ILUZIJE O LJUBAVI su izvor SVIH duševnih PATNJI! Ovo je 10 najčešćih - da li vam neka zvuči POZNATO?

Mnogi ljudi pate od iluzije o ljubavi - da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju. Dok je ljubav samo jedna, iluzija o ljubavi ima mnogo, a dr Vladimir Mišić navodi one najčešće koje stvaraju patnju, bol i sprečavaju nas da budemo ispunjeni

Ljubav je smisao života, ono što nas pokreće da radimo, stvaramo, pravimo decu, pomažemo drugima i sebi, učimo, razvijamo se i budemo zdravi i srećni. Mnogi, međutim, pate od iluzije o ljubavi - da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju. Dok je ljubav samo jedna, iluzija o ljubavi ima mnogo, a dr Vladimir Mišić, psihoterapeut savetovališta "Vaš psiholog", navodi one koje najčešće stvaraju patnju, bol i sprečavaju nas da budemo ispunjeni.

Vredim onoliko koliko sam voljen

- Vredim onoliko koliko sam voljen od strane meni važnih ljudi je jedna od najčešćih, skrivenih iluzija. Osoba koja sebe vrednuje i poredi sa drugim ljudima je osoba koja veruje da nije dovoljno voljena. Takva osoba veruje i da ne zaslužuje da bude voljena kao neki drugi ljudi. To je, naravno, iluzija, jer to što osoba nije dobila onoliko ljubavi koliko je želela od njoj važnih osoba (roditelja, rođaka, partnera...) ne znači da ne može biti voljena od nekih drugih osoba. Verujući da ne zaslužuje ljubav, osoba to svoje uverenje potvrđuje u realnosti - privlačeći i birajući osobe koje ne mogu iz raznih razloga da je vole i tako kroz iskustvo potvrđuje svoje početno uverenje - objašnjava dr Vladimir Mišić.

Foto: Shutterstock

Ovo uverenje potiče iz detinjstva, a dete koje roditelji nisu voleli (nisu poklanjali dovoljno pažnje, bili su odsutni i sl.) kada postane odrasla osoba, ima šansu da to promeni, dodaje naš sagovornik.

Samoljubav je narcizam

- Jako važan stub mentalnog zdravlja jeste ljubav prema sebi. To nije narcizam ili zaljubljenost u sebe, već preduslov za ljubav, lično blagostanje i duševni mir. Voleti sebe znači prihvatati sebe u svakom momentu, u svim stanjima i izdanjima bezuslovno. Samo osoba koja sebe prihvata u potpunosti može istinski da se menja, razvija i živi u miru i ljubavi, dok svaka vrsta poricanja, neprihvatanja i samoobezvređivanja osobu dovodi u rascep sa samom sobom, što je osnova za anksioznost, krivicu, potištenost, stid i bes na sebe. Narcizam je, s druge strane, karikatura samoljubavi. Narcis je osoba koja ne ume da voli ni druge ni sebe i zato pati od osećaja praznine - navodi psihoterapeut.

Ljubav se može izgubiti

Ljubav se ne može izgubiti jer je ona unutrašnji deo osobe, njen dar od Boga/prirode/univerzuma, smatra naš sagovornik. Ljubav nije rezervisana za bilo koju osobu, ljubav se deli sa drugima.

Foto: iStock

Izvire isključivo iz porodice

- Onako kako se roditelji odnose prema sebi i detetu detetu predstavlja model (program) za njegovu samoljubav i ljubav prema drugima. Na primer, dete koje roditelji vole stiče utisak i osećaj da je prihvaćeno, voljeno, vredno i da ima prava da tako nešto očekuje od drugih i sveta. Nevoljeno dete ima osećaj da nešto sa njim nije u redu, da je defektno, da manje vredi i da će se i drugi ljudi tako odnositi prema njemu. Zlostavljano dete ima osećaj da je prljavo, loše, pokvareno, zlo, bezvredno i da treba da pati, da ne zaslužuje ničiju ljubav, sreću i prihvatanje. Taj naučeni obrazac postaje program koji se snažno utiskuje u detetov um i postaje deo identiteta. Kasnije kada dete odraste, ako radi na sebi, može da menja taj obrazac, da nauči da sebe bezuslovno prihvati i poveže se sa svima na jednoj široj ravni univerzalne ljubavi - objašnjava dr Vladimir Mišić.

Vezana je samo za druge ljude

Ljubav nije vezana samo za ljude, ona je vezana i za rad, stvaranje, odnos prema sebi, životu, Bogu/prirodi/univerzumu. Sve što radimo je ljubav, odsustvo ljubavi ili iluzija o ljubavi, smatra psihoterapeut.

Foto: Shutterstock

Ljubav i eros su ista stvar

- Ljubav postoji i bez erosa. Ljubav majke prema detetu, prema radu, prijatelju, državi, Bogu i slično su primeri ljubavi bez erosa. Ljubav, za razliku od erosa, nije želja, ljubav je način postojanja. Ljubav i eros se spajaju u ljubavi između partnera i služe za produženje vrste, uživanje, oslobađanje od stresa i jačanje veze - sugeriše naš sagovornik.

Ljubav je želja/osećanje

Ljubav nije isto što i požuda, želja za divljenjem ili posedovanjem, dodaje psihoterapeut.

- Ljubav nije sujeta, taština i želja da nam se drugi dive, obožavaju nas, prihvataju ili odobravaju. Ljubav nije osećanje, ali osećanja poput radosti i mira jesu manifestacije ljubavi. Ljubav svakako nije euforija i žudnja. Kada osoba pobrka te dve stvari, onda je u problemu, onda oseća anksioznost, stid, bes, potištenost - navodi dr Mišić.

Foto: Shutterstock

Ljubav je patnja

Ljubav postaje iluzija o ljubavi, odnosno patnja kada je osoba pomeša sa ličnom vrednošću, tj. težnjom da se kompenzuje osećaj manje vrednosti ili bezvrednosti.

- Osoba koja se poistovećuje sa negativnim obrascem ljubavi koji je dobila u porodici postaje rob iluzije ljubavi, zavisnik. Pre svega, ne voli samu sebe, što je osnov za depresiju, a kasnije i adikciju. Depresija nije ništa drugo, nego odsustvo ljubavi prema sebi - od sumnje u sebe, samosabotaže, osećaja manje vrednosti, pa sve do mržnje prema sebi, autoagresije i samoubistva. Osoba sebe vidi kao manje vrednu, bez prava da uživa, ne vidi smisao postojanja, misli da je osuđena na izolaciju i patnju, a nije uopšte svesna da je cela njena patnja zapravo stvar njenog identiteta, tj. negativnog modela (programa) sa kojim se identifikovala. Zbog te nesvesne identifikacije osoba vidi svoju realnost kao jedinu i neprikosnovenu, ona veruje svojim negativnim osećanjima i u njima vidi potvrdu za svoju patnju. Tako se stvara začarani krug. Međutim, patnja je iluzija, osoba koja pati živi u pogrešnim u ubeđenjima, u iluziji ljubavi. Dokaz za to je da su se mnogi ljudi izlečili od depresije kada su radikalno promenili svoj način gledanja na sebe, sopstveni identitet, ljubav i smisao postojanja - sugeriše naš sagovornik.

Zaslužuje se

Ljubav se dobija na poklon, besplatna je i sasvim nezaslužena.

- Zaslugom se dobijaju beneficije, pohvale, novac, divljenje, ali ne i ljubav. Ako je neko sposoban da vam da ljubav, daće vam. Neko ko ne ume ili ne može da vam da ljubav neće vam je ni dati, jer ne može vam dati ono što nema. Tako da nema potrebe da se trudite da zaslužite nečiju ljubav, umesto toga volite vi prvi, jer to nužno podrazumeva davanje bez očekivanja da vam se vrati, a uvek se vrati - savetuje psihoterapeut.

Foto: Shutterstock

Svi ljudi su jednako sposobni za ljubav

Nisu svi ljudi jednako sposobni za ljubav kao što nisu svi ni podjednako inteligentni, visoki ili zdravi, navodi naš sagovornik.

- Sposobnost za ljubav se bazira na sposobnosti empatije, ona je organ ljubavi, a svi ljudi nisu podjednako empatični. Empatičnost zavisi i od nasleđa (gena) i od sredine (učenja). Najveći broj ljudi su na sredini, a manji broj ljudi predstavlja ekstreme - oni koji su previše empatični, senzitivni (što je i dar i prokletstvo u isto vreme) i oni koji su jako malo ili nimalo empatični i neosetljivi za druge (osobe sa poremećajima ličnosti: psihopate, narcistički, antisocijalni, paranoidni...) - kaže dr Vladimir Mišić.

Za kraj

Sve iluzije o ljubavi baziraju se na premisi da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju, sumira naš sagovornik.

- Polazeći od te premise, tražimo prihvatanje tamo gde ne treba, a to je u drugima. Umesto da tražimo prihvatanje od drugih, možemo prihvatiti same sebe bezuslovno i drugima davati ljubav umesto da je tražimo. Shvatanje ljubavi nužno utiče i na shvatanje vlastitog identiteta. Sva psihička patnja je u osobi, u njenom identitetu, a ne u svetu i drugim ljudima - poručuje dr Vladimir Mišić.