BEBE SU NABIJALI NA BAJONETE,TROVALI DECU...STRAŠNA ISTINA KOJA OPOMINJE! Ustaše su zverski pobile 60.334 dece! Samo u Jasenovcu 19.432

Nabijali su bebe na bajonete, trovali su decu, davali im da jedu mleveno staklo, terali ih da gledaju u Sunce dok ne oslepe...

U logorima Nezavisne Države Hrvatske uštaše su od 1941. do 1945. mučki i svirepo ubile čak 60.334 deteta, uglavnom srpske nacionalnosti!
U najgorim mukama nastradalo je 32.054 dečaka i 28.012 devojčica, a za 168 njih nikada nije mogao da se ustanovi pol. Samo u Jasenovcu, krvnički je pobijeno 19.432 mališana.
Koliko je iživljavanje nad decom bilo jezivo, najbolje svedoče potresne ispovesti preživelih logoraša, koji su svojim očima gledali kako mališanima razbijaju glave maljem ili udarcima o zid, bacaju ih uvis i dočekuju na bajonet, guše ih gasom, truju otrovima ili mlevenim staklom stavljenim u hranu ili ih teraju da gledaju u sunce dok ne oslepe...

Vrisak majki
 

Jedan od onih koji je ove scene strave i užasa svakodnevno gledao jeste i Gojko Rončević (86) iz sela Trstenice. U logor je doveden sa samo osam godina.
- Film "Dara iz Jasenovca" je dobar, ali nikako nije mogao da dočara sve strahote koje su se događale u logoru. Stvarnost je bila mnogo gora. Iscrpljeni raznim bolestima, mučeni glađu i nehumanim uslovima, svakog dana je umiralo 10-15 dece. Jedan od čestih ustaških metoda ubijanja dece od tri do deset godina je izgledao tako što bi ih pitali "Deco, ko želi da vidi mamu i tatu?" ili "Deco, ko hoće čokoladu?" Deca bi se javljala: "Ja, ja, ja, ja", a onda bi ih sve poveli do jame i udarcem čekića u glavu ubacivali u nju. Ishrana je takođe bila užasna. Jeli smo čorbuljke od pokošene trave ili dobijete parčence hleba pet sa pet santimetara, tek u ruku da vam stane, i to kada je uopšte bilo hrane. Jednom sam prosuo par kašika tog bućkuriša koji nije mogao da se jede i jedna sestra me je uhvatila za jedno uvo, druga za drugo i odveli su me da pet sati klečim na kukuruzu, a ukoliko bih se pomerio, dobijam udarac štapom po glavi - priseća se Rončević i dodaje:

- Nekako sam preživeo jer sam odabran u grupu dečaka koje su odlučili da vaspitavaju u ustaškom duhu. Međutim, moja braća od tri i devet godina i sestra od 13 godina nisu. Nikada neću zaboraviti onakvu surovost i klanja koja smo svakodnevno gledali. Dugo sam sanjao samo klanja. Pa bacanje živih u jame i bunare. Takva monstruoznost i svirepost nigde nije postojala. Što je najgore, i koljači i časne sestre su uživali u masakriranju i krvoločnim ubistvima dece - ispričao je je Rončević.
Tu je i svedočenje Novaka Đukića (83), koji je svoje detinjstvo takođe proveo u logoru gledajući svakodnevno kako drugi mališani umiru u mukama.
- Odmah na ulazu u logor počeli su da odvajaju decu od majki. Majka koja nije htela da preda decu ustašama odmah bi bila ubijena. Ispred nas je stajala jedna mlada žena sa detetom u naručju i nije htela da ga pusti. Ustaše u crnim uniformama koje su zvali Crna legija prišle su joj s leđa i jedan od njih joj je zabio bajonet u leđa. Žena je pala i ispustila dete koje su uzela druga dvojica, jedan ga je bacio u vazduh da bi ga drugi dočekao na bajonet. Posle tog razdvajanja nikada više nisam video svoje sestre i brata. Terali su nas da gledamo kako ubijaju i kolju drugu decu - objašnjava Đukić.

Ljuta paprika

Dragoje Lukić, jedan od malobrojnih istraživača sudbine mališana u NDH koji je i sam prošao tu sudbinu u svojim dokumentima ostavio je pregršt detalja o mučenju dece, od kojih se ledi krv u žilama.
- Svuda naokolo ležali su ili sedeli živi dečji kosturi podbočivši rukama glave, puzali su i nesigurno hodali, poput sablasti. Bilo je skeleta na kojima je preko trbuha, lica, ruku i nogu visila samo smežurana koža. U prostoriji je ležalo tridesetoro dece, od osam do 17 godina, potpuno iscrpljene, neuhranjene i sa visokom temperaturom. Neka su već bila u agoniji, a neka buncala. U dubokim dupljama već potamnele oči tromo su se pokretale. Tu su, pored fizičkih, bile i strašne psihičke kazne od kojih su mališani ludeli i počinjali da mucaju. Deca su bacana na tavan, šibana i onda poklapana velikim sandukom, a kad god ožedne, davana im je slana voda, da im bude još gore. Dete koje bi ukralo jednu šljivu držali bi vezano za isto drvo dok se ne onesvesti. Ljutu papriku od koje su se dobijale opekotine, šibanje po rukama i golom telu, guranje kamena ukrug deca nisu ni računala u kazne - zabeležio je Lukić.
 

Rade Radivojac, svedok jezivih strahota: Samo koža i kost od
mene, mesa nije bilo
 

Rade Radivojac sa svoje 93 godine svedok je jezivih strahota.
- Nikada nisam verovao da ću dočekati slobodu. Nikada! Samo sam se molio da me odvedu na streljanje, da ne odem na klanje ili pod malj. Dovedu mlade dečake, moje generacije, pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali; jedan momak uzeo nož i ne sme da zakolje čoveka. Drhtao je, bacio nož i počeo da plače, a ustaša ga izvede, uzme pištolj i ubije - priča Radivojac, koji je tada imao desetak godina.
Kako kaže, poreklom je iz prijedorskog sela Orlovci, a kao brojna deca Kozare završio je u logoru Jasenovac.
- Gde je sad spomenik, tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bili su samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… I kost sam pojeo. Šta ti je glad - priča Rade.
- Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sada, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš da se krećeš, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepio kad će noć. Legneš da spavaš i misliš se kako ćeš da pogineš: takve stvari snivao je nevini dečji mozak - kaže Rade.

Mara Vejnović Smiljanić, preživela logorašica
Opatice iz pakla trovale decu
 

- Decu su masovno ubacivali u veliku logorsku zgradu. U pojedine sobe saterali bi i po 50 dece, koja su u taj prostor mogla stati jedino u uspravnom položaju. Zatim su tri-četiri opatice (časne sestre), išle od sobe do sobe, nosile su kantice s nekom tečnošću i četkama im mazale usta. Glasno su govorile da je to tečnost protiv žeđi. Međutim, nakon jednog do dva sata sva deca su počela da vrište, jauču i dozivaju majku, oca, sestre i braću. Previjala su se od bolova, a jauci i krici postajali su sve užasniji. Mališani su bolno cvileli: "Majko, umirem", "Sejo, boli me", "Tetka, žedan sam". Dečja tela grčila su se i počela padati, a kako mesta nije bilo, rušila su se u gomili kao drveće. Izmešale su im se ruke, noge, glave... Otvarale su se žive rane na telima. Ubrzo su počela umirati u najgorim mukama i vapajima, i to je trajalo danima. Grupa logoraša koju su ustaše za to odredile trpala je u ćebad mrtve mališane i odnosila na mesta za uništavanje leševa - ispričala je preživela logorašica Mara Vejnović Smiljanić.
Kako kaže, i prizor gušenja dece u gasnoj komori bio je takav da ga nikada nije zaboravila:
- Gasna komora bila je puna gole dece, nabacane jedno na drugo, na gomilu. Stalno su povećavali tu gomilu živih. Strpali su tako u tu prostoriju oko 500 dece. Pre puštanja gasa prostoriju je došla da pregledati ustaška patrola. Jedno dete, staro godinu dana, ležalo je golo na pragu prostorije. Jedan od ustaša je svojom čizmetinom stao na jednu nogu detenceta, a drugu nogu je uhvatio rukom, raščerečio ga i bacio na gomilu uz psovku "srpske majke". Zatim je izdao nalog da se prostorija zatvori i u nju pusti plin.

"Milosrdnice" hranile ustaše

Mnogi rodoljubi i Crveni krst slali su malim taocima u logor hranu, odeću i obuću. "Milosrdnice" (časne sestre) oberučke su primale te darove, ali ih nisu davale deci. Najbolje namirnice - mleko, crnu kafu, kolače poklanjale su čuvarima logora. Časna sestra Gracioza, ekonom, često je u mostarski manastir slala pakete pune namirnica koje su dobrotvori poslali izgladneloj deci. Upravnica logora opatica Barta Pulherija naredila je da mleko koje seljaci dovoze za decu mora da stoji na suncu sve dok se ne ukiseli, pa je tek onda dopuštala da se podeli njima.
- Zašto da hranimo tu banditsku decu. Pomagati ih znači odgajati ljude koji će nas kasnije klati - govorila je Pulherija. Časne sestre su tukle i silile stariju i zdraviju decu, naročito devojčice, da idu da pevaju u crkvu, da dvore ustaše koji su bili dnevni gosti "milosrdnica". U tome se naročito isticala sestra Božimira.
- Ipak, najteže su bile sahrane umrle dece. Odrasli dečaci zakopavali su svoju pomrlu braću i sestre, svoje izdahnule drugove. Neki su mrtvu decu polagali u sanduke gde se čuvao šećer, nekad u obične velike od čamovine. Sestra Barta naređivala je da se deca zakopavaju podalje od mesnog groblja, prema naredbi vođe NDH Ante Pavelića.
- Njih treba dalje, u šumu, da im se mjesto ne zna - govorile su sestre "milosrdnice".

Saslušanje Anta Vrbana: Stručnjak za ubijanje dece
 

Ante Vrban, jedan od zapovednika logora Stara Gradiška, bio je,"stručnjak" za ubijanje dece. Ovo je izvod sa saslušanja pred sudom posle Drugog svetskog rata. Za zločine koje je počinio osuđen je na smrtnu kaznu streljanjem.

PITANJE SUDIJE: Što ste vi bili u logoru?
ODGOVOR: Postao sam član uprave i član komisije za primanje i otpremanje u logor.
P: U čemu se sastojala vaša dužnost?
O: Moja dužnost sastojala se, prvo, u tome da primam u logor i određujem sposobne za rad na razne ekonomije, a nesposobne za rad u Jasenovac na likvidaciju.
P: Dakle, čim ste vi nekoga proglasili nesposobnim za rad, on je time bio osuđen na smrt?
O: Jest.
P: Jeste li bili svjesni da time što proglašavate nekoga nesposobnim za rad, da ga time šaljete u smrt?
O: Jesam, bio sam svjestan da svaki takav ide u smrt.
...
P: Što ste radili s tom djecom?
O: Ta djeca su određivana za domove u Sisku, Zagrebu, Jaski i Feričancima, a slabu djecu ja sam otrovao.
P: Kako ste ih otrovali?
O: U jednoj sobi ja i Grubišić.
P: Opišite nam kako je to bilo.
O: Odveli smo ih u jednu sobu, nije bila velika ni četiri na četiri metra. Onda sam bacio plin.
P: Kakav?
O: Ciklon.
P: Koliko je moglo biti te djece?
O: Djece je otrovano samo 63.
P: Kako su velika, kako su stara ta djeca?
O: Bilo ih je od dve do deset godina, a možda i 12.

Marijana Amulić, zatvorenica logora u Staroj Gradiški, kaže da je ustaša Ante Vrban naredio grupi žena da svu bolesnu decu smeste u dve prostorije na tavanu zloglasne starogradiške Kule. Onda je Vrban u ove prostorije pustio gas "ciklon B". Nekoliko stotina mališana tako je ugušeno.
- Posle tog jezivog ubistva u logoru je nekoliko dana vladala užasna tišina - seća se Marijana Amulić.
- Hodale smo pognutih glava, potištene, očajne. Ceo život bile smo osuđene da nosimo u sebi sliku o svirepom stradanju dece sa Kozare - ispričala je Amulićeva.