Zbog njih plaču i muškarci: Ovo su najtužniji srpski filmovi

Srpska kinematografija je bogata filmovima koji znaju i da nas nasmeju i da nas slome. Tu su komedije čije replike znamo napamet i drame zbog kojih suze ne kriju ni žene ni muškarci.

Kod nas se kaže da odabir muzike za slušanje uvek treba uskladiti sa trenutnim raspoloženjem. Ako ste tužni, neće pomoći živahni tonovi kompozicija koje pokreću i motivišu.

Tako je i sa izborom filmova. Na svu sreću srpska kinematografija je toliko bogata žanrovima i paletom emocija koje opisuje da nema raspoloženja kojeg nema.

Osim legendarnih komedija čije replike znamo napamet, našu scenu opisuje još nešto.

Bol, tragedija i tuga u svom istinskom obliku.

Da, ima naslova koje je gotovo mučno gledati. Međutim naš film svoj kvalitet pokazuje radnjom čija tragika izaziva osećaj ponovnog rađanja, pročišćenja i neizmerne lepote.

Realizma, koji je možda najbolji scenarista, kod nas ne manjka. Narodu koji broji vekove na ovom prostoru, realizam nije estetski izbor, nego potreba.

Zato je nelogično publici sa ovih prostora nuditi mu filmove sa lažnim optimizmom i veštački nalepljenim srećnim krajem.

Ne zato što ovde ljudi "ne vole sreću", već zato što vrlo dobro razumeju istinu.

I zato, kada domaći film boli, on ne boli bez razloga.

Podzemlje (1995)

Emir Kusturica ovde ne snima istoriju, već psihologiju istorije. Priča o porodicama koje se skrivaju u podzemnim prostorijama za vreme nacističke okupacije Beograda. Oni, na nagovor profitera, proizvode oružje za pokret otpora. Međutim oni sa sakrivanjem i poslom nastavljaju i nakon kraja rata jer ih njihov "dobročinitelj" lažno informiše o nemačkim pobedama kako bi ih zadržao u pozemlju i podsticao proizvodnju oružja koja ga bogati. Podzemni svet u filmu nije samo fizičko sklonište, već mentalni prostor. Najstrašnija stvar u filmu nije rat, već činjenica da je moguće drugom čoveku ukrasti život, ljubav i vreme. "Podzemlje" je film koji odbija jednostavna tumačenja. Nije ni čista satira, ni tragedija, ni politički pamflet. On je mračna bajka o Balkanu, ali i univerzalna priča o tome kako se istina može zakopati toliko duboko da prestane da postoji. 

Foto: printscreen/youtube

Lepa sela lepo gore (1996)

"Lepa sela lepo gore" je srpski film Srđana Dragojevića snimljen 1996. godine. Film je inspirisan istinitim događajem, kada je sedam srpskih vojnika drinskog korpusa devet dana bilo okruženo u 97 metara dugom tunelu Brodar (8 km od Višegrada prema Rogatici) kod Međeđe u septembru 1992. godine. Tunel u kojem su junaci zarobljeni nije samo ratna lokacija, već metafora čitavog prostora u kojem se društvo zateklo. Drekavac iz dečjih priča postaje stvarniji od svakog mitskog čudovišta, jer sada ima lice, uniformu i oružje. Zato "Lepa sela lepo gore" nije film koji se gleda radi utehe. On ne nudi katarzu u klasičnom smislu, niti zatvara rane. Ali upravo zbog toga ostaje jedan od najpoštenijih domaćih filmova o ratu. 

Foto: printscreen/youtube

Ptice koje ne polete (1997)

Ovaj film Petra Lalovića nije samo još jedna potresna drama iz domaće kinematografije, već tiha optužnica protiv sveta odraslih koji često zaboravlja ono najosnovnije, prisutnost, pažnju i veru. "Ptice koje ne polete" govori o bolesti, ali ponajviše o odnosu prema bolesti. Lik dede, kojeg Bata Živojinović igra bez patetike i velikih monologa, oličenje je starog znanja koje ne pretenduje da sve razume, ali ume da voli. Tragični završetak filma ne pokušava da ponudi utehu niti jednostavan odgovor. Naprotiv, ostavlja gledaoce sa neprijatnim pitanjima o tome šta je ispravno a šta nije.

Foto: printscreen/youtube

Nebeska udica (2000)

Film Ljubiše Samardžića opisuje bombardovanje Srbije iz 1999. godine koje ne sme da se zaboravi. Film koji nikada ne klizi u patetiku niti insistira na brutalnosti rata kao spektaklu. Njegova snaga leži u ravnoteži, između zla koje se događa i potrebe da se preživi, između velike tragedije i obične ljudske priče. Radnja prati grupu stanovnika blokova na Novom Beogradu koji tokom bombardovanja pokušavaju da sačuvaju privid normalnog života. Kaja bivši košarkaški reprezentaticac, odnosno Nebojša Glogovac, želi da popravi teren za košarku koji su srušile bombe. Kaja upravo zbog svoje izvrsnosti doživljava tragičnu sudbinu. Upravo to predstavlja naslov "Nebeska udica". Postoje ljudi, možda čak i narodi, čija izvrsnost nije za ovaj svet. Košarka u filmu nije sport, već poslednji oblik reda, pravila i zajedništva u svetu koji se raspada. Film je snimljen u periodu kada je srpska košarkaška reprezentacija bila na vrhuncu i osvajala najveće medalje. 

 

 

Srpski film je nalik ogledalu koje ne ulepšava i ne izvinjava se zbog onoga što pokazuje. 

On ne govori gledaocu kako da se oseća. Realizam ovde nije stilska odluka, već kulturna nužnost.

Zato srpska kinematografija opstaje tamo gde bi se druga povukla. Ne slavi patnju, već zato što zna da se istina, koliko god bila teška, ne može preskočiti. Može se samo ispričati.

BONUS VIDEO