Greh - Najnovija kolumna Ivana Radovanovića, koju morate da pročitate!

Prošli put sam napisao kako je novinarstvo umrlo, a brzo posle toga saznao sam i da je umro Novinar, jedan od poslednjih, Miloš Vasić

 

I to me je nateralo da razmišljam o celoj toj njegovoj generaciji, koju sam zatekao početkom osamdesetih u Politici, a kasnije i u Borbi i Vremenu, o njihovoj veličini i o njihovom grehu, koji je, dobrim delom, i moj.

Prvo, svi ti ljudi, od Miše Vasića, Zorana Jeličića, Dragoljuba Žarkovića, Milana Miloševića, Saše Ćirića, Pere Lukovića, ili Manje Vukotića, Ćuruvije, Đorgovića, ili, na sasvim drugoj strani, Žike Minovića (nikoga nisam upoznao da toliko zna o novinarstvu), Pere Jankovića... rođeni su posle rata, i rasli su sa jednom novom zemljom i novim sistemom.

Učili su u socijalizmu, zaposlili se u socijalizmu, bili u Radničkim savetima, Soc savezima, Osnovnim organizacijama SK, i imali su, kao novinari, status društveno političkih radnika.

Naravno, to nije značilo da su se bavili politikom (osim onih koji su, kao Žika Minović, hteli da budu direktori i glavni urednici), jer je politika bila rezervisana za drugove iz komiteta, postojale su jasne granice, znalo se šta sme, a šta ne sme, te su se, svi oni, baš zbog toga, bavili isključivo novinarstvom.

I to je bio jedan od paradoksa socijalizma. Rigidni, jednopartijski, po mnogo čemu komesarski i čizmaški sistem, umeo je, istovremeno, da bude veoma darežljiv prema zanatu.

Puštao je da se ljudi bave zanatom, da u njemu postaju bolji, i takvih primera ima sijaset, od košarke, koju su suštinski osnovali izgnanici iz političkog života, do novinarstva, u kojem je zanat bio osnova svakog ozbiljnog priznanja (onog novinarskog, koje se dodeljuje u svakoj pristojnoj novinarskoj kafani).

Svi pomenuti, a uz njih i Tirke, Tijanić, Miro Radojčić, Duško Savković... znali su, naime, savršeno da pišu. Naučeni su tome, i učili su druge tome.

Politički stavovi, ako su ih i imali, nisu bili ni bitni (a ni dozvoljeni), te se novinarstvo bavilo sobom, profesijom samom i zanatom, njegovim usavršavanjem i prenošenjem.

I dan danas mislim da je najbolja reportaža koju sam u životu pročitao upravo ona koju je, sredinom osamdesetih, o nesreći u Aleksinačkom rudniku, objavio, u NIN-u, Milan Milošević.

Kakav je novinar bio Toma Džadžić, kako je pisao Jug Grizelj, ili Mita Boarov, to danas gotovo da ne može ni da se opiše, zvuči previše kao bajka.

I onda, krajem osamdesetih, sve je otišlo dođavola. Zemlja u kojoj su rasli, sistem koji ih je stvorio. U opštem raspadu, svega, generacija zanatski savršenih, fantastičnih novinara, odjednom se našla na ničijoj zemlji, i učinilo joj se da mora da bira.

Ono što je izabrala bio je onaj duh, gen društveno političkih radnika. I niko tu nije bio kriv, vreme je bilo takvo, nije bilo moguće ostati neopredeljen, ostati samo zanatlija.

U Borbi, kada je sve počelo, preovladao je stav da nam je potreban stav, komentar, mnogo više od izveštača. U Vremenu je, na jednom redakcijskom sastanku, odlučeno da Vreme treba da bude "šampion u prepoznavanju javnog interesa".

Kako se to postaje, šta je javni interes, za novinare, osim pravljenja dobrih novina, zašto je, za novine, važnije misliti o nečemu, nego izveštavati o nečemu, pitanja su na koja odgovora nema, kao što ga nema ni za jedno pitanje koje nastaje od pogrešne premise. To je kao da se baviš važnošću kišobrana, u vreme suše. Ili potrebom za bikinijem, u Sibiru.

Opet, upravo je taj besmisao prevladao, i zanatski savršeni su ušli u politiku, tih dana je to svima izgledalo važnije.

Ako je nečega u tome bilo dobrog, i dalje velikog, bila je to ta njihova zanatska perfekcija. Tekstovi koje su stvarali bili su, pre svega, odlični, tako da je i političko opredeljenje bilo predstavljeno na jedan sjajan i prihvatljiv način.

I to je poslednje što su uradili. Zato što je, zbog tog društveno političkog angažmana, iza njih ostala, rupa. Zato što je one, koji su dolazili za njima, više interesovao taj društveno politički angažman, nego zanat.

I nisu shvatali da je veličina cele generacije ležala u profesionalnom majstorstvu, a ne u političkim opredeljenjima. Ili ih je, jednostavno, mrzelo, da shvate, i da uče.

Imati stav o Jarinju je mnogo lakše nego otići do Jarinja. Stav o koroni, bolesnima, zdravstvu, jevtiniji je, za sopstveni komoditet, nego odlazak u bolnicu i izveštavanje iz nje. Mišljenje o ratu mnogo je prijatnije od izveštavanja iz rata.

Zato, ono što je ostalo iza generacije najboljih, toliko nema veze sa njima. Miša Vasić je bio na mestima o kojima je pisao, znao je ljude o kojima je pisao, imao je izvore, podatke, i jeste da je navijao (protiv Miloševića, za one u Sarajevu, a protiv onih oko Srajeva, kasnije za Đinđića i Bebu), ali je to umeo da radi na način koji će za njegove naslednike ostati nedokučiv.

Oni ne znaju da pišu, jer nemaju zanat, imaju samo stav. Zbog toga su okupirali društvene mreže, sve baveći se beskrajnom samopromocijom i ponašajući se kao da su sami važniji i veći od profesije.

To što profesiju ne razumeju, nije uopšte bitno. Kao što nije bitno ni to što ni samog Mišu nisu razumeli. I juče je, u nizu tviter oproštaja, jedan od "naslednika", bednih imitatora, napisao kako je od Miše naučio da je "bolje biti pristojan, nego pametan".

Tačan citat. Miša je bio od onih koji su govorili samo kada je to zaista potrebno, nije se gurao da iskaže svoje mišljenje o svemu, nije jurcao po televizijama, nikakva samopromocija ga nije zanimala, i čvrsto je verovao u onaj engleski običaj po kojem ime pravog džentlmena treba u novinama da se pojavi samo tri puta: kada se rodi, kada se oženi, i kada umre. Sve van toga je nepristojno.

A pogotovo je nepristojno praviti se pametan, a biti glup. Jer dosta moraš da budeš glup da na tviteru, koji je, po difoltu nepristojno mesto, mesto za besomučnu samopromociju, mesto na kojem po ceo dan izigravaš mudraca, citiraš rečenicu: Bolje je biti pristojan, nego pametan. 

Nisu ni jedno, ni drugo. Nesrećni naslednici.

I to jeste greh te velike generacije. To što, za njima, nije ostalo ništa, ili bar jako malo toga.

I što novinarstvo postoji samo u tragovima, koji se svakodnevno zatiru.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

stsrina

pre 2 godine

I onda ovakve stavove objaviš na informeru.

3 2 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari