Ko je Mile i zašto ide prugom?! Pesma koju mnogi rado pevaju dobila status misterije!

Ne postoji čovek u Srbiji koji nije čuo za Lajkovačku prugu, gotovo da je dobila status kultnog i mitskog mesta. Što li je toliko ova pruga posebna kad smo svi čuli za nju? Čak ima i slavna pesma o njoj! Ko je Mile i zašto ide prugom? To su sve pitanja na koja malo ko danas ima odgovor, gotovo da je dobilo status misterije.

Zašto je Lajkovac bitan? Zašto je ova pruga poznata? Ko je Mile? Šta je buzometar? Gde je zlato? Sve su ovo pitanja koja se nameću i predstavljaju skoro pa misteriju. No, da krenemo redom i odgonetnemo jednu po jednu!

Zašto je Lajkovačka pruga (bila) bitna?

 

Lajkovac je mala varošica koja se ućućurila na putu od Beograda ka Valjevu. Od prestonice je udaljena nekih 70 kilometara, a do Valjeva ima 30. Nastala je 1908. godine prolaskom železnice i prvog ćire i to odmah otkriva koliko je pruga ugravirana u svest svakog Lajkovčanina! Da nema pruge ne bi bilo ni Lajkovca.

Kasnije ukrštanjem pruge Mladenovac – Valjevo, ova stanica dobija na izuzetnom značaju. Železnička stanica u Lajkovcu bila je najveća robno-putnička stanica uskog koloseka za železnički saobraćaj u Jugoslaviji. Stanica je posedovala 15 glavnih koloseka, 8 garažnih koloseka iza okretnice i 49 skretnica.

Tada je i nastala jedna poznata izreka u lajkovčkom kraju "ide šporet, vuče šifonjere". Naime, meštani okolnih mesta kad su videli prvog ćiru, kako bi opisali tu skalameriju, rekli su "ide šporet, vuče šifonjere". Kasnije su Lajkovčani ovaj izraz koristili kad su želili, pa recimo, da se našale.

Foto: Grad Subotica

Zadnji voz, popularni Ćira, sa Železničke stanice Lajkovac prema Čačku uskom prugom otišao je 31. decembra 1969. godine. Pruga Lajkovac – Mladenovac za putnički saobraćaj je ukinuta 1971. godine, ali je u svrhe teretnog postojala još 11 godina.

Danas je Železnička stanica u Lajkovcu, stanica prolaznog tipa na relaciji Beograd – Bar.

Iz istorijata same pruge jasno je kakav značaj je imalo ovo mesto za celu tadašnju državu, ali od 70-ih godina očigledno i nema više toliku ulogu. Ipak, već više od 50 godina nismo uspeli da izbacimo taj narativ o Lajkovačkoj prugi pa se ona na neki način preselila u legendu!

 

Danas, ako prošetate okolinom železničke stanice u Lajkovcu videćete da se koriste četiri koloseka, a ako malo bolje istražite okolinu, videćete i jednu poprilično neobičnu građevinu u njenoj blizini. Ako dalje krenete da njuškate, otkrićete šine i pragove zarasle u bršljan i korov, a i po koji zarđali vagon sa strane. To su sve ostaci onog starog sjaja za to vreme impozante infrastrukture.

Foto: Reuters

 

Kao zanimljiva informacija, ako ovom prugom krenete od Beograda prema Baru, malo posle stanice u Lajkovcu, sa leve strane pruge možete da vidite može jednu i jedinu Luj Viton kuću!

Ko je misteriozni Mile?

Svi znamo pesmu "Ide Mile Lajkovačkom prugom" i većina misli da je Predrag Tozovac tvorac ove pesme i da je on jedini koji zna ko je misteriozni Mile, ali to je mnogo daleko od istine! Pesmu su prvobitno snimili braća Bajić i oni su zapravo otkrili celu pozadinu nastanka ove pesme.

- "Ide Mile Lajkovačkom prugom" je prava izvorna narodna pesma, nepoznatog autora, odnosno ko zna koliko autora koji su dopisivali stihove shodno društveno-političkoj situaciji. Slušali smo je još kao deca na igrankama u našem kraju. Mi je znamo kao žensku pesmu i pamtimo po strofi "Ide Mile Lajkovačkom prugom, ide Mile sa još jednim drugom. U ruci mu maramica bela, dala sam mu kad sam ga volela" - pričao je jednom prilikom legendarni Andrija Bajić.

Tako se pesma "Ide Mile Lajkovačkom prugom" prvi put pojavila na jednom nosaču zvuka u izdanju produkcije "Beograddisk" iz 1981.

- Na toj istoj ploči snimili smo na "A" i "B" strani dve posebne pesme: "Ide Mile" i "Suvo seno košeno" uz ansambl Novice Negovanovića. Naš kolega Tozovac je to čuo, pozvao me i upitao: "Slušaj, bre, burazeru! Dobra ti ova pesma, i mene pogađa. Ti znaš da je ta pruga išla i kroz Kraljevo, a ne samo kroz Lajkovac." Tozovac je to snimio na svoj šmekerski način i produžio vek pesmi. U stvari, od dve pesme napravio je jednu. Toj originalnoj verziji dodao je pripev "Suvo seno košeno", iz melodijski i tekstualno potpuno drugačije pesme, i napravio jednu pesmu. Tozovac je u svoju verziju ubacio i još jednu strofu: "Nemoj Mile da ostavljaš druga, dugačka je Lajkovačka pruga."

Foto: Printskrin Youtube

Tozovčeva verzija "Lajkovačke pruge" pojavila se tri godine posle verzije Braće Bajić.

Lajkovačaka pruga ušla je u romane i humoreske, počev od zapažanja Radovana Belog Markovića do Mome Kapora.

- Naodgovarah se na pitanje zašto Mile ide prugom a ne putem. Naravno, pored pruge je bio i put, onaj kolski, seoski, koji je u jesenjim i zimskim danima bio prava mora i za pešake i za volove. Pešaci su gazili blato do kolena, a domaćini su i volovima prali noge pre nego što ih uvedu u štalu. Eto, zato se išlo prugom i njenim lepim čistim pragovima, mi smo ih zvali "šliperi". Naravno, pored kamenja bilo je tu i šljake dovožene iz ložionice koja je stvarala još finiju putanju s obe strane pruge. Kad se skupe momci da krenu na igranku, išli su baš tom prugom i pevali onko uglas, čoporativno. E, to je taj ambijent u kome je rođena legendarna pesma. Nije ni Mile bio naivan - nije išao tim kaljavim putem, nego prugom jer je bila lepša - pričali su Bajići.

Svako od Lajkovčana ima nekog svog Mileta bekriju kog je poznavao, a koji se savršeno uklapu u lik iz pesme. Naravno, ima tu raznih teorija, od četničkih do partizanskih. Od onih iz ovog ili onog rata. Ali najverovatnije je ovo, da Mile nije ni postojao. Nije čudno u ovom kraju dragu osobu nazvati mile pa tako savršeno odgovara jednoj davnoj mladosti kada se u ludosti i hrabrosti šetalo prugom. Svakako, ko god da on bio, ide i dalje do legende.

Šta je "buzometar"?

 

Pomenuta neobična građevina koja se nalazi preko puta železničke stanice je čuveni "buzometar". Šta je buzometar - niko ne zna. Znamo za šta je služio toranj, ali za ovu reč "buzometar" niko nije potpuno siguran šta znači, ali Lajkovčani tako nazivaju svoj toranj. Zvanično, građevina je vodotoranj. Izgradili su ga Austrougari 1916. godine i tu se skupljala voda iz Kolubare koja je bila neophodna za ćire, odnosno parne mašine.

Foto: Shutterstock, Pixabay

 

Ipak, kako su se Austrougari povukli sa ovih prostora dve godine kasnije, iz očaja i zlobe minirali su Lajkovčanima vodotoranj! Međutim, on je ponovo obnovljen 1921. i to je ovaj današnji neobičan toranj za koji se svaki putnik namernik pita šta je to, a Lajkovčanima se odmah nasmeši brk pa duboko udahnu da ispričaju sve što znaju. Ovo je jedini takav vodotoranj sačuvan u Srbiji, nema nigde takvog, samo u Lajkovcu!

- Mislim da je ovo simbol Lajkovca. Treba preduzeti neke mere konzervacije, a ne ovako da propada. On bi mogao i da se osposobi s obzirom da je njegov kapacitet 110 kubika vode i da se koristi kao, eto, tehnička voda ili za vatrogasce u slučaju da je nestašica vode - kaže Borivoje Grujić, predsednik Udruženja za negovanje tradicije "Lajkovačka pruga".

Ima li zlata na pruzi?

 

Od Lajkovčana možete čuti i mnoge legende o samoj pruzi, počev od onih natprirodnih do nekih fascinantnih za koje nikada u potpunosti nećemo znati da li su istina. U kratkoj šetinji varošicom ili pak, u šahovskom klubu odmah pored železničke stanice, uvek možete da naletite na nekog ostarelog dekicu, a on će vam reći kako je u mladosti radio na železnici. Pričaće vam kako bi se nakačio na voz i ode, ode daleko od Lajkovca! Ali mu se uvek i vraćao. Železnica je i jedan žal za mladošću.

Do pre nekoliko godina, prisećaju se Lajkovčani, železničku stanicu je pohodio izvesni železničar s ružom. Starac od nekih osamdeset godina povremeno bi oblačio svoju železničarsku uniformu, tamno plavo odelo, perfektno ispolirane cipele, železničarsku šapku i ružom za reverom.

Umeo je nekad da "davi" pričama iz mladosti svakog ko naleti. Ponekad je pričao o tovarima zlata koje su Nemci u Drugom svetskom ratu prevozili baš ovuda.

- Veliki, veeeliki teretni vagoni su bili puni zlata! Svega je tu bilo. Čak su i stajali tamo preko noći, kod okretnice. Vidiš? Tamo - pričao nam je on tada dok su mu se zenice širile od uzbuđenja.

Simpatični starac nagrižen zubom vremena ponekad bi zaboravio dokle je stigao s kojojm pričom i šta je bila poenta, ali je uvek imao pune džepove bombona i slatkiša da zahvali voljnim ili nevoljnim slušaocima.

Nema ga više da luta peronima železničke stanice.