KO SU ALBANCI, KAKVA JE NJIHOVA ISTORIJA I ZAŠTO HOĆE DA PRISVOJE SRPSKO KULTURNO NASLEĐE NA KiM? Nebojša Bakarec potpuno razobličio podle namere Arbanasa!

Ko su Albanci? Odakle potiče njihov jezik? Kakva je njihova istorija i zbog čega oni žele da prisvoje srpsko kulturno nasleđe na KiM, objašnjava Nebojša Bakarec u drugom delu teksta o pokušajima naših komšija da falsifikuju istorijske činjenice, srpsku zaostavštinu prikažu kao svoju

Drugi deo teksta govori o etnolingvistici Albanaca, i daje kraći pregled određenih istorijskih činjenica. Namera ovog teksta nije da precenjuje ili potcenjuje bilo čiju istoriju, etničku pripadnost ili jezik. Tekst je potkrepljen mnogobrojnim kredibilnim izvorima – odrednicama.

ALBANSKA ETNOLINGVISTIČKA GENEZA

Istorija, ligvistika i druge nauke dobro poznaju Hrvatsku i Hrvate. To manje važi za Albance. Kada govorimo o pokušajima otimanja srpskog nasleđa, mnogi se pitaju – ko su Albanci? Odakle potiče njihov jezik? Kakva je njihova istorija i kultura? Trudeći se da odgovori na neka od ovih pitanja autor ovog teksta je koristio više kredibilnih izvora za navode koji slede. Jedan od glavnih je remek delo istorijske nauke, Knjiga o Kosovu(1986.), pokojnog akademika Dimitrija Bogdanovića (uputnica 1). Drugi izvori su istraživanja dr Kaplana Burovića (uputnica 2), Jovana Cvijića i stranih i domaćih putopisaca  iz 19. veka, Amija Buea, Jozefa Milera, Miloša Milojevića i Tihomira Đorđevića. Svi oni su ostavili priličan broj podataka o preveravanju ili srpskom poreklu muslimanskih zajednica u kosovskim i metohijskim gradovima i selima, pa i čitavim oblastima.

Istaknimo jednu stvar, Albanija kao država, postoji tek od 1913! Istorijski izvori ne pominju Albance pre 11. veka. Preci Albanaca nisu predstavljali ni snažnu etničku grupu, niti plemenski savez koji bi se nametnuo kao značajan istorijski činilac.  Bili su isuviše malobrojni da bi se vizantijska vlast, ili Sloveni (Srbi, Bugari…), morali sukobljavati ili usklađivati sa njima. U zvaničnim naučnim krugovima danas postoje dve teorije u vezi sa etničkim poreklom Albanaca. Jedna, „kavkaska” teorija o poreklu Albanaca, iako za postojbinu Albanaca neosnovano određuje Kavkaz (današnji Dagestan), preko mnogih drugih argumenata potvrđuje da Albanci nisu potomci Ilira, ili Pelazga i da nisu autohtoni na Balkanu. Albanske tvrdnje da Albanci potiču od Ilira, nisu teorija, zbog toga što nisu zasnovane ni na jednom jedinom istorijskom izvoru, već isključivo na albanskim mitovima i utopijama. Ilirsko poreklo je i teza Albanske akademije nauka, i ta teza postoji da bi Albanci „dokazali“ su „najstariji narod na Balkanu“ (uputnica 3).

Najutemeljenija je teorija najvećeg živog albanologa i balkanologa, dr Kaplana Burovića. Kaplan Burović (Resulbegović), (Ulcinj 1934.) (85), proveo je dve godine u zatvorima SFRJ, i potom dvadeset godina u zatvorima Envera Hodže (od 1970. do 1990.), kao politički zatvorenik. Pre deset godina, u Tirani, albanske vlasti su Buroviću spalile čitav tiraž tek objavljena četiri dela. Dr Kaplan Burović je autor preko 100 naučnih i proznih dela i niz decenija živi u Švajcarskoj (uputnice 4 i 5). Njegova teorija dokazuje da su se preci Albanaca, tokom velike seobe naroda, doselili sa pribaltičkog područja, na delove područja Albanije, ali ne direktno. Put ih je vodio preko Karpata, u Rumuniji, gde su dugo živeli uz rane Rumune i Vlahe. Po nailasku Bugara, Albanci su se opet pokrenuli, i prešli preko Dunava u Trakiju, sa bugarskim plemenima, gde su živeli pored njih.

Albanci su uz Bugare u desetom veku izbili na obale Jadranskog mora. Naučnici Burović, Čabej, Pušcariu i Barić se slažu u tome da su preci Albanaca bili malobrojni i da su ih u ovim prvobitnim lutanjima po Balkanu, držali za neko bugarsko pleme. Bugarski osvajači smestili su pretke Albanaca u brdsko planinsku oblast Mat, pogodnu za gajenje stoke. Na tom području preci Albanaca su naišli na nešto malo Srba i Vlaha, i na malobrojne ostatke keltskog plemena Albanoi i prisvojili njihovo ime (Kelti su toj oblasti dali ime Albanon). Kako su bili nešto brojniji, preci Albanaca su (samo) na ovoj teritoriji asimilovali malobrojne pripadnike pomenutih naroda. U jedanaestom veku, preci Albanaca počinju da se šire iz ove oblasti ka dračkom polju i polju Tirane, u početku, a kasnije na sve četiri strane današnje Albanije. Posle ovih prvobitnih  seoba, ovi rani Albanci su imali još seoba, pre svega preko reka Drim  i Škumba, a kasnije i u delove južne Italije (u 15.veku) (uputnica 6).

U indoevropskom jezičkom stablu albanski jezik zauzima zasebnu granu u grupi „satem“ zajedno s indo-iranskim jezicima,tračkim, jermenskim i balto-slovenskim jezicima, za razliku od ilirskog jezika koji pripada grupi „kentum“. Albanski je potpuno nesrodan ilirskom. Albanski je mešavina neimenovanog jezika (neimenovanog i nepoznatog stoga što je imao malo govornika i bio potpuno marginalan) doseljenika sa pribaltičkog područja, koji čini njegov osnov, i zatim – hronološkim redosledom, slede nanosi starolitvanskog, rumunskog (vlaškog), južno slovenskih jezika, turskog, novogrčkog itd.

U naučnom istraživanju koje je sprovedeno tokom 60-ih godina prošlog veka, ustanovljeno je da se od 1424 reči koje se najčešće koriste u albanskom jeziku, 667 smatraju albanskim rečima (onog nepoznatog jezika), a 757 (preko polovine) se ubraja u pozajmljenice. Na osnovu sabranih novijih istraživanja velikog broja lingvista (koje se može pronaći na sajtu Filološkog fakulteta, u naučnom radu pod nazivom Poreklo albanskog jezika) (uputnica 7), o etimološkom poreklu 5.335 reči albanskog jezika, izveden je sledeći aproksimativni statistički zaključak: da 2.000 albanskih reči potiče od onog neimenovanog jezika (manje od polovine), da je 1.180 reči turskog porekla, da je oko 840 reči novogrčkog porekla, da je oko 600 reči latinskog porekla, da je oko 540 reči pozajmljeno iz balto-slovenskih jezika i srpskog, da oko 60 reči potiče iz staroslovenskog jezika, da oko 40 reči potiče iz starogrčkog -dorskog dijalekta, da je oko 30 reči ilirskog porekla, da se oko 30 reči može dovesti u vezu s jezicima Mesapa, Veneta i Etruraca, da je oko 15 reči tračkog porekla. Današnji albanski je klasifikovan kao poseban jezik, izolat, usamljena grana na stablu indoevropskih jezika.

DEMOGRAFIJA ALBANACA

Procenjeni broj Albanaca u zemljama  Balkana je: Albanija 2,753,174 (popis 2011.) – procena stvarnog broja je 2,3 miliona, Kosovo i Metohija oko 1.700.000 (po popisu 2011.) – procena 1.100.000, Srbija bez KiM – 61.647 (popis 2002.), Makedonija, po proceni – 300.000, Grčka – 480.851 (stvarno oko 600.000), Crna Gora – 30.000 (uputnica 8). Da su ovi brojevi tačni, dokazuju, na prvom mestu masovna iseljavanja Albanaca sa KiM, iz Albanije i Makedonije.

Poznato je da je broj Albanaca u Grčkoj veći od 480.000 (po grčkom popisu), zbog toga što tamo ilegalno borave. Kada se sabere broj Albanaca u zemljama okruženja (Crna Gora, Makedonija, Grčka) sa realnim brojem Albanaca u Albaniji, na KiM, i u Srbiji bez KiM – dobijamo broj od 4,4 miliona Albanaca koji žive na prostorima Balkana. Do 1988. stopa nataliteta Albanaca na KiM, je bila iznad 30 odsto, i od tada opada,a danas je približno 16 odsto. Po podacima UN priraštaj u Albaniji je sličan priraštaju Albanaca na KiM. O demografiji Albanaca sa Balkana, govorimo i zbog toga što će po svim statističkim procenama njihov broj rasti u narednim decenijama, dok će broj Srba značajno opadati.

Etnička struktura države Albanije je tema o kojoj postoji dosta sporenja. Različiti izvori daju podatke koji se značajno razlikuju. Manjinske grupe, pre svega grčka, ali i sama država Grčka, tvrde da je bar 30 odsto stanovništva Albanije nealbanskog porekla, što je u skladu sa saznanjima i istorijskim podacima koje o Kosovu i Metohiji iznosi Dimitrije Bogdanović u Knjizi o Kosovu (govorimo o poklapanju dve paralele koje govore o etničkom poreklu Albanaca na KiM i u Albaniji). Savet Evrope je kao jednu od ozbiljnih zamerki albanskim vlastima, naveo i probleme vezane za popis i zakon o popisu 2011. god. Ovaj zakon je predviđao novčanu kaznu u iznosu od 1.000 američkih dolara u slučaju da se pojedinac na popisu izjasni o svojoj etničkoj pripadnosti drugačije nego što mu piše u izvodu iz matične knjige! O lošoj višedecenijskoj albanskoj politici prema nacionalnim manjinama, i manjkavosti popisa, verovatno najbolje govori to da se 98,8 odsto stanovništva izjasnilo da govori isključivo albanskim jezikom, iako se samo 82,6 odsto stanovništva izjasnilo kao Albanci u etničkom smislu!

Foto: printscreen facebook

Prema proceni iz 2011. 82,6 odsto stanovništva čine Albanci, uz grčku manjinu 1 odsto, ostali 1 odsto, neizjašnjenih 15,5 odsto (grčki izvori tvrde da se broj Grka u Albaniji  kreće oko 12 odsto). Ogroman broj Albanaca je emigrirao na zapad (uključujući i u Grčku) od 1990. Prema podacima popisa iz 2011. godine, verska struktura Albanije je: Muslimani 59 odsto, odbilo da se izjasni 16,2 odsto, Hrišćani 17 odsto (rimokatolici 10 odsto, pravoslavci 7 odsto), ostali 5,7 odsto, ateisti 2,5 odsto.

O tome koliko je današnjih stanovnika Albanije autentičnog, arbanaškog porekla, a koliko je onih koji su pravoslavnog, srpskog porekla, albanolog Kaplan Burović kaže: „Albanske statistike su falsifikovane, kao i sve drugo, vozačke dozvole, diplome, pasoši. Navešću podatke iz hrvatske Vikipedije, koji su dosta, tačni, ali i njih treba uzeti sa rezervom: „Gege 605.000; Toske 1.741.000; Srbi 301.000; Vlasi 302.000; Grci 101.000; Romi 86.000; Makedonci 35.000; Crnogorci 11.000; Jevreji 500; Ostali 1.000. Koliko poznajem Albaniju, tamo živi oko 60 odsto Albanaca, podeljenih u četiri vere: dve muslimanske (suniti i bektaši) i dve hrišćanske (pravoslavci i katolici). Oko 40 odsto su nealbanci, u prvom redu Vlasi, zatim Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci), pa Grci, Romi, Turci… Treba znati da Srbi, Crnogorci i Makedonci Albanije nisu samo pravoslavne vere, već i muslimanske, pa i katoličke“ (uputnica 9).

Etnička struktura Kosova i Metohije je takođe tema o kojoj postoji mnogo sporenja. Različiti izvori daju podatke koji se značajno razlikuju. Najviše se manipuliše brojem Albanaca. Ne može se sakriti činjenica da Albanci masovno odlaze u inostranstvo, naročito od 1999, tako da realne procene govore da na KiM živi oko 1,1 milion građana (1.000.000 Albanaca, 100.000 Srba, plus ostali). Broj stanovnika, Albanaca, je značajno manji od 1.700.000, koliko je ustanovljeno popisom iz 2011. To znači da je broj Albanaca u Albaniji, KiM i Makedoniji značajno manji nego što kažu popisi stanovništva.

Procenjeni etnički sastav Kosova i Metohije je 86-88 odsto Albanci , 8-10 odsto Srbi i 3 odsto druge etničke grupe (Bošnjaci, Goranci, Romi…). Naučni podaci govore da je između 30 odsto i 50 odsto stanovništva Kosova i Metohije, nealbanskog – srpskog porekla. Procenjena verska struktura Kosova i Metohije je: Muslimani 86-88,6 odsto, Hrišćani  10,7-12,7 odsto (pravoslavni 8,5-10,5 odsto, katolici 2,2 odsto). Dati su procenjeni podaci, zbog toga što je popis na Kosovu iz 2011, još lošije organizovan nego onaj u Albaniji, a popis na Kosovu su bojkotovali Srbi.

Podaci o demografskim kretanjima na KiM tokom vekova. (Objašnjenje navedenih brojki: Prvi podatak je godina. Drugi, broj Albanaca. Treći, broj Srba. Četvrti podatak je broj ostalih narodnosti).

1455. 1 odsto, 98 odsto, 1 odsto; 1871. 32  odsto, 64  odsto, 4  odsto; 1899. 48  odsto, 44  odsto, 8 odsto; 1921. 66 odsto, 26 odsto, 8  odsto;

1939. 60 odsto, 34  odsto, 5 odsto; 1948. 68 odsto, 27  odsto, 5 odsto; 1953. 65 odsto, 27 odsto, 6 odsto; 1961. 67  odsto, 27 odsto, 6 odsto;

1971. 74 odsto, 21 odsto, 5  odsto; 1981. 77 odsto, 15  odsto, 8 odsto; 1991. 82 odsto, 11 odsto, 7 odsto; 2000. 86  odsto, 9 odsto, 5  odsto;

2019. 87 odsto, 10 odsto, 3 odsto.

Tako je srpski narod od ubedljive većine u 15. veku, od 98 odsto stanovništva KiM, za 554 godine, sveden na ubedljivu manjinu od 8-10 odsto stanovništva KiM, a Albanci su od jedan odsto stanovništva, skočili na gotovo 90 odsto. Podaci potiču iz turskog deftera-popisa iz 1455, koji je obavljen na teritoriji Brankovića, koja je obuhvatala današnje KiM (uputnica 10). Taj turski defter – opšti katastarski poreski popis, se čuva u arhivima „Orijentalnog instituta“ u Sarajevu.

U tom popisu se detaljno govori o stanovništvu, selima, prezimenima, toponimima itd. Turski popis konstatuje da u zemljama Brankovića (praktično KiM) ima: 12.985 srpskih kuća prisutnih u svih 480 sela i svim gradovima (98,89 odsto), 75 vlaških kuća u 34 sela (0,56 odsto), 46 arbanaških kuća u 23 sela (0,34 odsto), 17 bugarskih kuća u 10 sela, 5 grčkih kuća u selu Lauša kod Vučitrna, jedna jevrejska kuća u Vučitrnu i jedna hrvatska kuća. Iz popisa imena po poreklu, turski popis kaže da je: srpsko-slovenskog porekla 17.997 (72,58 odsto), srpsko-hrišćanskog porekla 5.777 (23,30 odsto), romanskog(vlaškog) porekla 470 (1,90 odsto), nejasnog porekla 386 (1,56 odsto), albanskog porekla 65 (0,26 odsto), grčkog porekla 61 (0,25 odsto), germanskog porekla 18 (0,07 odsto), mađarskog porekla 12 (0,05 odsto), keltskog porekla 4 (0,02 odsto), persijskog porekla 4 (0,02 odsto), arapskog porekla 1 (0,004 odsto). Iz čega se može zaključiti da je srpskog porekla 23.774 imena (95,88 odsto), odnosno da je srpskog porekla 95,88 odsto stanovništva (uputnice 11 i 12).

ISTORIJSKE ČINjENICE

Pradavni raspored  naroda na prostorima Srbije, Stare Srbije (Stara Srbija je obuhvatala Rašku oblast, Kosovo i Metohiju, i Vardarsku Srbiju, odnosno Vardarsku Makedoniju), Crne Gore i Albanije, daje osnova za rekonstrukciju etnografske karte od 7. do 15. veka. Teritorije koje je naselila srpska slovenska populacija od kraja šestog veka su bile prostor izmešanog stanovništva, gde je apsolutno većinski slovenski (srpski) etnos zaposeo agrarne oblasti, a manjinski albanski, kasnije, stočarsko-planinske oblasti. Povelje srpskih vladara pominju Vlahe i Arbanase, kao izrazito manjinske (dva odsto) etničke i socijalne grupe u oblasti koja je potpuno pokrivena srpskim naseljima. To potvrđuje i turski popis stanovništva iz 1455. (dva odsto nesrpskog stanovništva).

Dolaskom Turaka, postepeno sve više slabi položaj srpskog naroda. Mračna je slika srpskog naroda pod Turcima. Uticaj turske vladavine je bio apsolutno negativan. Ubistva, pljačke, islamizacija, danak u krvi i drugi zulumi. Pet stotina godina srpski narod je kopnio i opadao. Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. Tokom velike seobe Srba u 17. veku, prema istorijskim podacima, u Austro-Ugarsku se iselilo oko 185.000 ljudi. Seobom  ipak nije pokrenuta sva masa srpskog stanovništva iz „jugozapadnih srpskih krajeva“, tako da je bilo samo manje seobe iz Metohije, ali jeste veće, iz Sandžaka, Kosova i gornjeg Pomoravlja, i iz cele Srbije u granicama do balkanskog rata.

U sledećim ratovima doći će do daljeg slabljenja i smanjivanja ove još nikako ne male srpske etničke mase, ali Albanci ni tada ne silaze u ispražnjen, napušten prostor. Umesto toga kolonizacija Albanaca teći će u 18. veku najpre sporo, infiltracijom u postojeća naselja i istiskivanjem srpskog stanovništva, a ne naseljavanjem praznog prostora. U preostalim decenijama 18. veka, sve do ustanka 1804, javlja se nov otežavajući činilac položaja srpskog naroda – islamizovani albanski faktor. Taj se činilac, zahvaljujući svome privilegovanom položaju u osmanlijskoj državi nezadrživo širi i surovim nasiljem svodi srpski narod na manjinu u srpskoj matičnoj oblasti.

Foto: APphoto

Ustanovljeno je da je, uz izuzetak zanatlijsko-trgovačke populacije gradova, sve ostalo pravoslavno srpsko stanovništvo koje je podleglo islamizaciji, poturčeno u zoni izloženoj albanskoj ekspanziji – od Skadra do Ohrida. To su tzv. „Arnautaši“, čiji je broj bio vrlo veliki. Pošto su preko Albanaca, a ne od Turaka Osmanlija, primili islam, ovi su se Srbi za srazmerno kratko vreme i albanizovali, primivši ime, albanski jezik, običaje, a konačno i svest. Po proračunima naučnika, početkom 19. veka, bilo je oko 100.000 Arnautaša u celoj „Južnoj Srbiji“.

Kao što je čest slučaj sa konvertitima, čin primanja islama stvarao je novo neprijateljstvo prema staroj sredini; islamizovani i albanizovani Srbi bili su potom najborbeniji, udarni deo albanske narodnosti. Postoje verodostojni podaci iz 1838. za varoši Peć i Prizren, koji govore o verskoj i jezičkoj pripadnosti. Na primer, po navodima Milera i Buea, tridesetih godina 19. veka, ogromnu većinu stanovništva gradova Peći i Prizrena činili su Srbi muslimanske ili pravoslavne vere. U gradu Peći je od ukupnog stanovništva 92,09 odsto Srba, ali od toga je 2.108 kuća muslimanskih (srpskog maternjeg jezika, dakle islamizovanih, ali još ne i albanizovanih Srba!), prema 102 hrišćanske srpske kuće (tj. 95,4 odsto prema 4,6 odsto). Albanaca katolika i Albanaca muslimana zajedno, u Peći je svega 4,17 odsto. U Prizrenu je Albanaca katolika i albanaca muslimana zajedno, svega jedna šestina (4.150 Albanaca od 24.950 stanovnika), Srba hrišćana i Srba muslimana oko 4/5, tj. 18.385 stanovnika; Cincara je 1/12, a Turaka Osmanlija svega 1/60. Ukupno je 6.000 kuća i 24.950 stanovnika. Ovi podaci uverljivo govore o postupnosti asimilacije Srba.

Asimilacija Srba je išla u tri koraka – prvi, prihvatanje islama, drugi, odricanje od srpstva i arnaućenje, i treći, prelazak sa srpskog na albanski jezik. Poslednjih dvadeset godina 19. veka i prvih godina 20. veka, do oslobođenja 1912, za Srbe na Kosovu i Metohiji znače vreme najtežih progona, fizičkog uništavanja i raseljavanja, u kome se ogleda ne samo stanje bezvlašća nego i plan za stvaranje „etnički čistog“ Kosova kao „albanske zemlje“ u duhu programa Prizrenske lige. SANU je utvrdila da je tokom  18. i 19. veka iseljeno iz Stare Srbije i naseljeno u Kraljevini Srbiji oko pola miliona ljudi. Veliki Jovan Cvijić je utvrdio da i pored iseljavanja i islamizovanja u Staroj Srbiji ima znatan broj Srba. Njegove procene kažu: na 900.000 Srba, od kojih je 300.000 muslimanske vere, „Arnautaša“ (poarnaućenih Srba) ima do 200.000, a oko 300.000-400.000 su pravi albanski kolonisti. Ponovimo da ovi podaci još jednom potvrđuju činjenicu da je dobar deo Albanaca na Kosovu i Metohiji, srpskog porekla.

Od 1896. do 1908. ključnu ulogu u stvaranju albanske nacije je imala Austrougarska. O tome u svojoj knjizi Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896-1908, naučno utemeljeno, piše bugarska naučnica Teodora Toleva. Kosovo je 1913. godine odlukom Narodne skupštine bilo integrisano u Kraljevinu Srbiju, a Metohija u uklopljena u Kraljevinu Crnu Goru. Čitavo Kosovo i Metohija, kao delovi Srbije, bili su posle 1. decembra 1918. u sastavu novostvorene Kraljevine SHS.

Aprilskim slomom Jugoslavije 1941. godine počinje novo razdoblje albanskog terora i genocida nad srpskim narodom. Najveći deo teritorije sa albanskom nacionalnom manjinom anektiran je od strane italijanskih vazala u Tirani, pa je tako načinjena, pod fašističkim okriljem i za račun Italije, „Velika Albanija“. Nikada nije utvrđen tačan broj tada proteranih Srba sa Kosova i Metohije, ali se računa da je za vreme rata 1941-1944. moralo da napusti Kosovo oko 100.000 Srba. Područje Kosova i Metohije je oslobođeno posle povlačenja Nemaca u novembru 1944. Međutim, u decembru 1944. dolazi do masovne pobune Albanaca protiv NOV i Jugoslavije u većem delu Kosmeta. Pobuna albanskih balista i fašista je slomljena tek u martu 1945.

Od 1945. do 1952. godine na teritoriji Kosova i Metohije delovale su grupe razbijenih balista (ostataka albanskih fašista). Posle poraza 1952, albanski balisti i fašisti su mirovali, do masovnih albanskih demonstracija 1968. na Kosovu i u SR Makedoniji. Kosovski događaji 1981,pobuna i demonstracije daleko većih razmera nego 1968. i bujanje albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji, u nekim opštinama južne Srbije, u Makedoniji i u delu Crne Gore – pokazali su svu opasnost od zatvaranja očiju pred zlokobnim političkim događajima. Sva ova zbivanja propraćena su i obeležena sve većim progonom srpskog naroda Kosova i Metohije.

Primenom istih zločinačkih albanskih i turskih metoda koje registruju dokumenti iz 18. i 19. veka: ubistvima, silovanjima, otimačinom zemlje, uništavanjem useva, stoke, šume, majorizacijom i korišćenjem povlašćenog položaja, napadima na SPC, skrnavljenjem  istorijskog nasleđa srpskog naroda. Srpski narod je u jednom delu svoje republike tako sveden na manjinu, a procenat njegove zastupljenosti u etničkoj strukturi pokrajine rapidno se smanjio – sa 27,4 odsto prema popisu stanovništva 1948. godine, na 14,9 odsto u 1981. godini!

KRADU NAM ANDRIĆA, TESLU I SKENDERBEGA! Nebojša Bakarec RASTURIO ALBANCE, CRNOGORCE I HRVATE objašnjenjem o OTIMANJU SRPSKOG NASLEĐA!

Albanska teroristička organizacija OVK, počinila je silne zločine od 1996. do 1999. godine. Kada govorimo o zločinima, ne smemo zaboraviti da su srpske snage na Kosovu i Metohiji, tokom 1998. i 1999, takođe počinile zločine. Ovo poslednje je veoma nepopularna i nezahvalna tema u Srbiji. Kao izvor informacija za ovu temu koristićemo odrednicu na Vikipediji, koja potiče od srpskih zvaničnih izvora. Taj tekst pod nazivom Rat na Kosovu i Metohiji, je očigledno srpski pogled na sukobe na KiM, između 1996. i 1999. Ipak, tu možemo naći i navode o zločinima obe strane (uputnica 13).

U tom tekstu između ostalog stoji:

– „tokom oružanog sukoba sa terorističkom grupom Adema Jašarija, policija je, pored 38 terorista ubila i 20-ak civila. Među njima je bilo i žena i dece“.

– „Deblokada Dečana je izvedena početkom juna 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim razgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji“.

– „Konačan broj civilnih žrtava zvanično nije saopšten. Prema podacima iz Kosovske knjige pamćenja, koju je objavio Fond za humanitarno pravo (nevladina organizacija iz Srbije), u toku i neposredno nakon rata na Kosovu i Metohiji, ubijeno je i nestalo 10.317 civila, a od toga 8.676 Albanaca, 1.196 Srba i 445 Roma, Goranaca, Bošnjaka i pripadnika drugih nacionalnosti“.

U delu u kome se govori o posledicama i ljudskim žrtvama stoje i podaci o masakrima nad Albancima i Srbima. Pregledom odrednica ustanovljava se podatak o broju žrtava (broj u zagradi):

– „Masakri nad albanskim civilima; Masakr u Gornjem Obrinju (21); Masakr u Suvoj Reci (48);

Masakr u Velikoj Kruši (42); Masakr u Izbici (89); Masakr u Meji (nema odrednice i podataka); Masakr u Ćuškoj (41); Masakr u Vučitrnu (nema odrednice i podataka);

Masakri nad srpskim civilima; Masakr u Klečki (22); Napad na Orahovac (54); Masakr na Radonjićkom jezeru (34 srpske i albanske žrtve); Napad na kafić u Peći (6); Masakr na Volujaku (nema odrednice i podataka); Masakr u Starom Grackom (14)“.

Po ovim nepotpunim podacima u ovim pojedinačnim masakrima stradao je 241 Albanac, i 130 Srba.

– „Izbeglice – U proleće i leto 1998. u vreme najvećih sukoba Policije Srbije i Vojske Jugoslavije sa OVK, nekoliko desetina hiljada civila izbeglo je od svojih domova. Izbeglice su bile isključivo iz seoskih područja, koja su bila poprište sukoba. Među njima je bilo najviše Albanaca, koji su se sklanjali po šumama ili susednim selima, kada je vojska i policija vršila ofanzive na položaje OVK, ali i Srba koji su bili ugroženi napadima OVK.

 U toku NATO bombardovanja SRJ, sa Kosova i Metohije izbeglo je oko 800.000 Albanaca. Najveći deo albanskih izbeglica otišao je u Albaniju, a manji deo u Crnu Goru. Albanske izbeglice vratile su se svojim kućama, ubrzo nakon završetka rata. Prema podacima Komesarijata za izbeglica Republike Srbije i UNHCR-a, posle okončanja NATO bombardovanja i stacioniranja međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji, sa ovog područja je do 2000. godine raseljeno 187.129 lica (uglavnom Srba op. aut.), na druge teritorije Jugoslavije.

Najveći intenzitet raseljavanja dogodio se u junu 1999. godine. Prema podacima Vlade Srbije registracija raseljenih lica sa Kosova i Metohije obavljena 2000. godine pokazala je da ih je u Srbiji bilo više od 200.000“. Autor ovog teksta smatra da je bilo neophodno izneti podatke o zločinima obe strane, zbog toga što se najčešće iznose jednostrani podaci, u zavisnosti od izvora (srpski, albanski, zapadni). Žrtve su žrtve, bez obzira na etničko poreklo, i zaslužuju jednak pijetet.

U martu 1999. usledilo je zločinačko NATO bombardovanje Srbije, protivno međunarodnom pravu (bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN). Nakon sprovođenja Kumanovskog sporazuma, preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca napustilo je KiM. OVK je i nakon nastavila da čini zločine nad srpskim civilima (ubistva srpske dece u Goraždevcu). U martu 2004. Albanci su izvršili pogrom nad Srbima, ubili najmanje osmoro Srba, ranili oko 900, 4.000 ljudi izgnali iz domova, uništili  19 spomenika kulture i još 16 pravoslavnih crkava. Oko 935 nealbanskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Sve to su nemo posmatrale snage međunarodne zajednice, pre svega EU i SAD. Oni malobrojni Albanci (četvoro) kojima je suđeno za pogrom, su oslobođeni. Ovde povucimo paralelu sa sličnim postupanjem hrvatske države od 1991. do kraja 1995.

SRPSKO DUHOVNO NASLEĐE

U dolinama srpskih kraljeva, na Kosovu i Metohiji, nekada je, u srednjem veku, skoro u svakom mestu bilo srpskih crkava i manastira, tvrđava i gradova, kao i dvoraca srpske vlastele. Moćnoj srpskoj državi upravo su Kosovo i Metohija bili stožer i izvor širenja srpstva i srpske države. Prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, na Kosovu i Metohiji je postojala 1.181 crkva, 113 manastira, 48 isposnica, 8 spomen-kapela i spomen-kosturnica, zatim 96 tvrđava i starih gradova i 14 dvoraca srpske vlastele, što predstavlja ukupno 1.460 zdanja. Ako se na ovo dodaju i 534 stara srpska groblja, broj ovih srpskih toponima iznosi 1.994.

Foto: Tanjug

Sa tako bogatom baštinom na jednom prostoru srpskog naroda, koji obuhvata 10.886 kvadratnih kilometara, malo ko se može pohvaliti u svetu. Srpski manastiri Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i crkva Bogorodica Ljeviška su kulturna dobra na teritoriji Kosova i Metohije koja su upisana na Listu svetske baštine UNESKO. I nikako se tu ne radi o „kosovskoj“ ili albanskoj baštini, već o srpskoj baštini na teritoriji KiM.

TRGOVINA ORGANIMA

Albanci su posle vekova asimilacije, zločina i ubistava, prisvajanja i otimanja srpskog nasleđa, konačno 1999, 2000. i verovatno 2001. godine, pronašli i nove metode nečovečnosti – prisvajanje i otimanje srpskih organa i života (uputnica 14). Prve tvrdnje o trgovini ljudskim organima, iznela je u javnost bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, u svojoj knjizi Lov: Ja i ratni zločinci, koju je objavila po odlasku sa dužnosti. Karla del Ponte je iznela podatke da je 1999. godine saznala od novinara da je veliki broj Srba i drugih nealbanaca bio otet i transportovan u Albaniju, gde su im vađeni organi i gde su ubijeni.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 25. januara 2011. Izveštaj specijalnog izvestioca Dika Martija i Rezoluciju o trgovini ljudskim organima na KiM i u Albaniji – Istraga optužbi o nehumanom tretmanu ljudi i nelegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu (uputnica 15). Prema Izveštaju, glavni organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bila je Drenička grupa OVK, na čelu sa Hašimom Tačijem, Džavitom Halitijem, Kadri Veseljijem, Azemom Suljom i Fatmirom Ljimajem. Iz zločina nisu izuzeti ni drugi delovi OVK, ili drugi lideri OVK poput dr Šaipa Muje, koji je bio zadužen za medicinske aspekte ovog zločina.

Foto: Informer DN

U delu Izveštaja koji govori o nestalima, mogu se naslutiti razmere (broj žrtava kojima su izvađeni organi i koje su ubijene). Tu se pominje 6.000 nestalih, od čega je za 1400 ustanovljeno da su živi, dok je pronađeno 2.500 leševa koji identifikovani i ne spadaju u žrtve kojima su uzieti organi. Dakle, o sudbini oko 2.100 osoba ništa se ne zna i u Izveštaju se kaže da su dve trećine njih Albanci, a trećina Srbi. Potom se kaže da tom broju nestalih treba dodati i 500 osoba koje su nestale posle odlaska srpskih trupa, tj. posle dolaska međunarodnih trupa. Tu je navedeno da su od tog broja 400 Srbi, a 100 Albanci (koje je OVK označila kao navodne izdajnike i saradnike srpskih vlasti op.aut.).

Uzmimo trećinu od onih 2.100 nestalih koji su Srbi – 700 njih. Njih su Albanci ili ubili odmah, ili su ih zarobili, pa im kasnije vadili organe. Od tih 700 nestalih Srba, treba pretpostaviti da oko 500 nije odmah ubijeno. Tome dodajmo i ovih 500 nestalih posle dolaska međunarodnih snaga. Taj broj Srba i Albanaca koje je OVK ubila uzimajući im organe iznosi približno 1.000 (od toga je 900 Srba i 100 Albanaca). U Martijevom , tj. Izveštaju Saveta Evrope, stoji da je OVK čineći navedeni zločin, sarađivala sa državom Albanijom, gde se veći deo zločina i dogodio, da je sarađivala sa albanskom mafijom, bez čije pomoći ceo zločin ne bi uspeo. U Izveštaju se jasno kaže da je i sama OVK delovala kao kosovska mafija, zbog toga što se osim borbenim akcijama, bavila i kriminalom kojim se bavi i albanska mafija. Niko od glavnih organizatora zločina koje pominje Martijev izveštaj nije izveden pred lice pravde!

ZAKLJUČAK

Postoji nekoliko presudnih istorijskih događaja koji su teško pogodili srpski narod, njegovu demografsku vitalnost i onemogućili zdravu i neometanu smenu generacija.

Presudan negativan događaj u trajanju od pola milenijuma je turska okupacija. Dodajmo tome i dva svetska rata gde je Srbija izgubila ogroman deo populacije. Toliko trajanje neslobode i zločina je izazvalo nesagledive posledice po srpski narod. Kolaboraciju sa neprijateljima Srba (Austougari, Nemci, Italijani), Albanci su ponovili i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Stali su na suprotnu stranu od Srba – istorijski gledano, ponovo su stali na stranu zla. Isto to važi i za Hrvate. U Prvom svetskom ratu su se borili u okviru austrougarskih trupa, a u drugom, na strani sila fašističke osovine. Zajedničko im je i to, da i jedni i drugi pokušavaju da ojačaju svoje prosečne (Hrvati) ili slabašne (Albanci) istorijske korene i nasleđe, tako što će ih preoteti od Srba.

Ovaj tekst nema nameru da omalovažava Albance, Hrvate, Bošnjake, Makedonce ili Crnogorce, niti da neistinito prikaže njihovu istoriju. Njihovo je pravo da svoje države, etnicitete i jezike nazovu kako žele, bez obzira na utemeljenost u nauci. Tekst se bavi uglavnom Albancima, zbog toga što su oni do 1999, ceo milenijum, bili uglavnom istorijski nezanimljivi i neprimetni, i zbog toga što se o njima malo zna. Tome je doprineo i period komunizma u Albaniji od 1945, do njegovog pada 1991, kada je Albanija bila potpuno izolovana i skrajnuta. Albanija i Albanci su bili slepo crevo istorije i lingvistike.

Za sve one koji razmišljaju o etničkoj čistoti svog naroda, navedimo samo podatke koje iznosi Osvald Špengler, u drugom tomu svog dela Propast zapada (strana 134.): „Svaki čovek koji danas živi ima u hiljadutristotoj godini jedan milion predaka, a u hiljaditoj godini milijardu“. Ako je Špengler dobro uradio matematiku, i ako hoće da kaže da do 1300. godine, svako ima milion, a do 1000. godine, milijardu predaka, onda nam to govori koliko je izmešana postojeća populacija planete, i govori nam da nekog suvislog govora o etničkoj čistoti bilo kog naroda ne može biti ni reči. To se odnosi na ceo svet, ali i na prostor Balkana, za koji naučnici kažu da spada u genetski najraznovrsnija i najizmešanija područja u svetu, što i nije tako čudno kada se pogleda geografski položaj Balkana na mapi Evrope i Mediteranskog područja.

Za sam kraj ostavimo rečenicu Kaplana Burovića, koja nije baš prihvaćena među Srbima: „Ko je Srbin – taj može biti i pravoslavan, i musliman, i katolik“. Da dodamo da Srbin može biti i onaj ko je Davidove vere, pripadnik neke nemonoteističke veroispovesti, kao i onaj ko nije religiozan.