MANASTIR KOJI ODOLEVA VEKOVIMA! Nalazi se na istoku Srbije - Veruje se da je zadužbina Miloša Obilića, a posvećen je OVOM SVECU

Okružen bujnom šumom i cvetnim livadama na samo devet kilometra od Golupca, na levoj obali Tumanske reke nalazi se manastir Tumane koji je posvećen Svetom Zosimu.

O na­stan­ku i ime­nu ma­na­sti­ra Tu­ma­ne ne­ma si­gur­nih sve­do­čan­sta­va, sva se ona ja­vlja­ju do­sta ka­sno, tek u 19. veku, i či­ne u osno­vi za­pi­sa­no i od za­bo­ra­va otrg­nu­to usme­no pre­da­nje.

Ako se oslo­ni­mo na na­rod­no se­ća­nje ko­je je do da­na da­na­šnjeg ži­vo u ši­roj oko­li­ni ma­na­sti­ra, Tu­man je na­stao kao za­du­žbi­na ko­sov­skog ju­na­ka Mi­lo­ša Obi­li­ća, za ko­ga se sma­tra da je ži­veo i vla­dao de­lom da­na­šnjeg Bra­ni­če­va.

Pred Ko­sov­ski boj ma­na­stir još ni­je bio do­vr­šen, pa se veruje da je Sve­ti knez La­zar po­zvao svo­ga vla­ste­li­na da pre­ki­ne zi­da­nje sve­ti­nje re­či­ma "Tu ma­ni" od če­ga je iz­ve­de­no ime ma­na­sti­ra.

Foto: Printscreen youtube

Ne­što ši­re od ovo­ga nam go­vo­ri pre­da­nje da je Mi­loš Obi­lić lo­vio po gu­stim šu­ma­ma u oko­li­ni manasti­ra, te da je u lo­vu ne­ho­ti­ce ra­nio pu­sti­nja­ka Sve­tog Zo­si­ma. No­se­ći pod­vi­žni­ka ka svom dvo­ru ra­di po­ku­ša­ja da mu spa­se ži­vot i iz­vi­da ra­nu, na me­stu gde je sa­da ma­na­stir sve­tac je mo­lio da ga spu­ste i uz­vik­nuo Mi­lo­šu: "Tu ma­ni i pu­sti me da umrem" – što je kao i u pret­hod­noj va­ri­jan­ti pre­da­nja po­slu­ži­lo kao osno­va za ime ma­na­sti­ra.

Ime ma­na­sti­ra nad­ži­ve­lo je ve­ko­ve i osta­lo oču­va­no do da­nas kao i spo­men Sve­tog
pod­vi­žni­ka Zo­si­ma, ko­me već ve­ko­vi­ma hi­ta­ju ne­volj­ni­ci sa mno­gih stra­na tra­že­ći le­ka i du­hov­ne ute­he.

Manastir Tumane kroz vekove

Ka­ko je iz­gle­da­la cr­kva i kom­pleks ma­na­sti­ra Tu­ma­na pri svo­me na­stan­ku ni­je mo­gu­će utvr­di­ti. Zna se da je kroz či­tav sred­nji vek i tur­sko rop­stvo ma­na­stir no­sio bre­me stra­da­nja sa svo­jim na­ro­dom, bi­vao je pljač­kan, ru­šen i pa­ljen, ali je kao i na­rod uvek ob­na­vljan jer je nje­gov du­hov­ni zna­čaj u tom raz­do­blju bio ne­sa­gle­di­vo ve­li­ki. Sa jed­ne stra­ne pod­se­ćao je stra­dal­ne na slav­nu pro­šlost na­ro­da, Cr­kve i dr­ža­ve, a sa dru­ge, va­žni­je i ja­če, opre­de­lji­vao je na­rod za obe­ća­no Car­stvo Bo­ži­je i sve­do­čio bla­go­ver­nim hri­šća­ni­ma o nje­mu, bi­va­ju­ći ta­ko ne­raz­ru­šiv ba­sti­on ve­re.

Ma­na­stir Tumane se u tur­skim po­pi­si­ma pr­vi put po­mi­nje 1572–1573. go­di­ne, a po­tom u vre­me sul­ta­na Mu­ra­ta III u kon­tek­stu da­žbi­na ko­je je imao pre­ma tur­skom sul­ta­nu, uz šta se na­vo­di i da su ta­da u ma­na­sti­ru ži­ve­la dva mo­na­ha.

Foto: M.S.J.

U Tumanu su se pred Prvu veliku seobu Srba 1690. godine u želji da podunavske Srbe podignu na ustanak protiv Turaka, sastali patrijarh Arsenije III Čarnojević i grof Đorđe Branković. Nakon čega je manastir bio spaljen.

Čim su se uka­za­le mo­guć­no­sti na­rod je spa­lje­ni ma­na­stir ob­no­vio ve­li­kim za­la­ga­njem oberk­ne­za
Pa­vla Bog­da­no­vi­ća u do­ba kne­za Mi­lo­ša Obrenovića, ka­da su ob­no­vlje­ni i okol­ni ma­na­sti­ri Nim­nik, Ru­ku­mi­ja i Za­o­va.

Cr­kva iz Miloševog vre­me­na po­sto­ja­la je u ma­na­sti­ru sve do 1910. go­di­ne, ka­da je mi­ni­ra­na i zbog
ve­li­kih na­pr­snu­ća po na­red­bi vla­sti do te­me­lja sru­še­na. To­kom na­red­nih če­tr­na­est go­di­na ma­na­stir
Tu­mane bio je bez cr­kve, jer su ob­no­vu po­ru­še­ne spre­ča­va­le mno­ge okol­no­sti, a me­đu nji­ma po­seb­no svet­ski rat, ko­ji se tih go­di­na vo­dio i u ko­me je Sr­bi­ja ak­tiv­no uče­stvo­va­la.

Sa­da­šnja cr­kva po­dig­nu­ta je i osve­će­na 1924. go­di­ne.