GODIŠNJE PROIZVEDEMO 100 MILIJARDI KOMADA ODEĆE! Ova brojka je pogubna po sve nas, EVO I ZAŠTO!

Iako za mnoge zvuči nestvarno, istina je da su modna i tekstilna industrija drugi najveći zagađivač životne sredine. Zbog toga izraz "fashion victim" ili žrtva mode, koji se koristi za osobu sa manjkom ukusa, ima danas mnogo ozbiljnije značenje.

Postavlja se pitanje je kako je moda postala pretnja za životnu sredinu? Dva su glavna krivca - masovna proizvodnja i loš kvalitet materijala. Da je to tako pokazuju i podaci po kojima se svake godine proizvede gotovo 100 milijardi komada odeće, što je u proseku 14 odevnih komada za svakog čoveka na Zemlji, a to je nekoliko puta više nego pre dve decenije.

Prema istraživanju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija (UNECE) oko 85 odsto svog proizvedenog tekstila iste godine završi u đubretu, dok se pranjem neke odeće velika količina mikroplastike završi u okeanima i morima. Kada se sve sabere, modna industrija se pozicionirala visoko među zagađivačima, odmah iza naftnog i gasnog sektora. Njena tehnologija dovodi do značajnog povećanja zagađenja vode i zemljišta, kao i emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG).

Foto: Shutterstock

Procenjuje se da je pre tri godine bila odgovorna za 1,2 milijarde tona emisije ovih gasova.
Istraživanja pokazuju da su najveći problemi ove industrije, koji su direktna ili indirektna posledica masovne proizvodnje i neprimerenog odlaganja odeće i tekstila, povećana potrošnja vode, zagađenje reka i okeana, stvaranje velike količine čvrstog otpada, upotreba hemikalija, kao i povećanje efekta staklene bašte.

Zagađivanje vode

Tekstilna i modna industrija predstavljaju velike potrošače vode koja se koristi za piće. U proseku, na godišnjem nivou se za ovu proizvodnju potroši 1,5 biliona tona vode, a za bojenje i završnu obradu tekstila oko 200 tona za jednu tonu bojene tkanine. Primera radi za samo jedan par farmerki potrebno je 7.500 litara vode, a za majicu kratkih rukava 2.600. Otpuštanje neprerađene otpadne vode u reke, nastale kao produkt proizvodnje odeće, zakonski je regulisano u razvijenim zemljama. Međutim, najveći procenat se proizvodi u zemljama trećeg sveta, gde ovakve zakonske regulative ne postoje. Zato je i došlo do ovakvog obima zagađenja, odnosno ta voda sadrži mnoge toksične materije, poput arsena, žive i olova. To dovodi do ugrožavanja rečnih organizama, što za posledice ima narušavanje funkcionisanja celog ekosistema, koji ugrožava zdravlje ljudi jer ulaze u lanac ishrane. Svim ovim podacima treba dodati i otpad u formi mikroplastike. Primera radi, pranje veša ispušta pola miliona tona mikrovlakana u okean svake godine, što je poput 50 milijardi plastičnih boca.

Foto: Shutterstock

Podaci UNECE pokazuju da na godišnjem nivou, prosečna porodica stvara oko 30 kilograma otpada od tekstila dok se samo mali procenat reciklira, a ostatak završi na deponijama. Većina odeće u sebi sadrži sintetička vlakna koja poseduju i plastiku, kojoj je za razgradnju u zemlji potrebno preko 200 godina. 

Upotreba hemikalija

U procesu izrade, bojenja i beljenja tkanine koristi se velika količina hemikalija odnosno jedna tona ovih štetnih materija je potrebna za izradu jedne tone odeće. Mnoge hemikalije proističu od različitih đubriva, a one se onda upotrebljavaju za pamuk kao sirovinu za modu. Ovako nastale štetne materije ispiranjem padavinama dospevaju do rečnih tokova, a zatim i do jezera, mora i okeana.

Povećanje efekta staklene bašte

Čak 10 odsto emisije ugljenika na globalnom nivou potiče od tekstilne i modne industrije, a izrada i transport produkata oslobađaju ogromnu količinu gasova staklene bašte. Takođe, pri izradi sintetičkih materijala poput najlona i poliestera, koristi se velika količina rezervi fosilnih goriva. Sa druge strane, procesima seče šuma, uništene su zelene površine, koje bi mogle da reše problem sa oslobađanjem velike količine gasova staklene bašte. Kao direktna posledica toga, oni ostaju zarobljeni u atmosferi duži vremenski period i doprinose globalnom zagrevanju.

Foto: Shutterstock

Situacija u Srbiji

Ni u Srbiji situacija nije bolja jer je registrovano oko 1.600 firmi u tekstilnoj industriji, u kojima radi oko 84.000 ljudi. Prema podacima Centra za unapređenje životne sredine, u Srbiji se svake godine proda više od 80.000 tona odeće ili gotovo 12 kilograma po osobi. Ti komadi završe na deponijama gde zagađuju životnu sredinu. Stručnjaci kažu da za taj otpad za sada ne postoji rešenje.

- Tekstilna industrija ostavlja veliki ekološki otisak i rame uz rame je sa industrijom cementa, čelika ili veštačkih đubriva. Ona predstavlja veliki ekološki problem - istakla je ranije za RTS doktorka Jasmina Nikodinović Runić, naučna savetnica Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo.

Foto: Shutterstock

I profesorka Tehnološko-metalurškog fakulteta Maja Radetić ima isto mišljenje.
- Tekstilna industrija utiče na klimatske promene, biodiverzitet, zagađenje i sve više iz godine u godinu na generisanje tekstilnog otpada. To je posledica pre svega "brze mode" i proizvodnje jeftinih, nekvalitetnih komada odeće koji ne traju dugo. Zbog toga treba razmišljati o tranziciji iz modela linearne u model cirkularne ekonomije, koji bi doneo proizvodnju mnogo kvalitetnijih tekstilnih proizvoda, koji bi duže trajali i mogli više da se koriste, popravljaju, prepravljaju i recikliraju. Ali to je dug proces - navodi Radetić i objašnjava:

- Svi mi želimo da imamo u zimskom periodu tople jakne, koje su vodoodbojne, otporne na vetar i to podrazumeva upotrebu polimera - jedinjenja koja su se pokazala izuzetno štetnim i po životnu sredinu i po naše zdravlje. Zamena toga je jedan dug proces, koji podrazumeva razvoj, optimizaciju i tek onda plasman na tržište. Zbog toga, uvođenje cirkularne ekonomije nije brzo rešenje, već dug proces.

Ipak, problem je i što reciklirani materijali mogu više koštati od nerecikliranih, pa se brendovima ne isplati da ih koriste. Kada se sve sabere, reciklira se svega jedan odsto tekstila, a u Srbiji se mesečno registruje oko 500 tona ovog otpada.

Mislimo o tome. Okrenimo na čisto.