Skromni komandant blistave karijere! Ovo su poslednje reči Stepe Stepanovića od kojih prolazi jeza

Stepan Stepa Stepanović je bio vojskovođa srpske i jugoslovenske vojske. Po činu je bio vojvoda. Rođen je 11. marta 1856. u selu Kumodraž, a umro je 27. aprila 1929. godine u Čačku.

Učestvovao je u nekoliko značajnih ratova koji su promenili tok istorije čitavog Balkana, a kasnije i sveta.

Rano detinjstvo proveo je u selu pored Beograda, Kumodraž sa ocem Ivanom, majkom Radojkom, dva brata i sestrom.

U tom selu započinje i svoje školovanje koje će kasnije biti isprekidano zbog učešća u ratovima. Po završetku trogodišnje škole upisuje Gimnaziju u Beogradu uporedo radeći za bogate porodice kako bi mogao da se izdržava. 1874. godine Stepanović se umesto u šesti razred Gimnazije upisuje u 11. klasu Artiljerijske škole, koja za vreme mira decu podučava stranim jezicima, matematici i tehničkim predmetima.

Stepanoviću, koji je inače bio vrlo dobar učenik, takvi predmeti teško padaju, ali situacija se uskoro menja. Po izbijanju Hercegovačkog ustanka, Artiljerijska škola počinje i sa praktičnom obukom. 1876. godine Stepa Stepanović polaže ispit i stiče čin podnarednika. Sa dolaskom Srpsko-turskog rata njegovo školovanje se prekida na neodređeno vreme, a on zajedno sa učenicima iz 11. klase kreće na front, sada sa činom narednika.

Foto: Wikipedia

Srpsko-turski ratovi

Po dolasku u Kragujevac maja 1976. godine dodeljen je Šumadijskoj diviziji, gde je imao zadatak da prenosi zapovedi komandanta Sa početkom Drugog srpsko-turskog rata, Stepanović ponovo ima priliku da pokaže svoju sposobnost ratovanja. 26. septembra kao potporučnik predvodi 300 vojnika koji su opkolili Nišor i time doprineli zauzimanju Pirota. Sklapanjem mira 3. marta 1878. godine Stepa Stepanović nastavlja svoje školovanje upisavši dvogodišnju Vojnu akademiju, koju završava 1880. Iste te godine u septembru je prebačen na službu u Kragujevcu. Tu upoznaje svoju buduću suprugu Jelenu, sa kojom se venčava 25. jula 1881. godine. Naredne godine dobija ćerku Milicu, a već sledeće i ćerku Danicu. Nakon odličnih ocena tročlane komisije o njegovom radu, postaje pešački poručnik 1. septembra 1882. godine, te biva prebačen u Užice kao vodni oficir.

Godinu dana kasnije vraća se u Kragujevac gde postaje vojni ađutant Šumadijskog pešadijskog puka. Iste te godine postaje i nastavnik vojnih vežbi u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, što će nastaviti da radi i po povratku iz srpsko-bugarskog rata.

Foto: Wikipedia

Sve bitke srpskog vojskovođe i godine nakon ratova

Stepa Stepanović učestvovao je u Balkanskim ratovima, kao i Prvom svetskom ratu.

17. novembra 1918. godine Stepa je odlučio da poseti Sarajevo, gde su ga primili uz veliku čast. Tom prilikom čak mu je dodeljen boravak u dvorcu koji je on uz zahvale odbio, te sa svojom vojskom odlučio da bude u pomoćnoj zgradi pored dvorca.

To je samo jedan od primera njegove skromnosti, po kojoj je bio poznat. U Sarajevu je obavljao dužnosti komandanta.

Narod ga je veoma voleo, te mu je slavni pesnik Aleksa Šantić posvetio pesmu „Pozdrav vojvodi Stepi“.

Boravak u Sarajevu za vojvodu ipak je bio težak. Učešće u šest ratova, te 43 godine provedene kao vojnik na njegovo zdravlje ostavile su veliki uticaj. 4. aprila 1919. godine odlazi u Čačak na dvomesečni odmor koji mu je odobrila Vrhovna komanda. Iako se posle mesec dana vratio u Sarajevo, 2. novembra podnosi molbu da se njegova karijera kao komandir okonča.

Foto: Wikipedia

Taj zahtev mu nije odmah odobren, ali 12. novembra ipak ga prihvataju, te Stepa Stepanović početkom 1920. godine odlazi u penziju. Grad Sarajevo je odlučio da vojvodi dodeli diplomu počasnog građanina po njegovom odlasku u Čačak. Predstavnici gradske vlasti su ga posetili u njegovom domu koji je bio uništen zbog posledica rata, ali ih je Stepa ipak sve velikodušno primio i ugostio na ručku. Svoje godine u penziji proživljavao je mirno.

Najviše je vremena provodio sa unucima ili u bašti gde se brinuo o cveću i usevima. Ljudi su ga sretali u šetnji pored reke, ili kada je morao na sastanke vojske u Beograd, ali nikoga nije posećivao niti primao u goste.

Savremenici su zabeležili da Stepa Stepanović nije trpeo bilo kakve povlastice. Živeo je i radio pod parolom "otadžbini se daje sve, a od nje se ne uzima ništa". Onda možda ni ne čudi priča koju je pre nekoliko godina ispričala Ivana Lučić, doktorka u penziji iz Beograda i praunuka vojvode Stepanovića.

Kada je konačno došlo vreme da ode u dugo zasluženu penziju, Stepa Stepanović je tražio da mu država pokloni samo jedno - njegovu ostarelu kobilu Vilu.

Bio je to konj na kojem je vojvoda učestvovao u mnogim bitkama i vojnim pohodima i još za vreme Stepinog službovanja je bila stara, oronula i predviđena za odstrel. Stepa Stepanović to nikako nije hteo da dozvoli, navodi Istorijski zabavnik.

Foto: Wikipedia

Vratio penziju jer je mislio da je prevelika

Tadašnje novine zabeležile su priču o vojvodinoj prvoj penziji koja dodatno oslikava njegov karakter. Naime, on svoju prvu penziju nije ni primio.

Vojvoda je poštara, koji je došao da mu uruči penziju, posalo nazad sa naredbom da se penzija smanji jer je prevelika. Njemu je, kao srpskom vojvodi i istaknutom ratniku u svim dotadašnjim ratovima, pripala državna penzija u vrednosti od 3.000 tadašnjih dinara.

– Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama – zabeleženo je da je rekao Stepa Stepanović i poslao natrag zbunjenog poštara.

Poslednje godine života

Do 1924. godine mu se toliko pogoršalo zdravlje da nije mogao da prisustvuje desetogodišnjici pobede u Cerskoj bici. Takođe je zbog zdravlja odbio priliku za mandat za sastav vlade koju mu je kralj Aleksandar I pružio za vreme političke krize u kraljevini SHS.

Zahvaljući njegovoj povučenosti, mnogi su posumnjali da je njegovo zdravlje sasvim uredu, te da je to samo farsa za javnost a da je sam vojvoda naklonjen novom režimu. Shvativši da mu je sve lošije i odbijajući da se leči, Stepa je odlučio da si izgradi grobnicu. To je učinio nakon pomnog razmatranja koje mesto da odabere, te je nakon nekog vremena izabrao najviše mesto na groblju, u Čačku. Politika ga nije interesovala.

Foto: printscreen youtube

Njegova pažnja je bila usmerena na organizaciju koja je imala za cilj da okuplja narod na patrijarhalnoj osnovi, po imenu Narodna odbrana. Pristupivši njenom radu veoma ozbiljno, kako bivšem vojniku i dolikuje, uspeo je da proširi njen rad po čitavoj Jugoslaviji. Na nagovor organizacije odlazi u Beograd na kongres Narodne odbrane, te ga tu delegati proglašavaju njenim „doživotnim predsednikom“.

On je takvu odluku i prihvatio, smatrajući da treba da sluša volju naroda, zbog kojeg se i proslavio. Iako je plan bio da sledeće godine ode na kongres u Sarajevo, to se ipak nije ostvarilo. Njegovo zdravlje se veoma pogoršalo, te je Stepa počeo sa pripremama za svoju sahranu.

Sam je uštedeo novac kako svojoj porodici ne bi bio na teret, sam je odabrao uniformu u kojoj će biti sahranjen kao i ordenje koje će mu položiti na kovčeg.

Vojvoda Stepa Stepanović umire 27. aprila 1929. godine, drhtavim glasom izustivši svoje poslednje reči: „Polazite napred“.

Vest o njegovoj smrti pogodila je čitavu zemlju. Na sahrani koja je održana 29. aprila, prisustvovalo je više hiljada građana, a pored njih svoju počast odali su i ratni drugovi, oficiri i sam kralj Aleksandar I Karađorđević. Domaći i strani mediji pisali su o njemu kao o srpskom junaku koji će zauvek biti upamćen kroz istoriju.

U njegovu čast podignut je spomenik u Čačku, koji je 2012. godine bio oskrnavljen. Pored toga ulica u Beogradu nosi njegovo ime, kao i osnovna škola u njegovom rodnom selu, u kojem je takođe podignut spomenik.