DOKTORA KONA GLEDATE SVAKI DAN, ALI OVO SIGURNO NE ZNATE! Zašto bi voleo da ZABORAVI PROLEĆE 1998, šta mu se desilo u vojsci i zbog kog postupka njegovog oca mu "TEKU SUZE BEZ REČI"

Epidemiolog Predrag Kon gotovo svakodnevno nas izveštava o najnovijim informacijama o koronavirusu u Srbiji, a ovo su malo poznati detalji iz njegovog života.

POČETAK: rođen je 10. juna 1955. godine u Beogradu. Otac Andrija Ernest Kon, kao rezervni oficir vojske Kraljevine Jugoslavije odveden je u nemačke logore i sa Rafaelom Blamom, Aleksandrom Levijem i mnogim drugim Jevrejima neko vreme bio je zatvoren u baraci broj sedam, u kojoj je postojala tajna radio stanica. Predragova majka Danica, rođena je u Aleksincu, u čuvenoj trgovačkoj porodici Živković. Ima starijeg brata Jovana, dugogodišnjeg direktora u Institutu „Mihajlo Pupin“ i sestru koja je početkom devedesetih godina sa porodicom otišla u Izrael, piše portal Indeks.rs.

„Moj dobri otac preživeo je Holokaust u logorima u Osnabriku i Nirnbergu. Kad se vratio iz ropstva u Beograd, radilo se na obnovi zemlje, kako da priča Holokaustu, o tome da je tek svaki sedmi Jevrejin koji je pre rata živeo u Beogradu i preživeo? Imao sam u rukama takozvanu ‘crnu knjigu’ o zločinima fašističkog okupatora, ali nekako je to bila samo knjiga. Mi koji pripadamo drugoj generaciji preživelih Holokausta većinom nismo znali mnogo, a ono što smo znali nismo baš jasno shvatali. A onda je počelo da se otkriva: razgovori, knjige poznatih ljudi, priče preživelih, filmovi… Odjednom pitanje: ‘Pa zašto moj dobri otac nije pričao o tome? ’Kome da priča? Deci? Šta je trebalo da priča? Nisu to bile priče za pričanje tek tako. Shvatio sam! Od tada samo teku suze bez reči, neprekidno na svako sećanje, svako pominjanje Holokausta. Na svako pominjanje suze teku, na svaki film, na svaku priču preživelog, kad vidim čuveni istetovirani logoraški broj, Juden zvezdu. Zašto je to tako? Verovatno zato što moj dobri otac nikada ništa nije pričao. Hteo je da me sačuva od svega”.

Foto: printscreen

PRECI: očeva porodica je davno otišla iz Čorne u Mađarskoj. Dvadesetih godina prošlog veka nastanili su se u Zagrebu, potom u Beogradu. Deda po majci, Mihailo Živković, bio je blagajnik Aleksinačke štedionice, trgovac i gostioničar. Jedna prabaka zvala se Danica – po njoj je ime dobila i Predragova majka, koja je rođena 1925. godine. Inače, Živkovići su se u Aleksinac doselili posle oslobađanja od Turaka.

DETINJSTVO: zbog očevog posla, do sedme godine živeo je u Americi. Pamti letovanja u Malom Zatonu, kraj Dubrovnika, utakmice sa drugovima i želju da uvek bude golman. Učestovao je na mnogobrojnim susretima jevrejske dece i omladine i međuopštinskim susretima u Jugoslaviji.

OBRAZOVANJE: osnovnu i srednju školu, Drugu beogradsku gimnaziju (danas Filološka), završio je u rodnom gradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1981, a zvanje primarijusa stekao je 2008. godine. „Pripremao sam se za elektrotehniku sve do velike mature. Na maturskom sam promenio opredeljenje. Najbolje sam zapamtio one profesore koji su me ‘muštrali’. Osim baš u retkim situacijama kad su pokušali da me uvrede, pamtim ih po dobrom. Jedan profesor sa fakulteta rekao mi je da sam nevaspitan. To je za mene bila najteža moguća uvreda koju sam dobio u životu i nikada je nisam zaboravio. Uvek se setim svojih roditelja kad pomislim na to, jer su me oni vaspitavali. Povod je bio što sam se nasmejao na jednu njegovu primedbu. Priznajem da je možda i mogao da to doživi kao moj bezobrazluk. Život me je naučio da pažljivo biram reči, jer su reči oružje koje može da ostavi doživotne ožiljke”.

Foto: Tanjug/AP

VERSKA OPREDELJENOST: agnostik. „U mom domu se obeležavaju hrišćanski i jevrejski praznici“. Između ostalog, proslavlja Svetog Stefana, majčinu devojačku slavu.

NACIONALNOST: „Ja jesam Jevrejin, bar se tako deklarišem, iako mi je majka Srpkinja, a Srbija moja voljena domovina. Nikad u Srbiji nisam doživeo antisemitski ispad, iako mi je jasno da postoji antisemitizam. I važno je o tome govoriti jer malo ljudi zaista zna kolika je nesreća bila Holokaust. Kao i uvek u svim previranjima i društvenim krizama Jevreji su ‘krivi’ za sve. Na Balkanu ta uloga je ‘dodeljena’ Srbima.

PUT KA VRHU: kao stažista radio je u Domu zdravlja Stari grad u Beogradu. U toku služenja vojnog roka (1982/83) bio je raspoređen na Interno odeljenje Vojne bolnice u Novom Sadu.

„Prvih nedelja sam istovarao ugalj, dok su me na Interenom odeljenju očekivali i čudili se što me nema. To je bila samoinicijativna odluka mog komandira. Vojna bolnica u Novom Sadu se grejala na ugalj i ne sumnjam da je mom komandiru u tom trenutku to bilo najvažnije. Pevao sam u pauzama istovara, vrlo brzo se sprijateljio sa vojskom i bio potpuna nepoznanica mom komadiru. Neprekidno me je pitao: ’Doktore, kako ide?’ Moj odgovor je uvek bio: ’Odlično!’ Kasnije je zbog takvog odnosa išao kod komandanta bolnice na raport, jer su bez preke potrebe na Internom odeljenju nedelju dana bili bez lekara. Tadašnji načelnik saniteta korpusa me je nakon jedne moje uspešne intervencije u toku dežurstva (radilo se o tadašnjem predsedniku Skupštine AP Vojvodine) pozvao da se aktiviram u vojnu službu. Sa ponosom sam nosio oficirsku uniformu do 1995. godine. I danas kažem da sam u duši vojnik i da mi najviše prija red, rad, disicplina, ali isključivo uz maksimalno poštovanje ličnosti i rada svojih saradnika“.

Kao oficir Jugoslovenske narodne armije obavljao je dužnosti načelnika saniteta i upravnika garnizonske ambulante u Rumi, 1983. “Najviše sam brinuo za neprilagođene vojnike koji su se odvajali, osamljivali i teško preživljavali sve što se oko njih događalo. Poznato je mojim drugovima i prijateljima iz tog perioda zajedničkog života koliko sam energije ulagao da se ovim mladim ljudima (tada se vojska služila sa 19 godina) obezbedim u okviru kasarne nekog ko će da ih sasluša i pokuša da im pomogne. Za svakog neprilagođenog vojnika pisao sam pravi ‘mali roman’ – propratno pismo za pregled kod neuropsihijatra ili psihologa. Nalazio sam vremena uvek za te ljude”.

Foto: Tanjug/AP

U Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji je specijalizirao epidemiologiju od 1988. do 1991, a onda je upućen u područje borbenih dejstava – prvo u Knin, potom 1992. godine u Šid. Obavljao je dužnost referenta saniteta za preventivnu medicinsku zaštitu i radio kao jedini vojni epidemiolog JNA na području Krajine i zapadnog dela Srema.

Bio je vršilac dužnosti načelnika Odeljenja epidemiologije, potom i načelnik Odeljenja medicinske informatike Zavoda za preventivnu medicinsku zaštitu Prve armije. Aktivne vojne službe razrešen je, na lični zahtev, 1995. godine.

Od 1995. obavljao je dužnost direktora preduzeća „Beomedika“, mešovite srpsko-švajcarske firme.

U Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja radi od 1997. godine.

Od 2004. član je Radne grupe za izradu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a od 2006. Radne grupe za izradu Pravilnika o imunizaciji. U okviru pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, postavljen je za koordinatora projekta Jačanje nadzora nad zaraznim bolestima u Srbiji (2006).

Proučavanjem zaraznih respiratornih bolesti počeo je da se bavi tokom specijalizacije. Postao je član Komisije za zaštitu stanovništva Republike Srbije od zaraznih bolesti (2002). U vreme epidemije SARS-a (2003), postavljen je za šefa tima epidemiologa u sklopu iste radne grupe. Bio je predsednik Posebne radne grupe za primenu Plana aktivnosti pre i u toku pandemije gripa (2005). Istu dužnost je obavljao i prilikom pojave ptičijeg gripa u Srbiji (2006). Aktivnošću Radne grupe na čijem se čelu nalazio, u saradnji sa Veterinarskom upravom Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i zdravstvenim ustanovama Bajine Bašte i Užica, otkrivena je i suzbijena ova bolest. Predsednik Posebne radne grupe bio je i tokom pandemije svinjskog gripa (AH1N1) (2009) kad je javno nastupao objašnjavajući epidemiološku situaciju u zemlji. Na poslovima imunizacije angažovan je od 1991.

Foto: Beta/Slobodan Miljević

Zalagao se za striktnu vakcinaciju starijeg stanovništva protiv gripa i prihvatanje gripa kao bolesti koja se efikasno može sprečiti vakcinacijom. Stručni je saradnik brojnih proizvođača vakcina (Merck Sharp & Dohme, Pfizer, Sanofi Pasteur, GlaxoSmithKline).

Član je Srpskog lekarskog društva, epidemiološke sekcije, Udruženja epidemiologa Srbije, Republičke komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i Upravnog odbora Udruženja epidemiologa Srbije.

Član je Jevrejske opštine Beograd. Od 1999. do 2008. bio je aktivan u radnim i izvršnim telima Jevrejske opštine Beograd i Saveza jevrejskih opština. Autor je i, u prve četiri godine, koordinator projekta Zdravstvena zaštita.

DRUGI O NJEMU: „Gospodina Kona lično ne poznajem, ali mu verujem i zato što u njegovim javnim nastupima nikada nisam primetila ni trunke političke pristrasnosti. Stajao je uz Borisa Tadića 2009, dok je vodio unapred izgubljenu bitku u prilog vakcinisanju protiv H1N1 virusa, isto onako profesionalno i predano kao što sada stoji uz Aleksandra Vučića, i savršeno je jasno da ga jedino motiviše borba protiv bolesti i predrasuda koje otežavaju borbu protiv bolesti”. Ljiljana Smajlović

“Malo ljudi zna da Predrag divno peva. Takođe, svira gitaru i violinu. Ima veoma izražen sluh. Kad imamo porodična okupljanja, redovno se lati gitare, a i ja mu se pridružim. Voli da svira širok repertoar pop-rok pesama sa prostora bivše Jugoslavije. Muzika ga baš opušta. I privatno je isti kao i na televiziji: odmeren i fin gospodin. Vodi se parolom: tri puta meri, jednom seci. Nikada ne priča u prazno. On je čovek nauke, ništa ga drugo u životu nije zanimalo”. Marko Kon

Foto: Beta/Slobodan Miljević

ON O SEBI:  “Ne plašim se gripa, ali se redovno vakcinišem od 28. godine”.

”Ne pušim od 1997. Kad sam saznao da sam srčani bolesnik i da bolujem od dijabetesa”.
“Da li imam neprijatelje? Mnogo više nego što sam zaslužio. Verujem da im je jako teško. Zato je svima bolje, a posebno Srbiji da se osloni na nauku, meni je lako samo zato što se bez ostatka oslanjam upravo na nauku”.
” Šta je to što je svaki lekar dužan da čini za narodno zdravlje? Jednostavno, da bude istovremeno i socijalni radnik, da brine o vodosnabdevanju, ishrani, opštoj higijeni svojih pacijenata i prevashodno da vodi računa bez ostatka da vakcinisanost bude maksimalna. To mu je lekarska dužnost!”
“Nemam baš nikakve materijalne vrednosti osim “Dačia Sandera”. Živim u manje od 50 kvadrata i u potpunom miru ulazim u starost”.

NAJPONOSNIJI JE NA: porodicu i profesiju. “Moja jedina partija i ideologija je Epidemiologija i ono čemu me učila i ono što sam kroz vreme koje sam proveo da bi naučio i svaki dan dalje učio. Moj poziv, moj posao je – moj život. Žao mi je što mnogi to ne razumeju. Epidemiolog uvek deluje u korist narodnog zdravlja, pa i kad ga ne razumeju. Epidemiologija je moja profesija, ideologija i društvena angažovanost sa jedinim ciljem čuvanja narodnog zdravlja. Ne razumem drugačiji odnos prema ovom poslu. Naučna istina koju ona donosi za mene je svetinja koja se ne skrnavi”.

NAJRADIJE BI ZABORAVIO: proleće 1998. “Moj otac je umro nakon što je dobio grip u stacionarnoj ustanovi gde je bio na rehabilitaciji posle operacije kuka. Nigde nije napisano da je umro od gripa ili zbog gripa, zato evo njegove priče – baš u toku dočeka Srpske nove godine 1998. slomio je kuk u stanu. Imao je 88. godina. Operisao ga je prof. Dulić, na Ortopedskoj klinici Urgentnog centra. Tata je bio borac i već na klinici je počeo da hoda pomoću hodalice. Svi smo bili zadovoljni što se oporavlja. Izveo sam ga iz bolnice i odveo kući, gde je nastavio da se oporavlja. Polovinom marta uspeo sam da ga uvedem na rehabilitaciju koja je započela odlično. Bratu i meni je rekao da ne treba više da dolazimo svaki dan, jer je sve bolje i bolje. Jednog dana rekao je da ima povišenu temperaturu. Bilo mi je poznato da je grip te sezone već krenuo. Tata je imao običaj da se vakciniše protiv gripa, ali te godine nije. Mogao je poživeti još nekoliko godina da nije dobio grip, koji se komplikovao edemom pluća, pa je došlo do zastoja srca.”

ZANIMLJVOSTI: prijatelji ga zovu Peca i opisuju kao natprosečno inteligentnog posvećenika struci, duhovitog i dobrog čoveka. Školski drugovi u šali kažu da je on uvek gledao u mikroskop, dok su oni život posmatrali kroz kaleidoskop. U mladosti je bio filmofil koji “ne izlazi iz bioskopa”. Voleo je seriju “Prijatelji”, godinama je pevao je u horu „Braća Baruh“. Navija za Partizan, ne propušta priliku da podrži Novaka Đokovića. Odlikovan je Medaljom za vojne zasluge, dobitnik je Povelje Srspkog lekarskog društva, a obradovala ga je i ‘tituala akademika’ PANU – ‘Pasuljske akademije novinara i umetnika’ čiji član je postao u novembru 2019.

Ima i onih kojima se ne dopada njegovo decenijsko, uporno, pozivanje na vakcinisanje protiv gripa i ostalih “nevidiljivih pošasti”, kakva je aktuelna pandemija korona virusom. Da mu Srbi veruju jasno je i po tome što sa posebnom pažnjom slušaju svako njegovo obraćanje, a neretko mu traže i savet posredstvom društvenih mreža, gde je jedna od omiljenih javnih ličnosti.

PARTNERKA: supruga Vesna ćerka je uglednog krojača Slavka Papestijevića.

POTOMCI: Slobodan (Boca) magistrirao je ekonomiju sa čistom desetkom. Od oca je, osim gena za nauku, nasledio i dar za muziku, pa često svojim baritonom oduševljava prijatelje i mnogobrojne zaljubljenike u klasičnu i pop muziku. Albina, reprezentativac Srbije u streličarstvu, trosutruki državni prvak Srbije u “compound” (složeni luk) senior ženskoj kategoriji i umetnica koja izrađuje fenomenalan nakit i aksesoar od kože.

ADRESA: živi u Beogradu.