EKSKLUZIVNO! ŽELJKO JOKSIMOVIĆ: Film "Toma" je neka vrsta ANTIDEPRESIVA! Boemi su IZUMRLI sa pojavom mobilnih telefona i društvenih mreža

Željko Joksimović, kantautor, kompozitor, pevač , ekskluzivno za Informer govori o stvaranju vanvremenske muzike za film "Toma"

Činilo se da o Željku Joksimoviću znamo skoro sve. Tiražni pevač i kompozitor koji puni najveće hale i dvorane širom regiona. Evropski muzički stvaralac koji je svojom muzikom izbrisao sve granice. Željko koji je vlasnik i koji je osmislio novu televizijsku stanicu koja je uspešno u naš medijski prostor vratila uljudni, pametni, aktuelni, estetski uravnoteženi televizijski program K1 TV... I ranije je bio autor muzike za filmove i serije, ali, čini se, nikada kao do sada široki auditorijum nije postao svestan darovitosti ovog umetnika, kako je to kroz muziku koju je komponovao za gledani film o legendarnom Tomi Zdravkoviću.

Film "Toma" u bioskopima pogledalo je preko pola miliona gledalaca. Zanimaju me vaši utisci, baš vaši lično. Šta osećate posle jednog završenog projekta, koji kao da je izazvao katarzične emocije među građanima Srbije?

- Osećam neverovatno zadovoljstvo, jer mislim da smo uradili ono najteže u svakom umetničkom poduhvatu. Naveli smo ljude da osećaju, i to da osećaju bez ikakve rezerve, svakim delićem duše, neprikriveno, javno, i čini mi se da se lepša stvar na tom našem filmskom nebu odavno nije desila. "Toma" je neka naša verzija onih starih dobrih holivudskih filmova, poput "Ljubavne priče", ili "Priče sa zapadne strane", koje smo svi gledali sa maramicama u rukama. A to je sve bilo moguće zato što je čitav Tomin život ništa drugo nego jedna velika ljubav, često nesrećna i neuzvraćena, ali neprekidna, ljubav koja je u sebi imala snagu da stvara, neke od naših najlepših pesama. I od same ideje o filmu, to nas je vodilo, a Dragan Bjelogrlić je to uspeo i da snimi.

U kom god društvu da se nađete, privatno, ili među kolegama na poslu, svi pričaju o filmu „Toma“, i kako su plakali skoro tokom celog filma. Ovih dana „Toma“ je sociološki fenomen. Zašto je tako?

Foto: Miša Obradović

- Deo toga svakako je do pandemije i svojevrsnog samozaključavanja svakog od nas, koje je ona izazvala. U strahu, a on jeste bio dominantan, ljudi se uvlače nekako u sebe, gledaju da ograniče ne samo susrete, nego i emocije, pokušavaju da se odvoje od svega, pa i od sopstvenih osećanja. I "Toma" je uspeo da sve to skriveno pronađe, da ga izvuče iz nas i da nam pokaže da nije ni trebalo da skrivamo. Lepa stvar je osećati, i potrebno nam je. Takođe, "Toma" je i neka vrsta iznenadnog bljeska one prošlosti u kojoj smo uživali, koja je bila bezbrižnija, svakako sporija od ove današnje užurbane ludnice, i u kojoj je postojao mnogo veći prostor za te obične ljudske stvari, kakve su i ljubav, patnja zbog njene neuzvraćenosti, radost koja nastaje kada se ona pronađe, pesme koje se zbog nje pišu. Ljubav je, tada, bila važna informacija. Danas, nažalost, nije. Sve je manje vremena za nju, i naravno da plačemo kada se toga setimo. Opet, jako je važno što je film tu informaciju, taj osećaj, vratio na scenu, i omogućio da ona opet zaživi.   

 Za film o legendi narodne muzike, takođe je vezano nekoliko fenomena. Publika se u stotinama hiljada vratila u bioskope, „lošu energiju svakodnevice“, kako ste nedavno rekli, zamenila je drugačija – nežnost, note, okupljenost oko „malih - velikih stvari koje čine dušu“, što behu vaše reči, „eksplodirao“ je novi hit koji svi pevaju - vaša "Ponoć"...

- "Toma" je svima nama, i onima koji su ga stvarali, i onima koji ga gledaju, omogućio da se oslobodimo anksioznosti, on je neka vrsta miorelaksanta, antidepresiva, jer omogućava to tako važno oslobađanje emocija, pročišćenje i, kako ste rekli, katarzu. Po to ljudi idu u bioskop, po ta dva i po sata pražnjenja, koje je, opet, moguće jer je "Toma" sniman na isti način na koji se i gleda. Emocijom, dušom, bez rezervi. 

Neki gledaoci, ali i ljudi iz struke, tvrde da su dometi filma „Toma“ regionalni. Šta vi mislite?

- Toma Zdravković je bio jugoslovenski pevač, i umro je u vreme kada je i Jugoslavija umrla. Naravno da ne postoji razlog da i danas ne bude isto onoliko dragi gost u celom regionu, koliko je bio i dok je bio živ. I čvrsto verujem da će odziv, u svim bivšim jugoslovenskim republikama, danas državama, biti isti kao i u Srbiji.

Morate nam ispričati magiju kako je nastala kompozicija „Ponoć“. Koje muze su vas posetile dok ste stvarali, izgleda, vanvremensku numeru?  

- Ništa kada je reč o "Tomi" nije bilo uobičajeno, pa ni muzika. Prosto, znali smo, od početka, da moramo da damo sve ono što imamo, svaku strunu svoje emocije, da nema mesta za pretvaranje, laž, otaljavanje, i da će film, sve sa muzikom, biti uspešan onoliko koliko mi, stvaraoci, budemo iskreni dok sve to snimamo. I sva magija je u tome. U iskrenosti, u toj ljubavi prema onome što radimo. Toma je, uostalom, na isti način stvarao svoju muziku.

Svima se čini kao da oduvek znaju ovu pesmu, radili ste je telefonom sa Predragom Živkovićem Tozovcem, zvuči kao da je Toma oživeo, uzeo olovku i papir i seo za klavir. Muzika je magija, u njoj se mešaju epohe, ljudske duše prožimaju... Koji je razlog da muzika bude vaše glavno zanimanje, kada se uveliko pokazalo da ste sposobni i talentovani za toliko toga?

- Puštao sam je Tozovcu, preko telefona, jer sam znao da je taj dragi čovek, koji nas je u međuvremenu napustio, ona adresa, jedina, sa koje može da stigne taj neki befel, da "Ponoć" vredi i Tome, i cele te epohe. I dao ga je, beskrajno sam mu zbog toga zahvalan, jer sam znao, posle toga, da ćemo uspeti, da smo dotakli samu srž tog vremena, da smo mu uhvatili dušu, i da možemo, slobodno, da je podelimo sa svima. A kada je reč o mom glavnom zanimanju, ono je, na neki način, izabralo mene, koliko i ja njega. I osećam se, zbog toga, i privilegovano, i posvećeno, jer sam dobio nešto što se ne dobija ni često, ni lako. Posle toga, sve što sam radio, bilo je vezano, izviralo je, iz tog osnovnog, iz muzike. Iz njenog ritma, iz njene emocije.  

Znate li umetnika „ s dušom“ koji nije poročan? Da li umetnici mogu da budu trezvenjaci i imaju „ono malo duše“? Da li isparenja alkohola, droga, cigareta, grozničavi zvuk kotrljanja kuglice na ruletu, promiskuitetnost, moraju biti cena?

Foto: Miša Obradović

- Ne moraju, naravno, sve zavisi od niza, verovatno, sasvim slučajnih okolnosti, koje neke odvedu na put na kojem sami sebe povređuju, a neke ne. Toma je bio od ovih prvih, non-stop na tom auto-putu samopovređivanja, bez ikakvih kočnica. Opet, deo njegovog stvaralaštva, sasvim sigurno možemo da pripišemo toj posvećenosti nanošenju štete samom sebi. Paradoksalno je što je ta, iz bola isceđena umetnost, tolikima donela radost.

Milan Vlajčić, filmski kritičar govoreći o Tomi Zdravkoviću u filmu kaže: Pozivanje zbog svega toga (poroka) na tradiciju boemije je prozirna samoobmana, vreme autentične boemije je davno prohujalo, ostao je samo nemar prema sebi i bližnjima. Njegove čuvene pesme poput „Dotako sam dno života“, i sličnih, o tome dovoljno govore. Da li postoji boemija ili je ostala samo trka za novcem, komercijalnim uspehom?

- Mislim da su boemi izumrli sa pojavom mobilnih telefona i društvenih mreža. Možete li zamisliti Đuru Jakšića, kako pije i piše stihove, a neprestano mu zvoni mobilni, stižu mu poruke. Nemoguće. Nove tehnologije su nas, nekako, izmestile, sa onih uobičajenih mesta na kojima smo komunicirali i sa drugima i sami sa sobom. Nemoguće je biti boem na tviteru, ili fejsbuku. A oni jesu zamenili taj socijalni, kafanski život, onaj koji je podrazumevao razmenu informacija, i osećanja, zbog čega su kafane, s pravom, doživljavane kao socijalne ustanove. Niko tako ne može da doživi instagram, ili bilo koju drugu društvenu mrežu. Nepovratno je otišlo, to, čega se tako rado sećamo.

Foto: Miša Obradović

Gde vi vidite „ono malo duše“ u profesionalnom radu, ako zanemarimo za trenutak priču o filmu "Toma"?

- Ja sam jedan od onih srećnih, koji rade baš ono što vole. Tako da duše, u tom mom poslu, nikada ne fali. Bez nje ne bih ni radio. Bilo šta. 

Da li ste postigli sve?  Jeste li ambiciozni; šta je sledeće?

- Sledeće je isto ono što je bilo i prvo. Takmičenje sa samim sobom. Pokušaj da budeš bolji, od prethodnog sebe, da napraviš još bolju pesmu, od one koju si tek napravio, da pomeriš, ponovo, sopstvene granice. Čitav život to radim, i tako ću i da nastavim.