PAO SAM U DEPRESIJU, ĆERKA MI JE OTIŠLA U KENIJU, a onda je usledio preokret u mojoj bolesti...

Na Svetski dan zapaljenskih creva na bilbordima će biti medicinske sestre da bi im se odalo priznanje za sav trud. Kampanja za status invalidnosti

Zapaljenska bolest creva se javlja u populaciji od 15. do 30. godine i od 60. godine života. Međutim, sve je više obolele predškolske dece (od dve-tri godine do punoletstva) kada je potrebno dosta truda da se bolest dovede u mirnu fazu.

Procenjuje se da ima preko 12.000 obolelih od zapaljenskih bolesti creva u Srbiji. Prema zvaničnim podacima u Sloveniji i Hrvatskoj ima oko 12.000 obolelih. Potrebno vreme da se bolest dijagnostikuje je od tri do pet godina. Lekar opšte prakse, kada osoba ode sa problemima proliva i groznice, uvek sumnja na neki virus.

- Svako ko ima proliv koji traje duže od sedam i deset dana bi bilo dobro da se uputi kod gastroenterologa, gde bi se uz laboratorijske nalaze proverilo da li  osoba ima neku od zapaljenskih bolesti creva. Recimo, osoba sa ulceroznim kolitisom može da ima 30 i više stolica dnevno - upozorava za portal Informer.rs Ljiljan Đaković, predsednik Udruženja za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije.

Foto: Stefan Đaković

''Vetar u krila''

- Dijagnoza mi je postavljena u 16.godini života (1976), tako da ove godine punim 46. godina ''druženja'' sa Kronovom bolešću - kaže Đaković.

Sagovornik portala Informer.rs navodi da su kod njega simptomi počeli kao upala slepog creva, uključujući i veliki broj leukocita.

- U stomaku je nastupila infekcija. Na KBC ''Bežanijska kosa'' imao sam sreću, jer je pokojni dr Nikola Antić bio na specijalizaciji u Švedskoj, gde je već tada bilo dosta slučajeva zapaljenskih bolesti creva. Operisali su me i nakon toga su se javile fistule. Zbog toga sam imao velike probleme, tako da sam u bolnici bio šest meseci - reče nam Đaković drhtavim glasom. 

Kako dodaje imao je uzak krug prijatelja, koji su ga redovno posećivali i davali mu ''vetar u krila'' da to prebrodi.

-To je bio ružan, ali i poučan period mog života... - sa setom se seća Đaković.   

Na kratko je zaćutao, kao da prebira po mislima.

Dodaje da je kasnije imao česte recidive, tako da je često odlazio u bolnicu gde je ostajao od mesec do tri meseca.

- Onda sam 80-tih godina otišao u Švedsku na operaciju, po preporuci dr Antića - navodi Đaković.

Foto: Shuterstock

Bitan je cilj

Na pitanje kako se osećao kada mu je saopšteno da boluje od Kronove bolesti, Đaković odgovara da je počeo da se bori.

- Moj metod se svodio na to da sam sebi zacrtao cilj, koji treba da ostvarim - precizira naš sagovornik i dodaje:

- Ja sam bio istrgnut iz normalnog života i na dugi period sam bio premešten u bolnicu. Razmišljao sam o životnim stvarima, kako da sve preguram, da završim školu i osnujem porodicu. I danas savetujem svima da moraju da nauče da žive sa tom bolešću - kaže Đaković za portal Informer.rs 

Kada je došao u mirniju fazu bolesti, naš sagovornik je nastavio školovanje. Posle srednje škole se zaposlio u Kontroli leta u tehničkoj službi na održavanju radarskih sistema i ubrzo je otišao u Dubrovnik.

- Međutim, kad god sam tamo išao na posao zdravstveno stanje mi se pogoršavalo, tako da sam bio vraćen u Beograd - veli Đaković.

Inače, naš sagovornik je uspeo da ostvari i drugi cilj koji je sebi postavio - da osnuje porodicu. I to, na takoreći filmski način. Naime, svoju buduću suprugu je znao iz komšiluka, a kasnije kada su već bili u braku, negovala ga je kada je ležao na VMA.

-Imamo dvoje dece, sada već odrasle. Iako sam znao da ukoliko je jedan roditelj bolestan, nasledni faktor je desetak odsto (a ako su oba onda je preko 20 odsto), ipak sam želeo da imam potomstvo. Ipak, uvek smo se plašili kada bi ih zaboleo stimak - otvoreno će Đaković za portal Informer.rs 

Psihološka podrška

A onda je, kako kaže 2000. godine poslednji (deseti) put operisan. Pošto tada nije bilo lekova, lečilo se samo hirurški (odstranjivanjem dela creva). Posle toga je dobio predlog za invalidsku penziju, jer mu nedostaje pola debelog i pola tankog creva. 

- U određenim trenucim,a čovek poklekne i uđe u beznađe kad počnu da se roje crne misli. Tada je potrebna psihološka podrška - iskreno će Đoković.

On navodi da mu se 2019.godine, pred Kovid, pogoršala bolest, izgubio je imunitet i zato je imao podršku psihologa sa VMA.

- Pao sam  u depresiju (bio sam iscrpljen i fizički iu psihički). Pogotovu što mi je ćerka otišla u Keniju gde se udala i ona mi je dosta nedostajala - priznaje Đoković.

Počeo je da koristi antidepresivnu terapiju, koja mu je kako kaže pomogla. Inače, pacijenti u Udruženju za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije mogu da dobiju psihološku podršku.

- Najbitnije je da o bolesti ne treba ćutati i svi treba da budu upoznati sa tim zdravstvenim stanjem. Dešava se da ni bližnji, a posebno  poslodavci nemaju razumevanja, jer misle da zaposleni izbegava posao kada često ide na kontrole i biološke terapije - ističe Đaković za portal Informer.rs 

Na naše pitanje u kakvoj je fazi danas njegova bolest, naš sagovornik odgovara:  

- Dešava se da iznenada imam česte stolice, dogodi se i gubitak težine, ali uz današnju terapiju to može da se drži pod kontrolom i da se vodi normalan život.

 

Bonus video: