ČIKO, SVE SU MI UBILI! Sećanje na najmlađeg podoficira, imao je samo osam godina kada je otišao u rat da osveti porodicu: Došao sam da tražim top da pobijem onu švapsku žgadiju

Tokom Prvog svetskog rata u avgustu 1914. godine, Momčilo Gavrić je imao jedva osam godina kada je otišao u rat kako bi osvetio svoju porodicu

Na početku Prvog svetskog rata Momčilo Gavrić je imao jedva osam godina i bio je osmo dete svojih roditelja, oca Alimpija i majke Jelene. Austrougarski vojnici su u avgustu 1914. godine činili velike pokolje civilnog stanovništa, a porodica Gavrić je samo jedna u nizu koja je nastradala prilikom tog pokolja.

Foto: printscreen

Dok je pripremao svoje ukućane za beg, Alimpije je Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U odsustvu dečaka, austrougarska vojska je stigla na prag njegove kuće i redom počela ubijati porodicu Gavrić, a potom su zapalili kuću. Mali Momčilo se u tom trenutku vraćao od strica i bio svedok pokolja.

- Video sam u svom dvorištu da su napravili jedan pokolj i masakr. Ubili su mi sedmoro braće i sestara i oca i majku. Kada sam video plamen, da gore čardak i kuća, ja sam stao ispred jednog grma i gledao sam, i kada sam video onu krv, puno dvorište krvi, poklani svi, pobijeni... Ja nisam smeo ni jedne reči da progovorim - izjavio je Momčilo jednom prilikom.

Foto: printscreen

Ostavši bez svojih najmilijih, mali Momčilo je krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili porodicu Gavrić, a Momčilo je postao vojnik.

- Pitali su me vojnici ‘Šta ćeš ti, bato, ovde?’ ja sam im plačući kaz’o: ‘Švabe su mi ubili oca i majku i sedmoro braće i sestara, došao sam da tražim ovde od vas neki top da pobijem onu švapsku žgadiju’, na to su oni mene odveli kod majora Stevana Tucovića koji je bio komadant šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Odvedu me kod njega i ja njemu to isto ponovim a on kaže ‘Sinko ne možemo mi tebi dati top. Top je jedno veliko oružje koje se ne može nositi u ruci ili u džepu. Nego daćemo ti bombe i to ću ti dati jednog užičanina koji će otići da ti osveti tu tvoju familiju. I onda mi je on izneo jednu malu puškicu. Možda je bila pola kilograma teška - prisećao se on.

Momčilo Gavrić je učestvovao u Cerskoj i Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, a učestvovao je i u proboju Solunskog fronta. Sa svega dvanaest godina je demobilisan kao najmlađi podnarednik na svetu.

Foto: printscreen

Zbog junaštva u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici, Momčilo je unapređen u čin kaplara, najmlađeg na svetu. 

Foto: printscreen

Preživeo je epidemije koje su se dogodile stanovnicima Srbije 1915. godine. Divizija je imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra, te se Momčilo uvek poslednji povlačio sa svojim "Drincima". Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, prešao je preko zavejanih albanskih planina.

- Sa teškom smo mukom podnosili tu Albaniju. Ja sam takođe teško podnosio. Da mi nije bilo jednog venčića, saraga koji mi je jedan vojnik dao i kazao ‘Kaplare ovo ti dajem i ime mog unuka ako je on živ njemu za života ako je on mrtav za pokoj duše. Vodi računa da ne jedeš ništa više nego jednu ribicu na dan.’ To su bile male ribice, to su ukevi ili saragle. Hvatali su ih u Skadarskom jezeru i sušili. Bile su mnogo slane. Ko pojede dve ili tri on je bukvalno izdahnuo pijući vodu. Ja sam poslušao onog starca i jeo sam stvarno jednu ribicu. Tako da sam mesec dana kroz Albaniju preživeo…“ - pričao je Momčilo.

U januaru, 1916. godine Momčilo je stigao do Krfa. Tamo mu je pružena adekvatna zdravstvena nega. Brzo se oporavio i dobio novu uniformu i novu pušku, a potom se uputio na Solunski front.

- Naišao je general Živojin Mišić i video me na položajima. Pitao je Stevana Tucovića „Šta traži ovo derište na frontu?“ on mu je odgovorio ‘Nije to derište. To je borac još od Cerske bitke. Njemu su pobijeni svi u kući. Sedmoro braće i sestara i otac i majka.”

Na to je od Vojvode Živojina Mišića dobio odgovor:

- Majore Tucoviću proizvedite Gavrića u čin podnarednika i neka se to pročita pred celom divizijom.

Foto: printscreen

Posle proboja Solunskog fronta, Momčilo je pešaka stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavnkama branio "braću" od Italijana. Kada se Drinska divizija vratila u Beograd, pukovnik Tucović mu je izdao poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju siročića. Mladi Gavrić je bio jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi.

Nakon što je proveo tri godine u gimnaziji "Henri Rajt", stigla je naredba od Pašića da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao  demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem.

Foto: printscreen

Momčilu je 1929. godine stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Momčilo to nije hteo da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru.

Momčilo se nakon vojske vraća u Beograd i završava grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrii hartije.

Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku „Vapa“, gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.

Foto: printscreen

Onda su ih obojicu uhapsili. Gavrila su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten nakon nekoliko meseci. Pretpostavlja se da je spasen zahvaljujući zloglasnom šefu policije Dragu Jovanoviću.

On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Momčilo Gavrić je sa radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti.

Foto: printscreen

Međutim, tu nije bio kraj njegovim mukama. Aktivisti “Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata Momčila Gavrića i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Momčilo preko toga nije mogao da pređe, rekao je: “Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu dana zatvora. Kada se vratio, dugo nije govorio, sa porodicom se sporazumevao samo pokretima ruku i mimikom. Mislili su da je onemeo, ali je kasnije počeo govoriti. Do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili.

Nakon tog zatvora, Gavrić je nastavio svoj život sa porodicom. Imao je suprugu i dva sina. Pričao im je događaje iz velikog rata, mada mu oni nisu verovali. Čak i njegovi prijatelji i poznanici su mislili, slušajući njegove priče, da je on nadaren za bajke, jer je njima sve to zvučalo kao nešto nemoguće.

Život mu se menja 19. januara 1964. godine, kada list "Politika" objavljuje članak pod nazivom "Gde je podnarednik Gavrić". Do toga je došlo kada je ugledni pukovnik Ćirić, ranije potporučnik iz Velikog rata, otišao je u Politiku i zatražio da napišu tekst o Gavriću kako bi ga pronašao nakon tačno pola veka. Inače, Ćirić je sve vreme proveo sa Gavrićem, tokom ratovanja.

Foto: printscreen

Ubrzo, podnarednik Momčilo Gavrić se javio na raport pukovniku, koji mu je sačuvao kaplarsku i podnaredničku platu iz rata, pretvorenu u zlatnike zbog inflacije, vojničku knjižicu i Albansku spomenicu, a tražio ga je čitavih pedeset godina da mu to uruči. Njihov susret, veoma dirljiv, ispratili su novinari, a od tada, pa do kraja života, Momčilo Gavrić nije se susretao sa nepoverenjem. Gostovao je po školama i Domovima kulture, gde je rado pričao o svojim ratničkim danima, kada je sa slavnom Drinskom divizijom oslobodio Srbiju.

Momćilo Gavrić preminuo je 28. aprila 1993. godine u Beogradu.

Foto: printscreen

Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je jednom prilikom rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.