GAZIO SAM PREKO LEŠEVA, SEĆAM SE DUDE JOVANOVIĆ, ODSEKLI SU JOJ GRUDI I ZAKLALI! Ispovest srpskog dečaka koji je preživeo streljanje, ORIĆ MU POBIO CELU PORODICU!

Muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem su 14. decembra 1992. godine napali srpsko selo Bjelovac i tom prilikom masakrirali 68 srpskih civila, među kojima je bilo 19 žena i šestoro dece. Brani Vučetiću, tada devetogodišnjem dečaku, Orićevi vojnici su zaklali majku Radojku, oca Radovana i brata Milenka koji je imao samo 17 godina

- Iz sna nas je probudila žestoka pucnjava, detonacije, urlici i jauci. Otac i brat su izašli napolje da vide šta se dešava. Da ne bih ostao sam u kući, naredili su mi da pređem kod komšinice. Brat je imao 17 godina u tom trenutku i nije nosio pušku, nije imao uniformu, nikakva ratna obeležja na sebi. 

Foto: printscreen

Brana objašnjava da je pucnjava oko osam sati bila sve bliža i glasnija.

Muslimanski vojnici su pobili svakoga ko je izašao iz kuće u njihovoj okolini.

- Mi smo ostali unutra, Mira Filipović sa svoje dvoje dece, Nemanja je imao 7 meseci i Olja nepune tri godine, Mirina svekrva koja je imala šezdeset i nešto godina i ja koji sam imao devet i po godina. Pozivali su nas da se predamo, kao neće nama niko ništa da uradi. Kada se nismo odazvali, pretili su nam da će da nas kolju, da će da nas peku žive, psovali su nas, svaka druga rečenica je bila "četničku majku", nazivali su nas pogrdnim rečima "svinje", čak su i klali svinje. Na sve moguće načine su nas prozivali. Kada se mi nismo odazvali, bacili su dve bombe na metar od nas. I danas imam posledica od te bombe. Imam sigurno tridesetak gelera, samo sedam su mi u glavi, jedan na mozgu - objasnio je Vučetić.

Foto: printscreen

Brana se probudio nakon 15 minuta posle bacanja bombe u jednoj razrušenoj sobi sa izvaljenim prozorima.

- Nisam bio svestan da sam ranjen, osetio sam toplinu niz lice. Pokušao sam da se obrišem prekrivačem s kreveta, video sam krv i uplašio sam se. Otišli smo na potkrovlju te kuće, gde se petoro nas sakrilo u jednom ćošku. Sećam se da sam držao ruku na ustima male Olje, a Mira je držala ruku na ustima malog Nemanje, da ne bi plakali, da ne bi primetili da smo tu. Lupali su, prevrtali stvari, galamili, veselili se. U jednom trenutku se čuje udarac u vrata sobe gde smo, ušao je neki vojnik i rekao "ovde ima i dece". 

Foto: printscreen

Naredili su im da siđu dole, objašnjava mladić. Kako on nije mogao da siđe niz stepenice, jer je bio sav krvav, jedan od vojnika ga je sneo i bacio na krevet. 

- Ostali koji su bili tu, nosili su neke trake na glavi - priseća se Vzčetić - Jedan od vojnika je naredio da zavežu mene i Miru, mali Nemanja i Olja su užasno plakali. Dok smo mi bili zavezani, oni su jeli i pili po kući, uživali su u svemu što rade. Vojnik koji je naredio da nas vežu, uzeo je nož i počeo da ga oštri pred nama, rekao je: "ko će prvi pod ovaj nož da stane, bićete zaklani u roku od 10 minuta".

Foto: printscreen

Brana je, kako kaže, toliko bio iscrpljen da više nije osećao ni strah - Želeo sam samo da sve prođe.

- U jednom trenutku je ušao čovek i naredio vojniku koji oštri nož da nas tim nožem oslobodi, rekao je da smo mi njegovi zarobljenici i da će on sa nama da radi šta hoće. Posle tri sata su nas izveli iz kuće i poveli kroz dvorišta. Video sam komšiju Caleta, imao je 20 godina, bio je mrtav. Moj otac je poginuo dole niz dvorište... sve su pobili, čak su i životinje poklali.

Foto: printscreen

Dok su prelazili iz jednog dvorišta u drugo, Brane je pogledao niz ulicu i video svog brata naslonjenog na drvo.

- "To je moj bato", rekao sam, a jedan od vojnika me uhvatio za leđa i bacio preko ograde koja je bila ispred nas. Rekao mi je: "gde ćeš, četniče mali". Znao sam da je mrtav i od tog trenutka se život za mene završio. Pomislio sam kako bih voleo da sam završio kao tata i brat.

Foto: printscreen

Brana se priseća kako je svaka kuća oko njega, pa i njegova, bila zapaljena.

- Gazio sam preko leševa. Sećam se bake i Dude Jovanović. Duda je bila mlada devojka, masakrirali su je, isekli su joj grudi, skinuli je golu, verovatno i pre svega toga su je silovali. Baka Duda je isto bila polugola, masakrirana, tada je imala oko 80 godina i ja sam se pitao šta je žena od 80 godina njima skrivila. Na kraju je bila zaklana.

Foto: printscreen

- Ja više nisam mogao da hodam, pa su me prebacili na zaprežna kola. Gotovo sam se smrzao, sve na meni je bilo zaleđeno od mraza - priseća se Vučetić

Brane je nakon toga odveden u logor. Svih 56 dana u zarobljeništvu je bio kod komandanta bošnjačkih vojnih formacija u Srebrenici Nasera Orića bez medicinske pomoći i bez ijednog kupanja.

- U Srebrenici su postojala tri centralna logora kroz koje je prošlo više od 120 ljudi i za njih 12 se još traga i ne zna im se za tela - naglašava Vučetić.

- Kada sam razmenjen, očekivao sam da će me dočekati otac Radovan i brat Milenko i bio sam zbunjen kada sam video da njih nema i da me čekaju ujak Dušan i tetka Dostana. Tek drugi dan su mi rekli da su mi ubijeni otac i brat. Sa devet godina nisam mogao da prihvatim bolnu istinu da sam ostao sam bez mojih najmilijih, bez toplog doma i svega što sam imao, jer su naša kuća i imovina - kao i sve ostale u selu - bile opljačkane i zapaljene. Pitao sam se kako ću sam, gde ću i od čega živeti iako su me ujak i tetka stalno tešili i brinuli o meni - priseća se on.

Foto: Miodrag Popov/informer

Po izlasku iz logora, brigu o devetogodišnjem dečaku su preuzeli ujak Dušan i tetka Dostana, sa kojima je živeo. Završio je srednju Mašinsku školu u Bratuncu, a potom se zaposlio kao konobar, pa prešao da radi u jednom trgovinskom centru.

- Još ne mogu da prihvatim surovu stvarnost da nemam nikog svog živog. Muka mi je kada o svemu ovome govorim. Parališe me pomisao da vrata doma u kojem sada živim nikada neće otvoriti moj brat Milenko, majka Radojka i otac Radovan, a posebno kada pomislim da za zločine nad mojim najmilijim - kao i za sve ostale, počinjene nad srpskim narodom u Bjelovcu i srednjem Podrinju - niko nije odgovarao - rekao je Vučetić jednom prilikom.

Bonus video: