Kao dete sam se pitao zašto je neko morao da nas proteruje i ubija samo jer nismo Hrvati! Granate su padale na pola minuta, delovalo je kao da traje čitavu večnost! (VIDEO)

Hrvatske snage proterale su, te 1995. godine, više od 250.000 Srba, a ubili oko 2.000. Zloglasna zločinačka operacija "Oluja" počela je u ranu zoru četvrtog avgusta. Bojana Vučić iz Zavičajnog kluba Kordunaša, profesorka Gordana Martinović Vujanović i dete "Oluje" Nemanja Mandić govorili su o paklu koji su proživljavali dok su, zajedno sa svojim porodicama, bežali u Srbiju pod naletom hrvatskih krvnika.

Mandić kaže da se kao dete pitao zašto je neko morao da ih proteruje i ubija samo zato što su Hrvati.

- Četvrtog ujutru je stradao moj deda, otac od oca. Ja mislim da je to bio iznenadan napad i moj deda je stradao u mestu Lađevci. Mi iz Krajine uvek s knedlom u grlu pričamo o Oluji. Uvek sam se pitao zašto je moj deda morao da strada. Kao dete sam se pitao zašto je neko morao da nas protera i ubije samo zato što nismo Hrvati. Mislim da tad niko nije znao gde se uputio. Ljudi su krenuli prema Srbiji i mislim da niko nije očekivao ni te napade hrvatske vojske na tu kolonu ljudi koji beže i sklanjaju se od tog ratnog vihora. Hrvati su vazdušnim udarima pogađali civilna vozila. Tu nije bilo vojske, samo narod koji je bežao. Petrovačka cesta je poznata po tome, kolona je granatirana - rekao je Mandić.

Foto: Tanja Andric

Vučić naglašava da je granatiranje četvrtog avgusta delovalo kao da traje čitavu večnost i da se nikad neće završiti.

- Moja kuća u Vojniću je bila prekoputa bolnice. Kad god se granatirao Vojnić, ta bolnica je bila glavna meta, iako nije bila vojna. Tog četvrtog avgusta u pet ujutru, samo je počelo. Odjednom je krenulo. To je neverovatno. Na pola minuta su padale granate i mi nismo znali kad će da prestane. Činilo se kao da je trajalo večno i da nema kraja. Kad je sve to krenulo, ja sam sa Korduna, niko nije ni pomišljao da ćemo mi nekud da krenemo. Nama su nekako uvek te osnovne stvari bile spremne jer je rat trajao već pet godina. Videla sam da se bolnica polako evakuisala. Kod mene u kući, pre nego što je kolona krenula, doktorka koja je živela pored bolnice, imala je ćerku od tri godine je došla s njom kod nas u kuću. Kad je počela evakuacija bolnice, došao je vojni auto u naše dvorište. Oni su došli po doktorku jer je poginuo moj komšija, pa su nju poveli sa sobom da to saopšte - navodi Vučić.

Foto: Tanja Andric

Martinović Vujanović ističe da su se prve detonacije čule već četvrtog avgusta oko pet ujutru.

- Ovi dani su izuzetno bolni za sve nas. Nas vrućine podsećaju na izbegličku kolonu kad je bilo izuzetno vruće. Moja porodica je putovala 12 dana do Srbije i desilo se mnogo toga za to vreme. Trećeg uveče je nekako sve bilo čudno. Još uvek se nije ništa čulo, iako smo bile u Petrinji. Vrlo rano ujutru, možda već oko pet čule su se snažne detonacije i pucnjava. Detonacije su bile sve jače i sestra i ja smo shvatile da moramo da bežimo. Otišle smo pešice, nekih 20 kilometara, do našeg sela. Na kapiji nas je sačekala majka. Ona je bila kost i koža, neverovatno koliko je smršala za tih par sati od stresa i brige. Otac je bio na ratištu - poručuje Martinović Vujanović.

Foto: Starsportphoto

Fudbaler Miloš Degenek se uključio u program putem video-linka.

- Mislim da nisu ništa poneli što je bilo moje. Tatine medalje su ostale. Brat je poneo jedan vozić, a mama foto albume. Sve ostalo je ostalo dole i više nije naše. Želim da se ovako nešto više nikada ne ponovi i želim svima koji su to proživeli da se drže zajedno i glavu gore - kaže Degenek.

Kompletno gostovanje pogledajte u video-snimku: