"Brat mi nije oprostio što sam ga ostavio u sirotištu"! Petar Božović o potresnom detinjstvu: Majke se ne sećam, a otac je robijao na Golom otoku

Petar Božović važi za barda domaćeg glumišta.

Osim pred kamerama glumac često nastupa i na daskama koje život znače, obilazeći celu Srbiju i osvajajući aplauze gde god da se pojavi. Ipak, glumac u sebi krije veliku tugu, budući da je njegovo detinjstvo obeležio dom za nezbrinutu decu.

O svojoj potresnoj, ali i filmskoj priči Petar je otvoreno govorio, a kako je jednom otkrio veruje da mu brat nikada nije oprostio što ga nije poveo sa sobom iz sirotišta.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

- Živeo sam u Zemunu dok mi majka nije umrla, a to se desilo brzo, tako da se majke skoro i ne sećam. Moj otac, nezadovoljan uslovima u nemačkom logoru, nastavio je da robija i na Golom otoku. Tako brat i ja ostadosmo u domu za ratnu siročad na Senjaku. U posete su mi dolazili baba, tetke i ujaci dok me nisu prihvatili, pa sam neko vreme bio u kolektivnom stanu. Onda su i ujaci otišli na Goli otok, a ja ponovo u dom dok me moja baba, tetka Vida Vlahović nije uzela i odvela u Kolašin. Moj brat je ostao u sirotištu i mislim da mi nikad nije oprostio, kao da sam ja bio kriv što sam izabran - ispričao je svojevremeno Božović za medije.

Gotovo je nemoguće nabrojati sve role koje su obeležile Petrovu bogatu karijeru, a jednom prilikom je rekao da mu je velika žal ostala što nije bio deo filma "Valter brani Sarajevo".

Foto: ATAIMAGES

- Neke sam morao da odbijem zbog obaveza u pozorištu. Žao mi je što nisam bio deo filma "Valter brani Sarajevo". U to vreme sam radio predstavu "Derviš i smrt". Zove me usred proba Bata Živojinović i kaže: "Šiba (Hajrudin Krvavac) želi da ti igraš tu ulogu." Ja kažem: "Nemoj, molim te, sad sam bio nešto u bolnici, a krenuli smo da radimo predstavu." Nije to bilo veliko. Odigrao je to jedan kolega. Otišao je sa proba predstave i vratio se - ispričao je glumac, a na pitanje šta je izgubio rekao je:

- Ništa. Dobio sam sjajnu pozorišnu ulogu. Pozorište je za mene svetinja i gledam na njega kao na crkvu. Izgubiš roditelja, izgubiš prijatelja, izgubiš kuću, ali u crkvu uvek možeš da dođeš, kao i u pozorište. Pokojni Tomaš Pandur je zbog toga insistirao da igram u "Hazardskom rečniku" i ta uloga mi je mnogo draga, to je bila velika predstava. Ne znam da li je snimljena, ali to je što je.