Radomir je upisan zlatnim slovima u srpsku istoriju! Slavni vojvoda Putnik tragično skončao život! (VIDEO)

Na današnji dan 1917. godine u Nici, umro je srpski vojvoda Radomir Putnik, slavni vojskovođa u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

Radomir Putnik je rođen od oca Dimitrija, učitelja, i majke Marije. Prezime Putnik nastalo je kada se vojvodin deda Arsenije doselio sa Kosova i Metohije u Belu Crkvu u Banatu. Kada su ga pitali kako se zove, tada sedmogodišnji Arsenije je odgovorio da je on putnik u nepoznatom pravcu, pa su ga nazvali Putnik.

Radomir Putnik je osnovnu i srednju školu završio u Kragujevcu. Bio je dobar đak, ali je, i pored toga što je bio odmeren i učtiv, voleo da se društvu nametne kao prvi i da se njegova reč sluša. Nije voleo veliko društvo i za prijatelje je birao skromne i one koji su ga slušali kao vođu. Celog života je bio skroman, nije se hvalio svojim uspesima.

Foto: Ministartsvo odbrane Srbije

 

Posle završene gimnazije, upisao je 1861. Vojnu akademiju u Beogradu, koju je završio 1866. godine, kao osmi u klasi. Isticao se u znanju vojničke taktike, strategije, geografije, u poznavanju oružja i artiljerije, a bio je i odličan crtač, dok su mu velike strasti bile jahanje i gimnastika.

Prvo ratno iskustvo doživeo je u činu kapetan druge klase 1876. godine u Prvom srpsko-turskom ratu. Njegov ratni put počeo je porazom u bici kod Kalipolja, uz velike gubitke, i taj poraz je bila lekcija koju nikad nije zaboravio.

Putnik se u bici kod sela Adrovac, kada se situacija činila bezizlaznom, pojavio na čelu bataljona sa isukanom sabljom i tako podigao moral vojnika, te je srpska vojska krenula u kontranapad i odbila neprijatelja.

Pošto se pokazao kao sposoban i hrabar oficir i odličan komandant sa velikom stvaralačkom inicijativom, Putnik je brzo unapređen u čin majora.

Putnik je u Drugom srpsko-turskom ratu, koji je počeo krajem 1877. godine, komandovao Rudničkom brigadom prve klase i dao značajan doprinos oslobođenju Niša. Njegova brigada je učestvovala i u oslobođenju Grdelice i Vranja, a zatim je gonila Turke ka Bujanovcu, gde je završila svoj pohod zbog premorenosti. Putnikova vojska je potom napredovala do Gračanice i Lipljana.

Sukob sa Obrenovićima

Posle tog rata obavljena je reorganizacija zanemarene obaveštajne službe i taj zadatak je poveren Putniku, koji je težio tome da operativni podaci služe Generalštabu, a ne za upotrebu u političkim obračunima.

Putnik je bio lojalan kruni, ali nikad nije umeo da se ulaguje kraljevima, ni Milanu ni Aleksandru, i gadili su mu se oni koji su to činili. Takvo Putnikovo držanje oba kralja su smatrala za antidinastičko, jer su navikli da se pred njima oficiri postave snishodljivo.

Foto: wikipedia.org

 

Zato je 1893. godine smenjen sa mesta pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i postavljen na čelo ispitne komisije za čin majora, što je bio siguran znak nemilosti. Penzionisan je u okrobru 1896. godine, a bivši kralj Milan je tvrdio da je Putnik penzionisan zbog učešća u zaveri protiv kralja Aleksandra.

Po ubistvu kralja Aleksandra, Putnik je tri dana nakon ustoličenja kralja Petra Karađorđevića vraćen u vojnu službu u činu generala i postavljen na mesto načelnika Glavnog generalštaba, gde je neprekidno ostao dvanaest i po godina.

Balkanski ratovi

U Prvom balkanskom ratu (1912-1913), Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, koji bi bio okrenut protiv Turske. Računao je da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčepolja. Pogrešio je u proceni, čime nije mogla da se realizuje njegova zamisao da se prikupe snage triju armija koje bi zadale konačan udarac Turcima.

Vojni stručnjaci, međutim, smatraju da je Putnik u osnovi dobro procenio situaciju, i da je od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu vojsku, koja bi mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njen položaj. Sama potvrda razmišljanja vojnih stručnjaka dokazana je bitkom kod Kumanova u kojoj je pobedu odnela srpska vojska.

Konačan poraz Vardarskoj armiji Putnik je naneo u Bitoljskoj bici, gde je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu. Putnik se pred Drugi balkanski rat (1913), na zahtev vlade, obavezao da neće učiniti ništa čime bi dao Bugarskoj razlog za objavu rata.

Prvi svetski rat

Nakon završena dva balkanska rata i albanske pobune, broj poginulih srpskih vojnika se popeo na 37.500, a Srbiju su zahvatili veliki unutrašnji problemi. Posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, očekivao se napad austrijske vojske već 25. jula, kada je izdat ukaz o mobilizaciji.

Odziv vojnih obveznika je bio visok, jer je u to vreme patriotsko raspoloženje među narodom bilo na vrhuncu, nakon pobeda u prethodnim ratovima. Mobilizacija boračkog i neboračkog sastava je završena za 12 dana i bilo je mobilisano 450.000 ljudi. Putnik je bio na lečenju u austrijskoj banji Glajhenberg i naređeno mu je da se vrati u Srbiju. Pripreme za odbranu zemlje vršene su prema njegovim planovima, u čijoj je izradi vojvoda Putnik sarađivao sa svojim zamenikom, generalom Živojinom Mišićem.

Foto: Ministartsvo odbrane Srbije

 

U Prvom svetskom ratu, Cerska bitka je već prvog dana bila potencijalno dobijena zahvaljujući Putnikovoj odluci da rezerve snaga blagovremeno prebacuje na najugroženije delove fronta i da zatvori pravac između Šapca i Valjeva.

Istoričari smatraju da je vojvoda Putnik, iako bolestan, pokazao veliku pribranost, smelost i snalažljivost tokom vođenja operacija. Neki mu zameraju što nije brže prebacio jedinice sa severnog fronta, ali on nije imao informacije o pokretima austrougarskih trupa na tim položajima.

Udeo vojvode Putnika u prvoj savezničkoj pobedi je nemerljiv. U ovoj bici srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući njegovom blagovremenom prilagođavanju situaciji. Bitka na Mačkovom kamenu, u kojoj je srpska vojska poražena, bila je do tada najmasovnija borba na srpskom frontu.

Poraz srpske vojske nije bio prouzrokovan Putnikovim naređenjima, nego tehničkom superiornošću austrugarske vojske, lošim obaveštajnim radom srpske službe, kao i nedostatkom opreme za brdsko ratovanje i municije svih kalibara. Tek tokom ovih borbi se videlo koliko je Putnik bio u pravu kada se zalagao za nabavku brdskih topova, još pre balkanskih ratova. Faktor koji je bitno uticao na razvoj bitke je bio i taj što je Putnik prekasno dobijao izveštaje o borbama oko Mačkovog kamena, zbog čega nije mogao da pravovremeno izdaje naređenja.

Srpska vojska je uoči Kolubarske bitke brojala 253.884 čoveka, 426 topova i 180 mitraljeza, dok je Austrougarska u okviru balkanske vojske imala na raspolaganju oko 300.000 ljudi i 600 topova. Prvenstveno zahvaljujući Putnikovom komandovanju, Kolubarska bitka je dobijena oslobađanjem Beograda 15. decembra 1914. godine.

Zarobljeno je 42.215 vojnika i podoficira, 323 oficira, 142 topa i dva aviona. Vojvoda Putnik je tokom Kolubarske bitke vodio srpsku vojsku kroz najveća iskušenja.

Neprijatelj je, međutim, bio nadmoćniji. Srpska vojska se 1915. godine povlačila i Putnik je u novembru te godine imao svega dve mogućnosti - kapitulaciju ili povlačenje preko albanskih i crnogorskih planina ka albanskom primorju. Izabrao je povlačenje, i 25. novembra 1915. godine izdao je u Prizrenu svoje poslednje naređenje. Zbog bolesti nije mogao da se kreće, pa je za njega napravljena improvizovana nosiljka u obliku vojničke stražare, koju su nosila četiri vojnika.

Kraj vojevanja i smrt

Sa dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande smenjen je 8. decembra 1915. godine, a na to mesto je postavljen vojvoda Petar Bojović. Oporavljao se na Krfu i patio je zbog usamljenosti, a vest da je smenjen primio je u februaru 1916. godine od blagajnika, koji mu nije isplatio dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande.

- Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli i boleće me do groba - rekao je tada vojvoda Putnik.

Foto: Ministartsvo odbrane Srbije

 

Na Krfu je bio do septembra 1916. godine, kada je prebačen u Nicu, gde je ubrzo umro. Posmrtni ostaci vojvode Putnika punih 10 godina nisu preneti u Kraljevinu Jugoslaviju, pa su se zato pobunili preživeli vojnici i njegovi učenici.

Neposredno posle kraja Velikog rata, 1918. godine, stanovnici Kanade su jednu svoju planinu nazvali “Putnik” odajući tako počast srpskom narodu i vojvodi Radomiru Putniku.

U Beograd je 6. novembra 1926. godine stigao kovčeg sa posmrtnim ostacima vojvode Radomira Putnika. Sahranjen je na Novom groblju, a na ulice je tada izašao čitav Beograd. Na sahranu su došli i mnogi iz Vojvodine i ostalih delova Srbije.