BANE VIDAKOVIĆ o filmu VIKEND SA ĆALETOM: Osuđeni smo da propadnemo, ali PUNI smo LJUBAVI!

Insajder/Dodatak Ljubav&Zdravlje

07:29 Kultura 0

Ljubav&Zdravlje/Jelena Živković | 20. 11. 2020.

BANE VIDAKOVIĆ o filmu 'VIKEND SA ĆALETOM': Osuđeni smo da propadnemo, ali PUNI smo LJUBAVI!

Ovako glumac Bane Vidaković opisuje svoj najnoviji film "Vikend sa ćaletom", a sa ushićenjem najavljuje i novu seriju... Radi punom parom, kad god stigne, svira gitaru, a ne libi se da govori o ljubavi, drogi, o tome u čemu je sve loš, a u čemu se trudi da bude najbolji...

Glumac Bane Vidaković u žiži je javnosti zbog novog filma Miroslava Momčilovića "Vikend sa ćaletom", u kom igra Batu Konja, simpatičnog kriminalca, vernog pratioca glavnog lika, kog igra Nenad Jezdić. Njegov lik Bata veoma je simpatičan publici, a glumac kaže da ga je i sam veoma zavoleo već pri prvom čitanju scenarija jer mu se "učinilo kao da ga poznaje "...

Ovaj proslavljeni glumac letos je takođe bio u žiži javnosti kada ga je Više javno tužilaštvo u Beogradu optužilo zbog neovlašćenog držanja narkotika za ličnu upotrebu. O ovoj temi glumac ne izbegava da govori. Naprotiv. Za Ljubav i zdravlje otkrio je kako se, poučen svojim iskustvom sa narkoticima, trudi da najpre svojoj deci, a onda i svoj drugoj, stavi do znanja šta droga može da uradi... "Zbog sopstvene zavisnosti kroz koju sam ranije prošao hteo sam da držim školu klincima šta da izbegavaju" - rekao je nedavno Vidaković.

Nova serija na Superstaru


Snimali ste letos novu seriju?
- "Ljubavni zalogaji", da! Konačno odlično napisana humoristička serija! Ni tu nema kriminalaca i namrštenih tipova koji mrmljaju sebi u bradu, već je to priča o dva beogradska lezilebovića koji odlučuju da otvore kafanu, a pojma nemaju kako se taj posao radi. Klasika! A onda im se pridružim ja, koji treba da im pomognem, ali zabrljam toliko da na kraju umesto honorara dobijam pivo za džabe i uselim se kod njih i postajem deo nameštaja... Vasa se zove moj lik, on je omatoreli hipik, nosi maramu, sluša "Guns N' Roses"...
Pa Vasa liči na vas malo, privatno...
- Malo, da. Zapušten je, udebljao se, nosi maramu i misli da je i dalje frajer... Simpatična je serija, prikazivaće se na TV Prva i na Superstaru paralelno, a počinje malo pre Nove godine. Reditelj je Milorad Milinković Debeli. Glavne dve uloge igraju Đorđe Stojković i Ivan Đorđević, a tu su i Boris Komnenić, Nataša Aksentijević, divna glumica. Ona igra tetku jednog od dvojice glavnih junaka. Ta tetka nas sve finansira...
Jadna tetka...
- Ma neeee, muljara je ona! Ona na kladionicama dobija lovu. Odlična je serija... Gledajte je kad krene.

Dokle je stigao slučaj?
- Ne verujem da će doći do suđenja, ali ako dođe do suda, neće biti neke kazne, jer sam ja tu kolateralna šteta... Ali ne bih o tome, advokat mi je savetovao da ne pričam o tome.... Ono što volim jeste da objasnim ljudima šta je šta kada je reč o drogi - da ne brkaju pojmove. Hemija me plaši i vređa i mislim da je jako opasna. Sve što se hemijski proizvodi za sticanje profita i servira klincima, to ubija...

Rekli ste da ste se sami izborili za ulogu u "Vikendu sa ćaletom". Kako?
- Ja sam generacija koja je počela osamdesetih, kada je bilo puno posla i navikao sam da radim. Nisam nikada pozvao nijednog reditelja i producenta da mi daju ulogu. Sedeo sam kod kuće i čekao da mi zvoni telefon da dobijem posao. Ali ovo vreme je trulo i došlo je ono "mala bara, mnogo krokodila"... Vidim da su ljudi počeli da se grabe, da rade za minimalne honorare, maltene oni plate da se pojave u filmu. Ne zameram to mladim glumcima, ali moje kolege, moja generacija kad to radi, onda je to bezveze. I kad me pozovu da nešto radim, ja bubnem honorar i oni padnu u nesvest - ne možemo to da platimo! Ali ja imam 40 godina karijere, 60 filmova i ne mogu da radim za dva sendviča. Tako to ide sada... Ali sa filmom "Vikend sa ćaletom" išlo je drugačije. Čim sam otvorio scenario, "zgrabio" me kao dobra priča. Trebalo je da igram drugu ulogu i nije bila razlika u veličini uloge, ali shvatio sam da Batu Konja poznajem. Zapravo, on je kombinacija dva-tri lika koje zaista poznajem iz mladosti. Pozvao sam reditelja i scenaristu Miroslava Momčilovića i rekao mu: "Nema šta, ja bih ovog Batu Konja." I pošaljem mu video od tri minuta svog snimka. A u to vreme sam menjao zube i imao sam onu "klepetušu", pa izvadim zube i odigram onako bez veštačkih vilica... Odmah sam dobio ulogu!

Kakav kasting...
- Da! Kasting od tri minuta na Vajberu! Pa bolje nego da mu objašnjavam šta mislim, kako mislim. Odglumio sam tri minuta. Inače, Batin lik nije bio bez zuba u scenariju, ali ja kada sam ga na Vajberu tako odigrao, reditelj je rešio da tako ostane.

Dopada vam se i uloga i film...
- Film je takav da je osuđen da propadne: nema akcije, igramo gangstere koji ne potežu pištolj nijednom, nema nasilja... Ma uopšte nismo u trendu! Sa velikim smo izgledima da propadnemo, ali je priča toliko tačna i emotivna, o ljubavi i odanosti. Bata je odan svom Kašiki. Ko kuče neko trči za njim i samo što ga ne pridržava...

To se danas retko sreće u životu ili..
- Nema toga... To je ostalo u nekim vremenima. Ima takvih ljudi i ima empatije, ali na Fejsbuku... U praksi ne... Naplašen čovek nije svoj čovek. Strah je zavladao ne samo na policijskom, političkom nivou već se proširio strah od života, od lošeg života, od bede, od nemaštine, bolesti... Toliko da ljudima više ne treba cenzura, autocenzura radi svoj posao. I tako se i desi da na ulici vidim čoveka kako leži na asfaltu, a niko ne prilazi da mu pomogne... A to mi se stvarno desilo. Jedva sam ga podigao... Narod se promenio. Ovaj narod se više ne brine za komšije. Više se brine jedan Šveđanin za komšiju nego mi... Možda je to ostalo još u nekim ruralnim sredinama, ali u Beogradu i većim gradovima više niko nikog ne ferma. I uglavnom ljudi gledaju da ih se ne dotiču tuđi problemi: "Nemoj da mi pričaš to, molim te"- znate ono kad kažu...

A vi u svemu tome...?
- Drugačije sam vaspitan. Ceo život sam živeo s majkom, ja sam sin jedinac. Ona se razvela od mog oca kad sam imao osam godina. Kad sam se razveo posle deset godina braka, vratio sam se da brinem o njoj jer je zanemoćala... Trenutno brinem o svom ujaku, maminom bratu... I o svima koji su mi dragi...

Kad sam vam rekla da razgovaramo za Ljubav i zdravlje, rekli ste mi: „Idealan sam za to!"
- Pa da! Evo kako. Moj sin ima jednu "krilaticu" za mene, a ona glasi: je l 'ti znaš da ti voliš samo nezdrave stvari? A ja stvarno: jedem samo slatkiše i samo noću. Pušim... Etalon sam za nezdravo. Kad čujem zdrava hrana, meni se povraća. Nisam ja kriv kad sve što je zdravo jeste glupo i nejestivo, a ovo što je opasno po zdravlje je superiška! Šta ću!

Onda neću da vas pitam ni za kakve savete o zdravlju.
- Ništa me ne pitajte!

Vaša deca žive u inostranstvu?
- Ćerka je u Holandiji. Majda ima 28 godina, sin Mateja ima 33.

Nama je neverovatno da vi imate 61 godinu...
- E, draga moja... Ne verujem ni ja u svoje godine... Ne mogu sebe da povežem sa tim da imam 61 godinu. Ne mogu to da prihvatim. Nikad mi te cifre neće biti jasne. Tek kad vidim svoju decu, ja shvatim: jao, vidi, ovo su moja deca. Rastu ko iz vode i ne možete da zaustavite to. Odjednom nema više da ih stavite u krilo...

Sad će i unučići...
- Ja se nadam!

Aha, prvo "ne verujem koliko imam godina", a onda nadam se...
- Pa nadam se, naravno... Šta ću.

A kako vam se čini pozorište ovih dana u novoj normalnosti?
- Pozorište je sada dosta sablasno. Tri-četiri mesta prazno, pa čovek... Pa se ljudi zagledaju, neće da se smeju... Igrali smo "Ministarku", a kao da smo igrali tragediju. Publika nosi maske, mora tako. Sve je to meni veoma tužno, ali nadam se da će brzo proći.

Da li se plašite?
- Ne plašim se da umrem, ali plašim se bolesti. I plašim se još više da će ljudi da zaborave na umetnost, na pozorište. Pozorište je entitet jednog naroda. Neće valjati ako nam zatvore pozorišta... neće valjati. Ja se šalim pa kažem - ako biste stavili katanac na Narodno pozorište, nedelju dana bi protestovali ljudi, a onda bi korona "digla" brojeve i svi bi zaboravili na pozorište... Imam osećaj da smo mi postali nepotrebni... A narod ne sme da se pomiri sa tim da umire kultura... Ne sme. Mere su neophodne, ja to znam, ali molim sve ljude na vlasti da ne zaborave na pozorište. Ja sam član Narodnog pozorišta 35-40 godina i dobiću neku platicu. Ali Zvezdara teatar? Šta ćemo sa njim, na primer? Oni žive od publike, a mogu da prodaju samo 150 karata. Od toga nema ni plata, a kamoli sve ostalo. Mi ćemo igrati neko vreme džabe, ali dokle.

A kada ima slobodnog vremena, šta volite da radite?
- Kad ga imam, spavam ili sviram gitaru, idem da se vidim sa decom....

Ne odustajete od gitare?
- Ne odustajem!
 



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.