ALBANCIMA SE NA KIM LJULJA TLO POD NOGAMA, IDEJA DA SE VRATE POD OKRILJE BEOGRADA IM NIJE VIŠE TAKO MRSKA! Vreme radi za našu zemlju, samo polako i pametno...

Anel Grbović

19:53 Društvo 3

Standard/J. Gaćeša | 18. 04. 2021.

ALBANCIMA SE NA KIM LJULJA TLO POD NOGAMA, IDEJA DA SE VRATE POD OKRILJE BEOGRADA IM NIJE VIŠE TAKO MRSKA! Vreme radi za našu zemlju, samo polako i pametno...

Albancima se na KiM ljulja tlo pod nogama, pre svega zbog sumorne stvarnosti u „državi Kosovo". Verujte, dobrom delu njih priča o životu u državi Srbiji više ne zvuči smešno i zaludno


U ove dane kada se sećamo stradanja u NATO agresiji, osvrnuću se ukratko na život Srba i Albanca na Kosovu i Metohiji, iz ugla onoga kroz šta smo od tada prošli. Gde su oni, a gde smo mi? Baš kada se bliži jun, vreme kada je nas Srbe demokratski svet zatvorio u geta i ogradio bodljikavom žicom - pre skoro 22 godine.

U trenutku kada je potpisan Kumanovski sporazum i kada je počelo povlačenje vojske i policije, odnosno odlazak Srba iz mnogih krajeva Kosova i posebno Metohije, činilo se da je sve izgubljeno. Mesta koja su opstala bila su suočena sa stravičnim stradanjima - govorim o srpskim mestima južno od Ibra. Pogrom Albanaca nad nedužnim srpskim narodom išao je uporedo sa dolaskom Kfora. Ljudi iz metohijskih gradova i sela pričaju da su vojnici Kfora mirno posmatrali njihovu golgotu pod izgovorom „vakuum prostora", gde jedna vojska odlazi, a druga dolazi u svojstvu „mirovnjaka".

Pravdali su se da im je trebalo vremena da upoznaju teren, da shvate da Albanci ubijaju Srbe, a ne obrnuto - kako su ih učili. Pripadnici Kfora su - to je jedino što su tada radili - mrtve Srbe zakopavali i grobove im označavali brojevima. Vodili su ih kao nestale iako su znali njihova imena. Godinama su lagali porodice da su možda živi. Bilo je to vreme opšteg haosa, tolikog da se ne zna kome je bilo teže - da li nama što se trudimo da ostanemo ili onima koji nisu imali drugog izbora nego da beže, ostavljajući sve što su generacije pre njih sticale. To se, ponavljam, posebno odnosi na mesta u Metohiji, jer su tamošnji Srbi bili prvi na udaru terorista.

Borba za opstanak

Srbi iz centralnog dela Kosova imali su desetak dana prednosti u odnosu na Srbe koji su živeli u Metohiji, odnosno više vremena da se organizuju u krugu svojih sela. Srbi iz Sirinićke župe su vanredni heroji kad se pogleda šta su sve izdržali, ali i oni su imali nekoliko dana više od stradalnika iz Metohije. Sever Kosova, odnosno Kosovska Mitrovica, imao je najviše vremena da se organizuje i odbrani.

Mišljenja sam da bi mnogo više Srba opstalo u svim krajevima Kosova i Metohije da je samo imao neko da ih vodi. U tim prvim mesecima govorili smo da su pojedini pripadnici vojske mogli da ostanu kao civili i da probaju da organizuju narod. Ako se Kosovska Mitrovica podelila na dva dela, mogla je i Priština. Samo da je imao ko da organizuje Srbe da se povuku u deo grada gde je naselje Ulpijana, u sve one prazne vojne stanove. Možda ne bi svi, ali sigurno bi od 40 hiljada njih barem 10 hiljada uspelo da o(p)stane.  U Metohiji je opstalo selo Goraždevac, u opštini Istok selo Crkolez, pa ćemo se zauvek pitati da li se i u tom delu pokrajine narod mogao bolje organizovati? Da li se Prizren mogao podeliti na dva dela, samo da je imao neko da povede narod?

U jesen 1999. godine Srbi su se tukli sa pripadnicima Kfora širom Kosova i Metohije. Bilo je to vreme kada su na svaki mig Albanaca takozvani mirovnjaci pretresali srpske kuće i pravili haos. Hapsili su svakoga na koga je Albanac uperio prstom. U takvim situacijama morali smo nekako da se borimo, da ih teramo iz sela, pa se neko dosetio da u prvim redovima budu žene, jer su pripadnici Kfora u takvim situacijima najbrže popuštali. (Nisu to radili zato što su se plašili, već što nisu hteli da se tuku sa ženama.) I danas se prepričavaju tuče u Plemetini sa norveškim vojnicima, u Starom Gracku sa finskim, u Gračanici sa Šveđanima. Štrpčani su imali celodnevne sukobe sa Amerikancima i Poljacima. Sukobe na mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici da ne pominjem. Bile su to ružne scene i nismo osećali ponos, niti smo se osećali silno prema pripadnicima NATO, odnosno Kfora. Bila je to borba za opstanak. Borba da se sačuva kućni prag u getu. Da se opstane još jedan dan.

Tanjug/Nemanja Jovanović

Nova iskušenja doneo je mart 2004. godine kada je trebalo odoleti dozvoljenom i potpomognutom nasilju gde pripadnici Unmika i Kfora nisu imali komandu da reaguju - iako je takozvani vakuum prostor davno završen - a pripadnici kosovske policije pomagali su da se pali srpska imovina i proteruje narod. Pogrom nad Srbima traje i danas. Nasilje ne prestaje, samo se uvija u drugačiju formu. Naša borba za opstanak i dalje je aktuelna, samo je, da tako kažem, front proširen. Naša geta do potpisivanja Briselskog sporazuma imala su jednu dimenziju, nakon toga sasvim drugu. Sada nas u iskušenja dovodi i politika zvaničnog Beograda. Najbolji primer je integracija severa pokrajine u takozvani kosovski sistem. Zato nas ne čudi izgradnja baze „Kosovskih bezbednosnih snaga" na severu Kosova.

Oči uprte u Bondstil

Nasuprot nama se, u svoj ovoj priči, nalaze Albanci. U junu 1999. godine na stotine hiljada njih vratilo se na Kosovo i Metohiju za samo nedelju dana. Kao što im je naređeno da napuste svoje domove i pričaju da ih iz njih proteruje srpska vojska - ne kažem da takvih pojedinačnih slučajeva nije bilo, ali organizovanog progona sigurno nije - odnosno da je na delu humanitarna katastrofa. tj etničko čišćenje, tako im je i omogućen povratak. Kada se nešto dobro isplanira, dalje sve ide glatko. A kod njih je sve išlo bez ikakvih problema - svedok sam tome, ne treba biti posebno pametan da to shvatiš. (Kad su Srbi u pitanju plan je bio suprotan. U ostatku Srbije nije bilo spremljenih centara za prihvat raseljenih kao za Albance u Makedoniji, ili po Albaniji, na primer. Srbe nisu čekali novinari vodećih svetskih (ne)zavisnih medijskih kuća, jer nije ih zanimalo etničko čišćenje Srba. Nije ni sada bolje. Plan i volja za povratkom Srba, tri puta manjeg broja, ne postoji ni posle dve decenije.)

Elem, u tim prvim godinama uspostavljanja „američke demokratije", dok je nama svaki dan bio neizvestan, Albancima  je sve išlo u korist. Baš onako kako je predviđeno u projektu tadašnjih velikih sila za - kako ga oni zovu - Zapadni Balkan. O tome šta se sve njima ovde toleriše mogao bi roman da se napiše. Kontradiktornosti su takve da se kose sa zdravim razumom, ali ušli su u kolo sa njima, poslužili su svrsi, i nešto su za sve to morali i da dobiju. Nagrada je dozvola da proglase takozvanu nezavisnost.

PUTIN PITAO BAJDENA, KAKO STE HTELI DA UBIJETE LUKAŠENKA?! Lider SAD ćutao, a i šta da kaže?! Atentat planiran za jun i jul!

Ovih dana internetom kruži snimak ankete Albanaca, različitog životnog doba, o tome šta će da rade ako Amerikanci odu. Njihovi odgovori bili su da će srpska vojska u tom slučaju za dva sata biti na granici sa Albanijom ili da će se, ako se baza Bondstil zatvori, sve promeniti za dva minuta. Govorili su i da je Amerika njihov roditelj, da bez njih nisu bezbedni i slično. Citiraću jednog od njih koji kaže: „Otići ćemo sa njima. Zašto bismo ostali ovde?"

Srbi - posebno južno od Ibra - 22 godine opstaju u getima bez svoje vojske i zaštite. (Pišem o tome u svojim tekstovima, i zato u ovom tekstu pominjem samo prve godine „demokratije" koju su nam doneli bombardovanjem.) Reći ću samo da opstajemo ne zato što smo hrabri, ne da biste nas slavili, žalili, ili šta već. Opstajemo jer smo svoji na svome, jer branimo ono što su nam preci ostavili. Što su - još gore se pateći - čuvali u petovekovnom ropstvu. Ta zemlja koju ovde gazimo naša je, i bez obzira na prodaju i dalje smo većinski vlasnici. Mi smo 22 godine posle zvaničnog početka projekta „Država Kosovo" i dalje svoji na svome - tu gde i pripadamo. Drži nas nada da ćemo dočekati pravdu na pragovima svojih kuća. Jedan od svedoka našeg postojanja, manastir Visoki Dečani, ovih dana podseća svet na ugroženost svega srpskog u ovom delu Evrope. Nemanjići su ga podigli u četrnaestom veku da bi čuvao nas i u dvadesetprvom. Tako radi narod koji ima istoriju i tradiciju.

Tanjug

Sa druge strane, Albanci odlaze na počinak i bude se sa očima uprtim u bazu Bondstil. Nedavno sam pisala tekst o njihovom fanatizmu kada su SAD u pitanju, pa ne bih da se ponavljam. Možda samo treba reći da sve što misle da imaju i da su stvorili u ove dve decenije počiva na tome da na Kosovu i Metohiji postoji baza Bondstil i da se u njoj nalaze njihovi gospodari. Ona im je simbol pobede. To im je „država Kosovo", to im je sva istorija. „Kako kaže Amerika", rečenica je koju su izgovarali čak i decenijama pre NATO agresije.

SRBI, ŠTA REĆI?! STIGLE LOŠE VESTI IZ GRČKE, LETOVANJA IPAK POD ZNAKOM PITANJA?! Broj zaraženih raste i do 4.000 dnevno, NIJE DOBRO!

Njihova nada je da Amerikanci neće otići sa Kosova i Metohije. Osećaj pripadnosti kod njih ne postoji, jer su svesni da su sve oteli. To je sva mudrost takozvane države ili projekta Kosovo. Najnoviji napadi na srpske mladiće u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici pokazuju frustriranost Albanaca. Nervozni su, i kako vreme bude prolazilo njihov pritisak bivaće sve veći - ali spremni smo i na to. Znamo ih iz perioda kad su tražili „Kosova Republjik" i sećamo se te sile, euforije, stava da im niko ništa ne može. Gledamo ih i sada, kada se na velika vrata vraća priča o Velikoj Albaniji, i ne vidimo isto raspoloženje.

Drugačija politika

Na prvi dan Ramazana čekam sa prijateljicom ispred radnje u Prizrenu da njen vlasnik dođe iz džamije sa molitve. Njegova mala radnja nalazi se u centru grada, i specifična je po tome što u njoj prodaje marame, maramice, boščaluke i slične sitnice. Ono što nama treba kupuje se jedino u toj radnji i moramo da čekamo da se otvori, jer ko zna kada ćemo opet imati prilike da dođemo u Prizren. Takvih radnji je poslednjih godina sve manje jer, kako nam je rekao jednom prilikom njen vlasnik, nema ni kupaca. „Ovi naši ne kupuju više. Ništa ih ne zanima što ima veze sa običajima i tradicijom". U tom starom jezgru Prizrena gotovo svi vlasnici te male radnje imaju u sklopu svojih kuća. Tako je i sa ovom neobičnom prodavnicom. Radeći u njoj celog života, njen vlasnik je stekao penziju države Srbije. Ispričao nam je da je uplaćivao doprinose, i pre nekoliko godina ostavario je pravo na penziju.

- Bio sam pre nekoliko dana u Gračanici da podignem penziju. Imam srpsku ličnu kartu - rekao nam je odmah po ulasku u radnju.

Kupujemo šta nam treba, a on nam, kao stari trgovac na koje smo navikli, poklanja po maramicu za uspomenu. Razgovor u radnji o običajima i tradiciji je veoma prijatan, i pošto se naša kupovina bliži kraju pita nas:

- Ima li vakcina u Gračanici?".

Odgovaramo da nema, ali mu predlažemo da ode u Kuršumliju, Bujanovac, Rašku, bilo gde u ostatku Srbije, i da primi vakcinu koju hoće. Kažemo mu da ne mora ni da se prijavljuje. 

- Tako mi je rekao i doktor Ljubiša iz srpske ambulante u Mušnikovu. Samo, čuo sam da od juče nemaju pravo da se vakcinišu stranci - kaže nam. 

Naš odgovor izvukao mu je osmeh na licu. 

- Vi niste stranac - rekle smo kratko. 

- Nisam, nisam, imam i srpsku zdravstvenu knjižicu - kaže nam.

Stariji gospodin iz Prizrena je građanin Srbije i ima pravo da se vakciniše, ako to želi. Ima svako od njih ako ima dokumenta države Srbije. Naš odgovor da nije stranac bio je iskren. Proteklih meseci vakcinišu se u pomenutim mestima bez problema. Zato u vremenu koje dolazi država Srbija mora na njih da gleda kao na svoje građane. Ako im izdajemo dokumenta, onda, na primer, oni moraju biti na biračkim spiskovima. Neka ne glasaju, ali neka znaju da ih smatramo svojim građanima.

Shutterstock

Naša politika mora biti drugačija od trenutne. Nema mesta pričama da je Albanaca na Kosovu dva miliona i da su problem. Nema ih ni pola od navedenog broja, i ne smeju nam biti problem. Kosovo i Metohija je naša pokrajina pod protektoratom Ujedinjenih nacija i moramo imati jasan plan šta na našoj teritoriji oni mogu dobiti. Ako oni pričaju o Velikoj Albaniji, pričajmo i mi o pravima koja im nudimo. Ako će oni da grade bazu u Kosovskoj Mitrovici, odgovorimo im vojnom vežbom u Raški, na primer.

U NAREDNIH 15 DANA SRBIJA SPREMA VELIKI NAPAD NA KORONU! Sutra stižu ruske vakcine, a evo ŠTA SLEDI NAKON TOGA!

Imamo, valjda, neko oružje dometa do mesta gde će biti pomenuta baza, pa hajde da kažemo da je najzgodnije mesto da to oružje bude u Raški ili na nekom obližnjem brdu. Živimo za dan da osetimo u svojim getima da je Srbija država u pravom smislu te reči. Običnom narodu, Albancima, ljulja se tlo pod nogama, što zbog drugačijeg odnosa sila u svetu, što zbog njihovog života u bedi, nemaštini i besperspektivnosti u „državi Kosovo". Zašto onda da ne počnemo da pričamo o njihovom životu pod okriljem države Srbije? Verujte, za dobar deo njih ta priča neće biti smešna i zaludna priča.



Rajko

18.04.2021. 20:10

Zar ćemo opet izdvajati i plaćati doprinos nerazvijenim šiptarima. Ko se ne bi vratio u SRB da mu se placa sve da živi na tudja ledja. Da ne plaća struju, vodu, TV, porey i da ne nabrajam. Biće im Srbija dobra krava muzara. Pitajte narod da li je za to?


Saradžogla

22.04.2021. 09:56

@Rajko - Геџо србине,утуви у ту твоју наивну главу ДА СУ ШИПТАРИ РОДА СРПСКОГ. На пример,хашиш тачи је србин из фамилије Даниловић која данас постоји јер нису сви променили веру.Шиптари су ,,извођачи злодела'' под командом АЛБАНСКИХ ОКУПАЦИОНИХ СНАГА које је НАМЕРНО пустио аустроугарски каплар тито на Космет.Тај злотвор који је чинио злочине са својима у Првом светском рату по западној Србији има ,,кућу цвећа'' за чије одржавање Србија даје огромне новце? ... СРБИЈАНИТИЗАМ А ЛЕКА МУ НЕМА!


lokman

18.04.2021. 20:15

zabole sipce ako se i vrati ap kosovo.opet ce srbija da radi i gradi sipce a bogami i hrani.sipci ce u vladi srbije da se zaj.ebavaju da blokiraju kada im se cefne a opet nista se nece dogodti.sipcima vise odgovara drzava u drzavi ap kosovo nego danasnjica omca oko vrata.


Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.