DANAS JE VRBICA ILI LAZAREVA SUBOTA, NAJLEPŠI PRAZNIK DEČJE RADOSTI! Mame, ne zaboravite venčić i zvonce za svoje mališane

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici sutra slave jedan od najlepših praznika - Lazarevu subotu, u narodu poznat kao Vrbica

Ova svetkovina se obeležava poslednje nedelje Časnog posta i posvećena je uspomeni na vaskrsenje Lazara i na svečani ulazak Hristov u Jerusalim.

 Vrbica je za pravoslavne hrišćane praznik dečje radosti, jer je, prema Jevanđelju, Hristos polazeći u Jerusalim rekao: "Pustite decu k meni, jer takvih je carstvo nebesko". 

Na taj praznik se u pravoslavne hramove unose vrbove grane koje tu ostaju do nedeljne liturgije, na Cveti, kada se obavlja ritual blagosiljanja vrbe. Vrbove grane koje se potom dele narodu, simbolizuju palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja Isusa Hrista na ulasku u Jerusalim.

 Prema predanju, Lazar je, kao kiparski arhiepiskop, živeo još 30 godina po vaskrsenju, propovedajući hrišćanstvo. Pravoslavni vernici istovremeno proslavljaju i Vrbicu koja, prema kanonu crkve, počinje službama bdenja u navečerje Cvetne nedelje, svečanog ulaska Hristovog u Svetu zemlju.

Taj dan se slavi kao Lazareva subota jer se smatra da je tog dana Isus Hristos vaskrsao Lazara iz groba. Vrbica je uvek subotom, dan uoči praznika Cveti, koji je nedelju dana pred Vaskrs.

Na Lazarevu subotu običaj je da se nose grančice vrbe i time simbolično predstavlja svečani Isusov ulazak u Jerusalim, kada su ga dočekali poštovaoci i sledbenici.

Događaj Lazarevog vaskrsenja se, prema jevanđeljima, dogodio u Vitaniji i uvod je u novu veru u Vaskrsenje. 

Prema jevanđelskom predanju, Hristos je stigao u Vitaniju četiri dana posle smrti Lazareve, oživeo ga i digao ga iz groba, pa je taj praznik poznat i kao Vaskrsenje Lazara Četvorodnevnog.

U hrišćanstvu taj praznik ima značenje pobede života nad smrću i na bogosluženjima se tog dana pominju voljna stradanja Hristova i vaskrsnuće Lazarevo kao jemstvo za vaskrsenje svih vernika. Vaskrsenje Lazarevo naljutilo je prvosveštenike i, kako kaže jevanđelsko predanje, neposredan je povod za odluku judejske skupštine o pogubljenju Spasitelja.

Lepi narodni običaji

Običaj je u našem narodu da deca na ovaj dan nose i zvončiće oko vrata, što simbolično predstavlja pozdrav Hristu, koji je ulazio u Jerusalim. Tada se u srpskim pravoslavnim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. 

Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena.

U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom. 

U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom.

Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.

Vrbica je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose na vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona. 

Takovci su organizovali povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri „lazarice“: dve „prednjice“ i dve „zadnjice“.

Prvi „lazar“ je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“. One će naredne godine biti „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.

Rano ujutru „lazarice“ oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju - „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“. 

Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose „kite“ od manistri u obliku trouglova i krugova. U rukama nose „ćusteke“ od manistri. Na glavi nose crvene marame koje vežu kao truban, a „lazarice“ nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća.

Iz kuće „lazara“ povorka, u kojoj napred idu „lazari“, a za njim „prednjice“ i „zadnjice“ ide prvo na izvor kod koga, dok „lazari“ i „prednjice“ stoje u polukrugu, „zadnjice“ igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću „lazara“ i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi…

Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a „lazarice“ je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima. 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.