Pejakoviću život visio o koncu zbog droge! "U šestom razredu sam počeo da pijem, bio sam težak ateista, narkoman i glupan"

Nikola Pejaković danas proslavlja 57. rođendan. Rođen je na današnji dan 1966. godine.

Slavni glumac i muzičar Nikola Pejaković Kolja nikada nije skrivao da je imao problem sa alkoholom i drogom. Probao je na mnoge načine da se izleči, ali ništa mu nije pomagalo dok se, kako je sam priznao, nije okrenuo Bogu.

Glumac je na jednoj tribini ispričao kako kao dete nije imao susreta sa pravoslavljem, ali i anegdote koje su mu se dešavale tokom života, baš u vezi sa tim.

- Ja sam bio Titov pionir, hodao njegovim ulicama, nosio crvenu maramu, učio o ofanzivama. Bio sam prepadan narodnim herojima, bio sam u zabludi - započeo je on, pa nastavio:

Foto: ATAIMAGES

- U tom svetu u kom sam ja odrastao, ja sam svoju babu, tetke, strine, pokušavao kao mali da uverim da je ono što učim u školi tačno, i da mi to što mi oni govore, da pričam "Bože, pomozi", ja sam govorio da mi ne pričaju to "dobar dan". Baba mi je stalno pričala da ćutim i da sam sebi pričam "Bože pomozi". Bilo je upozorenja, to je bilo vreme u koje je Hrist bio zabranjen, napadan. 

Kolja je potom opisao kako je izgledao njegov dolazak u Beograd, ali i zašto je imao problema da se prilagodi. Kao neko ko je celog života bio okružen komunistima, na sve je gledao tim očima.

- Kao takav pogrešno nasađen mladić, dolazim u sudar sa svetom. I tu ne uspevam da se snađem i ginem, polako ginem u Beogradu, gradu koji je divan za studiranje. Ja takav u Beogradu, imao sam divne darove koje mi je Gospod dao i krenuo sam njima da se razmećem. Da udaram oko sebe. Govorio sam ljudima u lice šta mislim o njima, o njihovom daru, izazivao sam ih. 

Foto: Miloš Rafailović

Alkohol je bio veoma prisutan u njegovom životu, a konzumacija istog dovela je do težih stvari, što je u njegovom slučaju bio heroin. 

- Alkohol nam je bio porodični sport, ne znam nikog iz moje okoline ko nije pio. U šestom razredu sam ja počeo da pijem, u sedmom su me na pola razreda izbacili. Posle iz gimnazije isto, to ima ili nema veze sa alkoholom, ali govorim da je alkohol početak tog nekog puta ka samouništenju. U tom trenutku kada sam ja pobudalio sa svim mojim darovima koristeći ih kako ne treba, kada sam već sa alkoholom došao do nekog maksimuma, dobijao batine, vređao ljude, došlo je "njegovo veličanstvo" - heroin. I nad zlom ima veće zlo. 

- Bio sam stalno blizu umetnosti, ona je postala zamena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao njih da imitiram. Učili su me da se ugledam na te umetnike - da pijem, drogiram se, duvam, bodem se u venu, da uživam u raznim sek*ualnim perverzijama, to je bila umetnost. Dobijete informaciju da je Bodler pisao neku pesmu dok je konzumirao hašiš, probate i vi. Samo niste pesnik i niste Bodler, pa vam ostane samo hašiš. Taj heroin mi je legao kao budali šamar i pitao sam se što mi neko to ranije nije dao. Niti me šta bolelo, nisam imao probleme, lečio mamurluk, davalo mi je neke prednosti. 

Foto: Miloš Rafailović

Onog trenutka kada je već duboko zagazio u velike probleme, njegovi roditelji su pokušali da mu pomognu da nađe rešenje. Glumac je opisao svoj put, odnosno kako je došlo do toga da prođe razne klinike za odvikavanje.

- Kada mi je život bio u opasnosti i kada su moji roditelji videli da ja umirem u Beogradu, krenula je potraga za lečenjem. Prvo lečenje sam imao tako što su me posle filma "Lepa sela lepo gore" moje kolege glumci spakovali u bolnicu. I ja sam tu proveo 12 dana, prvi put se skinuo sa heroina, osećao sam se kao da mi je neko skinuo glavu i stavio drugu. Skinuo sam 12 kilograma za to vreme. Ali sam se vrlo brzo vratio heroinu, posle dva, tri meseca. Pokušavao sam mnogo puta da se skinem, možda i 20. 

Kolja je ispričao da je bio u mnogim bolnicama u raznim državama, te da se nekada osećao kao pokusni kunić jer su na njemu isprobavali razne metode. Njemu to nije smetalo jer je želeo da se izleči, ali tvrdi da je bio "bez vere" i da tada pomoći nije bilo. Preokret se u njegovom životu dogodio kada ga je majka nagovorila da potraži pomoć od jedne žene, koja mu je dala važan životni savet.

Foto: Miloš Rafailović

- Ona se bavila akupunturom i raznim nekim stvarima. Pre nego što sam otišao kod nje, bio sam kod mog dilera, on je zavio džoint sa heroinom. Izvrnem se ja kod njega iz cipela i krenem posle kod te doktorke. Dođem ja, pita me ona da li pušim, ja kažem da ne, a stojimo metar jedan od drugog i ona žena oseća. I opet me pita, ja kažem da ne, jer ja stvarno nisam pušio. Ja sam duvao, ali to me nije pitala. I ona opet pita i ja isto kažem, ona vidi šta i kako i kaže mi ključnu rečenicu: "Izađite iz moje ordinacije, Vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu" - priča Nikola, koji je tada doživeo otkrovenje:

- Ja u tom trenutku težak ateista, narkoman, glupan, nisam ni sad nešto pametniji, ali tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ona mi je na jednom papiriću napisala nazive tri knjiga, ja sam dao svojoj majci, ona ode jadna i kupi te knjige. Moja majka ima sada demenciju, a Bog mi je dao šansu da se brinem sada o njoj, da joj vratim to, da budem sin. Uglavnom, ona kupi te knjige, ja sam ih stalno šutirao, vikao sam: "Neću te popovske knjige da čitam, skloni to od mene".

Foto: RTS Promo

Promenio je mišljenje kada je počeo da čita pravoslavnu literaturu, a njegovom ocu se to nikako nije dopadalo. Iako ni sam nije osećao da pripada u crkvi, jer je smatrao da nema ništa zajedničko sa ljudima oko sebe, nastavio je da ide.

- Kada je moj otac čuo da sam krenuo da idem u crkvu, on se više zabrinuo za moje zdravlje nego kad sam bio na heroinu. Mojoj majci je rekao: "Šta se dešava sa njim, bio je baš lep narkoman, normalan mladić, pravi komunista" (smeh) - ispričao je glumac, pa otkrio kako se njegov otac složio sa vladikom, iako ga je do tada pljuvao:

- Jednom kada sam otišao u Trebinje, video me je par puta kako ljubim ruku svešteniku, on mi je govorio: "Nemoj da ljubiš ruku tom dripcu, stariji si od njega, nemoj to". To ga je strašno pogodilo jer se desilo na ulici. Kada mi je vladika rekao da se ne monašim, da to nije za mene, ja odmah zovem oca, koji je do tad drvlje i kamenje na vladiku, kažem mu da pričamo o manastiru, moj otac sve vreme ćuti, kad sam mu rekao da mi je vladika rekao da nisam za manastir i da treba da se ženim, on kaže: "Slušaj vladiku, on je pametan čovek, pozdravi ga od mene". 

Kako kaže, još neko vreme je konzumirao heroin, čak i kada je čitao knjige o pravoslavlju. Ipak, već 12 godina je "čist".

- Heroin je kao jedan hobi, ceo dan ti zaokupi. Moraš da nađeš pare, pa dilera, pa da li on ima drogu, to je jedan ozbiljan posao koji traži jedno ozbiljno bavljenje tim. Pogotovo ako si zavistan od te supstance. Kada sam počeo da čitam knjige o pravoslavlju, i dalje sam konzumirao drogu. Stručno da kažem, „roknem se" i onda čitam. Ali sam nekako prao to malo duše što mi je ostalo. Sećam se, kupovao sam knjige kao lud, donosio kući, nisam čitao, samo sam nosio, ali ništa nisam čitao. Požalio sam se ženi u knjižari kako stalno kupujem, a ništa ne čitam, a ona mi je rekla: "Doći će vreme kad nećeš moći da kupuješ, a imaćeš vremena da čitaš".

Na kraju, između ostalog, Nikola je priznao da bi mu život bio mnogo drugačiji da nije "pronašao Boga". 

- Držim se za crkvu kao pijan plota. Ja ništa drugo nemam. Ako Hrist nije vaskrsao, ja sam puko. Ovo je život? Ako je tako, onda mi dajte heroin da se napucam i da idem odavde.