Volim pesmu "Vidovdan" iako živim u Hrvatskoj! Hrvat oduvao ustaše i postavio im jedno bolno pitanje!

Iako je to nepopularno u Hrvatskoj gde živim, volim pesmu "Vidovdan" zato što ne mislim da ona ima veze samo sa Kosovom, iako ispred i iznad svega ima veze s tom po meni neupitnom vrednošću naše kulture i naroda, već i sa svim ovdašnjim narodima, kaže za Sputnjik pesnik i esejista Đorđe Matić.

- Mislim da ona kulturalno pripada ne samo Srbima, već da je nekako i pesma svih koji su negde izgubili zavičaj. To je pesma koja se ne busa u prsa, a Muharem Bazdulj je predivno upozorio na stih koji kaže 'Oprosti bože sve naše grehove'. I to je veličanstvenost te pesme. A ne stalno upiranje prstom u drugoga i neprestana autoviktimizacija i zato je veličanstvena ta Zaharova pesma. Ali 'Vidovdan' nije pesma za opuštanje, već za pevanje i plakanje - dodaje Đorđe Matić.

"Niotkuda s ljubavlju" – posveta rodnom Zagrebu

Prvi Matićev roman „Niotkuda s ljubavlju“ koji je između ostalog i posveta njegovom rodnom Zagrebu, objavljen 2021. u Hrvatskoj a prošle godine i u Srbiji, naišao je na veliko interesovanje čitalaca od Vardara do Triglava.

- Bilo je vreme da Zagreb dobije jedan roman takve vrste, posebno od čoveka koji je tolike godine bio emigrant. Roman je dobio veliku pažnju iz najboljih književnih, odnosno šire kulturnih razloga, pošto donosim zlatno vreme zagrebačkog novog vala i kulture spajajući to sa tradicijama Zagreba, Hrvatske, odnosno Jugoslavije. Najveća čast koju sam doživeo je što je legendarni Igor Mandić pred smrt napisao jedan panegirik od teksta o romanu. Mislim da mu je to poslednji tekst književne kritike - rekao je on.

Foto: Dom kulture Gračanica

Zadovoljan i prijemom romana i u Srbiji ali i na širem području nekadašnje SFRJ i do sad je održao oko 20 promocije od Vardara do Triglava, što je mnogo za jedan "visokoprani roman, vrlo intelektualistički i poetizovan".

- Bez obzira na daljinu i sve podele koje smo imali u međuvremenu, ljudi odlično hvataju reference, razumeju o čemu se tu radi iako je knjiga u nekim elementima vrlo zagrebačka. Svugde je različita publika, ali ljudi hvataju iste stvari, iste reference ali ih različito tumače. Oduševilo me koliko se ljudi seća nekih pojmova i ličnosti koje sam stavio u roman za koje nisam mislio da će ih se sećati - ističe Matić.

Nisam deo armije "intelektuaca" 

Za razliku od gomile pisaca iz Hrvatske koji su kao grupa istomišljenika stekli popularnost u Srbiji kao "regionalne književne veličine", Matić je samostalno došao do čitalaca van granica matične mu zemlje. To što je njegov glas drugačiji od ostatka ovde popularnih hrvatskih pisaca objašnjava tim što je uvek bio u raskoraku sa svojom okolinom.

- Bio sam u raskoraku i sa svojom holandskom, italijanskom i sa zagrebačkom okolinom. Svaki i malo misleći čovek mora biti u toj vrsti raskoraka. Čovek koji je stvorio i kodifikovao književnost moje zemlje, ali i one velike, a o Zagrebu da ne govorimo, pisac koji je bio prevelik za taj grad Miroslav Krleža, moj veliki učitelj bio je u neprestanom raskoraku sa svojim gradom. Čak i kad je bio deo komunističkog režima on je i tada bio u raskoraku s njim. Čovek koji je vredan soli svog poziva intelektualca mora biti u raskoraku. Ako dolazite u drugi grad i predstavljate se kao fudbalska reprezentacija ili vojni atašei koji drže jednu političku liniju, pa kakav ste vi onda pisac i intelektualac. Onda ste ništa, deo armije a ja nisam deo nikakve armije u tom smislu - rekao je on.

Mesić kao Burduš: Ni hrvatski šovinisti ne mogu bez srpskog nasleđa

Matić je nedavno u Hrvatskoj objavio tekst za kog kaže da je jednako kritičan prema Beogradu i prema Stjepanu Mesiću koji je u Beogradu koji je "jedna vrsta rado viđenog lika" iako je "pojava koja je menjala kapute kako god se ideologija menjala".

Na promociji Mesićevih memoara govorio je i kurentni predsednik Milanović koji je, želeći da bude duhovit, izgovorio Kovačevićev citat iz „Maratonaca“: „Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti“, što je postalo deo opštejugoslovenske popularne mitologije.

Foto: Printscreen/Youtube

Matićeva teza bila je: „Godinama i decenijama sklanjao si sve reference na Jugoslaviju, a danas ako hoćeš biti duhovit opet ćeš se uhvatiti za zajedničko kulturno nasleđe i to iz Srbije“.

- Malo sam i seirio nad time i bio i zlonameran ali mislim da sa svojom biografijom imam pravo na tu vrstu gorčine. Pamtim kako je to bilo kad je kulturalni sanitarni kordon bio podignut iz države iz koje ja dolazim i potičem. I tu mi je došla neka odvratnost. A s druge strane, kad su Mesića napali i hteli da ga uvrede onda su ga nazvali Burdušem, što je trebalo da bude neka kultur-rasistička uvreda. Dakle, opet iz zajedničkog kulturnog nasleđa. Čak i hrvatski šovinisti ne mogu bez zajedničkog kulturnog nasleđa nego su se morali setiti uloge Jovana Janićijevića. A uvreda je bila kroz to "evo ga Srbijanac ili Ciganin neki" - zaključio je Matić.