Ljubimac 'grobara' prekinuo ćutanje! Simon o ludoj glavi, greškama, Partizanu, Sportingu, vinu...

Čuveni crnogorski fudbaler Simon Vukčević (38) se posle skoro decenije provedene u ilegali pojavio u medijima i tom prilikom otkrio čime se sada bavi, ali i kako gleda na trenutno stanje u svom bivšem klubu Partizanu.

Pesma "Daj gol Simone" bila je početkom 21. veka jedna od omiljenih i najčešćih na južnoj tribini, koja je obožavala Vukčevića. Fizička dominantnost, borbenost, brzina, dribling, strašan šut levicom bili su sve ono što je "grobare" dizalo na noge u periodu od 2003. do 2006. godine kada je rođeni Podgoričanin nosio crno-beli dres.

Odigrao je sjajni vezista ukupno 76 utakmica za "parni valjak", dao 15 golova, uz deset asistencija i osvojio dve titule prvaka države. Kasnije je igrao za ruski Saturn, Sporting iz Lisabona, Blekburn, Karpate, Vojvodinu, Levadijakos, Enozis, Čaves i Budućnost, ali među partizanovcima je ostala žal što se nikada nije vratio u Humsku.

Vukčević je 2018. odlučio da završi igračku karijeru i tada se totalno povukao iz javnog života. Nije ga dugo bilo u medijima, a u međuvremenu je odlučio da se posveti totalno drugačijem poslu - proizvodnji vina.

- Od fudbala sam se fino odmorio. Od svega što javni život nosi - stres, pritisak, utakmice, medije... Razmišljao sam o trenerskom poslu, odmah posle Budućnosti sam oko godinu dana radio u Ilarionu. I svidelo mi se to, ali nisam mogao da iskombinujem treninge sa vinogradarstvom. Radio sam dva posla, a nijedan kako treba. Tada sam rekao da ipak ne mogu potpuno da se posvetim samo fudbalu. Već šest godina proizvodim vino, hvala Bogu sve ide kako treba. Vraćamo se korenima, onako kao što su naši dedovi i pradedovi radili, sve da bude prirodno i zdravo. Izašli smo na tržište, sve serije su nam limitirane, zadovoljan sam zasad - rekao je Simon u emisiji "Fudbal fest" na RT Crne Gore.

Foto: Printscreen rtcg.me

Ipak, čuveni as bez lopte i treninga ne može, zato planira novi poduhvat već početkom 2025. godine.

- Planiram od januara da krenem da držim polu-individualne treninge, a u grupama će moći da budu po šestorica igrača. Vidim da mi to prija, ceo život sam u fudbalu, mnogo sam trenirao... Ja sam u kopačkama išao u školu, nastavnici su me pitali da li sam normalan. To je veliki deo mene, voleo bih da pomognem mlađima - poručio je Vukčević, a potom nastavio u istom dahu:

- Drugačije su ove nove generacije, a za to smo krivi mi, roditelji. Mi im sve obezbedimo, donesemo i prinesemo, a onda oni misle da ne moraju ništa, dobiće sve na gotovo. Radne navike se stiču od malih nogu. Sećam se kada sam prvi put otišao u Beograd, na trening Partizana, imao sam 14 godina. Trčao sam 70 krugova oko terena, pa posle toga još jedan trening. Dobijem temperaturu u toku noći, otac je bio sa mnom. Ujutru me pita da li ću ići na trening, ja mu kažem da on odluči. Rekao mi je samo "diži se iz tog kreveta, nisi došao ovde da ležiš". E, tako se krči put, samo oni koji su otporni, hrabri i predani mogu da uspeju.

Foto: Starsportphoto

Naravno, kada je Simon u pitanju neizbežna je priča o njegovom Partizanu, gde se potpuno afirmisao, ali i rano otišao - već sa 20 godina. Izbor je pao na ruski Saturn, koji ga je tada platio oko četiri miliona evra.

- Sam sam kriv za to. Bio sam jako temperamentan, nikoga nisam slušao. Sve ti se daje, sve ti je dostupno, samo kada igraš. A to je jako pogrešno. Taj moj odlazak je bio splet okolnosti. Tada je Saša Ilić otišao i verovao sam da mogu da nosim tim. Mi smo završili polusezonu sa tri boda zaostatka za Crvenom zvezdom, što je u klubu doživljeno kao katastrofa. Onda su meni ljudi iz uprave nešto javno zamerili, a ja sam to gordo i drsko primio i rekao im da hoću da idem. Zimski period, teško je tada bilo ostvariti jak transfer. I otac me ubeđivao da ostanem, nije vredelo. Tako da je to sto posto moja odgovornost i greška - priznao je Vukčević.

Koliko je imao "ludu glavu" pokazalo se i kroz primer broja koji je nosio na dresu. Ne pamti se da je neki igrač u tom periodu imao jedinicu na leđima.

- O tome slušam i dan danas. Bilo je raznih priča, da su mi to rekli tata, baba, ne znam ni ja ko. Pozadina svega je da sam još sa desetak godina razmišljao o tome kako da budem drugačiji, što je opet greška. Zašto tako, trebalo je da budem isti kao svi ostali, da radim i da dokažem da li sam najbolji ili ne. Pao mi je na pamet broj jedan, jer ga niko ne nosi, osim golmana. Otvorila se prilika, uzeo sam taj broj, ali da mogu da vratim vreme nazad, mnogo stvari bih uradio drugačije. Prvo bih to ponašanje promenio, to me koštalo karijere. Sve sam imao kao mlad, pare, slavu, popularnost... A opet, nikad miran i zadovoljan - naglasio je Vukčević, koji je otkrio da se u to vreme Juventus ozbiljno raspitivao za njega.

Foto: EPA Images

Nije tajna da je nekada vrhunski ofanzivac želeo i javno tada govorio da mu je cilj da bude najbolji fudbaler na svetu.

- Pokajao sam se zbog toga, tih reči, ali život ide dalje. Kada je čovek pun sebe, onda nema mesta ni za koga drugog. Bog mi je bio sve dao, a ja sam bio konstatno nezadovoljan. Dođem kući posle treninga nervozan, prenesem to i na moje ukućane, a zašto? Zato što mi je saigrač na treningu dva puta oduzeo loptu, a to ne mogu da podnesem. Pa, da li je to normalno? Sve sam radio kontra i sve mi se obilo o glavu. Zato sam odlučio da to više ne želim. Hoću mir, spokoj, smeh, radost, da provodim vreme sa svojim najbližima - objasnio je Vukčević.

Stiže Simon koliko-toliko da bude u toku sa aktuelnim dešavanjima i nikako mu se ne sviđa ono što se poslednjih godina dešava u Humskoj.

- Mnogo ljudi me pita o tome. Prvo, čini mi se da je mnogo zapostavljena Omladinska škola Partizana, a to je oduvek bio temelj, ključ svih uspeha. Ranije su se u svakom prelaznom roku vraćala po trojica-četvorica igrača koji su tu ponikli, pa su oni kontrolisali mlađe momke, sve u saradnji sa dobrim trenerom. Onda je bilo i rezultata i trofeja i zarade. A ovako, kada se stalno dovodi veliki broj stranaca, to ne ide. Iskreno, nisam ljubitelj današnjeg savremenog fudbala, jer je sve otišlo u taktiku. Treneri kao da igraju šah, a fudbaleri su figure. Nikakvih poteza nema, driblinga, nemam šta da vidim. To fali Partizanu, da se okrene svojoj deci i da se drže tog koncepta - podvukao je Vukčević.

Foto: Starsportphoto

Bivšeg crnogorskog reprezentativca posebno iznervira kada se povede priča o platama, dugovima prema igračima i zahtevima da oproste svoj zarađeni novac.

- Dok sam ja bio u klubu, znalo se. Može plata da zakasni mesec-dva, ali kada odlaziš, sve ti je isplaćeno. Sad su one priče, znaš li ti čiji grb nosiš. Da, znam, i? Ti si me doveo, izabrao, a ako sam slab, nađite nekog drugog. Da li oni u upravi rade bez plate? Taj pristup je totalno pogrešan. Pa, zašto su im stranci bežali usred sezone? Čim neko treba da ostvari transfer, krene "odrekni se novca". Izvini, čega da se odreknem, onoga što sam pošteno zaradio? Jel' imam ja porodicu, jel' živim od toga? I navijači postavljaju pitanja, da li taj voli Partizan ili ne. Da se razumemo, za mene je to bio posao. Jer kada se desi da loše odigraš, svi te pljuju, prvo ti navijači, viču ti da se pakuješ i ideš, pa makar i da si najbolji na svetu. Verujte mi, sad da Saša Ilić dođe, koji je legenda i moj veliki prijatelj, i da mu krene loše, odmah će početi priče "ovaj pojma nema, bio je dobar igrač, katastrofa je kao trener". Od toga prosto ne može da se pobegne - zaključio je Vukčević.