Deset godina od smrti Umberta Eka: Smatrao da društvene mreže vode masovnom zaglupljivanju

Umberto Eko, italijanski pisac, univerzitetski profesor, semiotičar, ovaj svet napustio je 19. februara 2016. pre deset godina.

Iako su prethodno bili znani njegovi akademski radovi, kako na temu srednjovekovlja, počev od tumacenje dela Tome Akvinskog, preko razjašnjavanja doživljaja lepog u srednjem veku, sve do lucidnih semiotičkih eseja kojima je rasvetljavao ligvističke probleme, simboliku i značenja, logiku modernih medija, širu popularnost, a onda i svetsku slavu doneo mu je roman "Ime ruže" koji se pojavio na samom početku osamdesetih.

Priča smeštena je u jednu srednovekovnu opatiju u njegovom rodnom Pijemontu, sa zapletom zaogrnutim u izvesnu mistiku, za tematiku je imala raskošnu biblioteku lavirint kojom je manastir raspolagao, odnosno misteriozne smrti čitalaca.

Navodno mu je predložak za Horhea, starog monaha koji je bio opsednut sprečavanjem da jedan antički rukopis sa, po njemu neprimerenom sadržinom, bude dostupan za čitanje, bio Horhe Luis Borhes.

Slepi knjiški moljac koji je tvrdio da Raj zamišlja kao beskrajnu biblioteku, inače tvrdi konzervativac, zaista je mogao u izvesnom smislu biti predložak, kao odlučni čuvar biblioteke drevnog manastira, sa danas nepojmljivom moralizatorskom motivacijom.

Foto: Profimedia

U krajnjem detektivska priča, prožeta je brojnim osvrtima na intelektualni svet srednjeg veka, u čemu je Eko bio superioran. Delo koje je neobično brzo steklo široku popularnost, prodato je u više od 50 miliona primeraka i prevedeno je na preko 40 jezika, a ubrzo je doživelo i uspelu ekranizaciju.

Činjenica da je Eko kao univerzitetski profesor uživao izuzetan ugled u stručnim krugovima, a imao je čak i iskustvo rada u medijima, čijom ulogom u savremenim svetu se i stručno bavio, pre pojave romana "Ime ruže" nije bitno doprinela njegovoj popularnosti.

U tom smislu postoji izvesna sličnost između njega i našeg Milorada Pavića, o kom je Eko, neobično plodan autor, takođe pisao.

Radio je za RAI, nacionalnu medijsku kuću Italije, bio kourednik u uglednoj izdavačkoj kući Bompiani, redovno pisao kolumnu naslovljenu "Minervina šibica" za nedeljni magazin Espreso, oglašavao se i u dnevnoj štampi.

Zanimljivo je da, iako uglavnom otvoren za tehničke novotarije, nije imao razumevanja za poplavu društvenih mreža, koje je video kao sredstvo masovnog zaglupljivanja.

Iza sebe je ostavio ličnu biblioteku od približno 50.000 naslova od čega je oko 30.000 držao u stanu u Milanu. On je to šaljivo nazivao njegovom priručnom bibliotekom, naglašavajući pritom da je glavnina ključnih naslova drugde. Sadržala je niz bibliofilskih retkosti, stara i retka izdanja, kako biva kod posvećenika knjige koji to mogu da priušte.

Foto: Profimedia

Eko je rođen u gradu Alesandrija, u PIjemontu na severu Italije, januara 1932. Otac je bio činovnik na železnici, računovođa. Odrastanje su mu obeležili ratovi koje je vodila Musolinijeva Italija, počev od onog u Etiopiji do Drugog svetskog, koji je uglavnom proveo van Alesandrije s majkom, na selu gde su pronašli utočište dok je otac kao vojni obveznik bio mobilisan. A onda i sveprisutnost tada vladajućeg fašističkog režima, čemu je i sam u mlađim danima bio sklon.

Decenijama kasnije napisaće čuveni esej "Ur fašizam" u kom je u desetak tačaka predstavio, uglavnom s neskrivenm gađenjem, temeljne vrednosne odrednice tog vida totalitarizma.

Bio je takođe, sve do studentskih dana, posvećeni rimokatolički vernik, uostalom učenik salezijanaca, reda koji se najviše bavio obrazovanjem adolescenata, uglavnom najsiromašnijih ili napuštenih. Bio je takođe pripadnik Katoličke akcije, i čak nacionalni lider te organizacije ranih pedesetih, prenosi Tanjug.

Decenijama potom, svedočio je da su mu po okončanju Drugog svetskog rata, u sasvim drugačijoj Italiji, omiljena literatura postali stripovi, najčešće američki. Posle klasične gimnazije u Alesandriji, studirao je književnost i filozofiju u Torinu, gde diplomira 1954. tezom o estetici Svetog Tome Akvinskog, s najvišim ocenama.

Kasnije je s dozom samoironije tumačio da ga je upravo proučavanje Tome Akvinskog, tokom studija u Torinu, na nekakav čudan način odvelo u ateizam. Kako bilo, svetom srednjeg veka, misaonim i filozofskim dometima te epohe, vladao je kao retko ko, što je uostalom upadljivo i iz njegovih literarnih dela ("Baudolino" uz "Ime ruže"), ne samo stručnim, poput "Estetički problem kod Tome Akvinskog" ili "Umetnost i lepo u estetici Srednjeg veka".

Njegov prilaz semiotici, koju je izvorno definisao kao "filozofiju jezika" imao je polazište kako u pomenutim istaživanjima tako i u iskustvu rada u medijima, što je potom usledilo. Od filozofije, estetike, kretao se ka lingvistici, a onda simbolici i značenjima savremene popularne kulture. Prvu knjigu, na temu estetike Akvinskog objavio je 1956.

Negde do kraja pedesetih radio je za RAI, gde je dospeo konkursom u vreme kada je vrh nacionalne televizije Italije odlučio da podmladi programsku šemu. Sa izdavačkom kućom Bompiani, kao kourednik sarađivao je od 1959. do 1975. Univerzitetsku karijeru započeo 1961. Bio je gostujući profesor na univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Bolonji, gde je 1975. godine dobio katedru za semiotiku i postao redovni profesor.

U Bolonji je takođe bio osnivač studijskog programa DAMS, integrisanih studija umetnosti, muzike i zabave. Potom postaje i direktor Instituta za komunikologiju. Vremenom, predavao je na univerzitetima Njujork, Nortvestern, Kolumbija, Jejl, Harvard, Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu, na Kembridžu, Oksfordu, na odgovarajućim visokim školama Francuske, Brazila, Argentine. Šezdesetih se najviše bavio masovnim medijima i popularnom kulturom. Tada nastaje njegov "Dnevnik minima".

"Opšta teorija semiotike" pojavila se 1975. Pokretač je međunarodnog semiotičkog časopisa Versus. Čak je i prevodio, recimo "Vežbe stila" Rejmona Kenoa ili Žerara Nervala ("Silvi"). Posle neobičnog književnog debija romanom "Ime ruže" usledilo je "Fukoovo klatno" s tematikom teorija zavere, "Ostrvo dana pređašnjeg" priča o pomorcu iz 17. veka zaglavljenom u prostranstvima južnog Pacifika, "Baudolino" (srednji vek, istina drugačiji), pa "Tajanstveni plamen kraljice Loane" (antikvar kog je ophrvala amnezija), i "Praško groblje" čija je tematika antisemitizam, dok "Nulti broj" ima zaplet smešten u jednoj novinskoj redakciji.

Nosilac niza priznanja, bio je počasni doktor četrdesetak univerziteta, član više akademija i naučnih asocijacija, u javnim nastupima, a takvi su bili i njegovi novinski tekstovi, nastupao je neobavezno, opušteno, duhovito, pišući o filmovima, stripovima (Dilanu Dogu ili radovima Huga Prata) teorijama zavere a ponekad i na najozbiljnije političke teme.

Zanimljivo je da je zagovarao upotrebu esperanta. Bolest ga je savladala u 84. godini. Ispraćen je svetovno, uz pratnju klasika baroka, u palati Sforca u Milanu. Testamentarno je odredio da na spomenku budu uklesane reči Tomaza Kampanele, progonjenog autora dela "Grad Sunca".

BONUS VIDEO