DOKTORKA, DA LI ĆU DA UMREM? Potresna svedočenja lekara Hitne pomoći!

Najteže je kada vidimo da su cele porodice obolele. Kada nam kažu da im je jedan ukućanin u jednoj, a drugi u drugoj bolnici teško bolestan. Ili kada sin kuka kako nema ko da mu sahrani oca jer su svi bolesni. To je jezivo, kaže dr Bojana Aćimović

"Doktorka, hoću li umreti? Kuda me vodite?", "Neću u bolnicu, dobro sam ja. Ovo je samo obična prehlada", "Ako me odvedete u bolnicu, neću se živ vratiti"...!?!

Sa ovakvim pitanjima pacijenata zaraženih koronavirusom svakodnevno se susreću lekari i tehničari Hitne pomoći. Oboleli nisu svesni koliko je situacija s koronavirusom opasna. Nekad su i sekunde dovoljne da se pacijent izgubi. Na sreću, nijedan kovid-pacijent od početka epidemije nije im umro u transportu.

- Najtužnije slike epidemije, koje ni kada sve ovo prođe neću obrisati iz sećanja, jesu trenuci kada se deca opraštaju od svojih roditelja. Smrtno su uplašeni da li će ih ikada više videti! U tim momentima nežne reči koje izgovaraju jedni drugima, njihovo "volim te" i "biće sve dobro", "ne brini", "vidimo se za koji dan" nama doktorima slamaju srca. A mi ne znamo šta da im kažemo. Svesni smo koliko je situacija ozbiljna i da se začas stanje pacijenta može pogoršati. Ne možemo, a ni ne smemo da im kažemo da li će se više ikada videti sa najvoljenijima - kaže za Informer doktorka Hitne pomoći u Beogradu Bojana Aćimović.

Ona i sve njene kolege zajedno sa kolegama iz kovid-bolnica iz dana u dan, već više od osam meseci, bore se za život svakog pacijenta. Njena smena traje 12 sati, a svaki minut proveden u sanitetu stresan je i veoma težak.

Uznemireni pacijenti

- Prvi se susrećemo sa teškim bolesnikom, reanimiramo ga i spasavamo mu život, a onda ga vodimo u bolnicu kako bi drugi nastavili bitku. Pacijenti u tim trenucima osećaju užasan strah, svesni su da im život visi o koncu, da moraju da se bore. Najčešće nas pitaju "da li mi je dobro, hoću li preživeti" i očekuju od nas da ćemo im reći da će sve biti u redu. Neću da ih lažem, ali ne smem ni da kažem pacijentu koji je na korak od smrti da je jako loše. Ako to uradimo, uspaničiće se, počeće srce da im lupa i samo će biti još gore. Zato im uvek objasnimo da ih vozimo u bolnicu, gde će doktori učiniti sve što mogu da im pomognu - kaže doktorka i dodaje:

- Kada monitor krene da pišti, a vitalni znaci sve budu sve lošiji, kada vidimo da je pacijentu gore nego pre 30 sekundi, u mojoj glavi počinju da se vrte različiti lekovi i pitanje koji će da pomogne. Brzo razmišljanje je ključno, sekunde su važne i nema vremena za preispitivanje. Adrenalin nam najviše skoči kada su mladi ljudi u pitanju! Na sreću, od početka epidemije nismo izgubili nijednog pacijenta, najviše zato što čak i kada se situacija iskomplikuje možemo da im damo kiseonik i lekove koji će ih održati u životu do bolnice. I kad je gužva na ulicama, stižemo za 10 do 15 minuta, što je jako kratko, ali je u isto vreme veoma stresno i naporno. U svakom trenutku može nešto da se desi: da padne nivo kiseonika u krvi, tahikardija... Zato ni na sekund ne skidamo pogled sa pacijenta i monitora. Saturacija, puls, krvni pritisak, svaka promena je važna. Nekad je sasvim dovoljno i da nam kažu "loše mi je" ili da nas stisnu jače za ruku. Čak i ako su parametri i dalje isti, mi se borimo za njih - objašnjava dr Aćimović.

Stresno i strašno
 

Kako kaže, stresno je i kada pacijente voze samo nekoliko minuta od klinike do klinike, a tek je strašno bdeti nad njima četiri sata do Niške banje.
- Za sve to vreme ne smemo da maknemo pogled sa bolesnika jer u sekundi stanje može da se pogorša. I petnaest minuta nam nekad deluje toliko dugo i nemoguće, a kamoli nekoliko sati. Samo u noći između utorka i srede smo prevezli 50 pacijenata iz Beograda u kovid-bolnice u Nišu i Kragujevcu - kaže Aćimović.

Kako navodi, kada nekome život visi o koncu, od panike nema vajde.
- Ukućani su u strahu za život najmilijih, očekuju da im kažemo da to ipak nije kovid i da će sve biti u redu. Na početku nismo znali šta da očekujemo, a najgore je što nismo znali ni koliko će sve ono što radimo dati efekta. Najteže je kada vidimo da su cele porodice obolele. Kada nam kažu da im je jedan ukućanin u jednoj, a drugi u drugoj bolnici teško bolestan. Ili kada sin kuka kako nema ko da mu sahrani oca jer su svi bolesni. To je jezivo! Ali ljudi to moraju da znaju, kako bi shvatili koliko je ova bolest opasna i podmukla. Mnogi misle da zdravstveni radnici ne rade ništa, da je korona izmišljena. Ali kada dođu u situaciju da moraju u bolnicu, shvataju koliko mi ginemo - napominje dr Aćimović.