći koraci“

Ceo region skoro dva meseca znao šta se dešava, ali niko nije hteo javno da objavi, kako bi zadržao privatnost i zaštitio porodicu dodatnog uznemiravanja. Onda je na kvalifikacionoj utakmici za plasman na Evropsko prvenstvo, Crna Gora – Srbija, na stadionu Budućnosti,  osvanuo transparent:

Foto: Starsportphoto

 

„Andrija, pobedi još jednom“.

Ubrzo se vest proširila po Starom kontinentu, pa su poruke slali sa stadiona u Španiji navijači Rajo Valjekana, Majorke, Sosijedada i Erkulesa.

„Stalo mi je da decu od 14 i 17 godina zaštitim medijskih natpisa, pitanja i pretpostavki. Uz to, nisam hteo da me bilo ko sažaljeva bez obzira na bolest. Nikad nisam voleo da ja nekog tešim na taj način, zato nisam želeo ni mene, ali podrška koju sam osetio je za pamćenje. Najviše bih voleo kad bih mogao ponaosob, svakome ko me se ovih meseci setio, da priđem i stisnem ruku. Danko Lazović i Saša Ilić, sa suprugama Jovanom i Tijanom, sve vreme su bili tu. Saša je imao obaveze u Sofiji, ali tu je. Ne znam ni danas kojim kanalima su Tijana i Jovana uspevali da dođu u posetu, do bolničke postelje donesu hranu koji su same kuvale. Znaš, to su neke stvari za ceo život... Familija, razume se, to je posebna vrsta ljubavi. Bezgranična. A Danko... Ljudi moji, pa on je bez pitanja, organizovao i platio prevoz privatnim avionom iz Podgorice za Beograd. Ne bih da delujem ne znam ni sam kako, ali saberi, oduzimi, sve nas je spojio fudbal. I Partizan“.

Foto: Starsportphoto

 

Viđen je i transpareta pod Goricom i na Valjekasu, majica sa njegovim likom koji su pred početak meča nosili igrači Sutjeske i Čelika, podrške navijača Budućnosti.

„Nisam do danas pustio suzu što se tiče tog slučaja. Niti ću to činiti ubuduće. Znam sportiste koji su prolazili jednako teške situacije, reagovali stavljajući ruke na glavu, kukali nad prokletom sudbinom. Neću tako. Nisam to ja. Niti ću biti do kraja moje borbe. Disciplinovan sam, promenio sam način razmišljanja, poglede na svet i zato proteklih šest meseci vrhunski živim. To sad deluje malo bezveze, kao patetika, a u stvari je tačno. Ne znam da li čovek dobije drugu šansu, da koristi svaki dan, ali znam da više vremena poklanjam detaljima koje sam, mahom zbog fudbala, zapostavljao. Češće sam sa porodicom, drugarima, na svežem vazduhu. U svemu ovome ima i pozitivnih stvari. Ne mora čovek uvek da se hvata za tužnu sudbinu. Nervira me kad mi neko kaže kako je moguće tebi to da se desi? Desilo se, idemo dalje, ne bi trebalo klonuti“.

Nekadašnji centarfor čini sve da dobije najvažniju životnu bitku i šalje sjajan primer.

„Znam ljude koji su se zatvarali u sobe i nisu izlazili četiri nedelje, a ja sam bukvalno sa zračenja u Podgorici išao na trening u Bar automobilom i vraćao se. Po 100 kilometara svaki dan. Osim toga, viđao sam da pojedine dame u ranim jutarnjim satima dolaze na zračenje i odatle pravac kancelarija. Gledam njih i pitam se: ’Šta ti hoćeš?’ Svačega sam se u životu nagledao, ali poruka podrške kakve sam dobijao – nikad! Neki nisu morali ništa da govore. Uradili su dosta. Onda sam shvatio, prvo: da mi je drago što su moja deca mogla to da vide, jer njihov tata je, ipak, nešto za života uradio; drugo: sve je prolazno, osim porodice, prijatelja, kumova, ljudi koji bi učinili sve za tebe - poručio je veliki fudbalski as, Andrija Delibšić.