U čemu je fenomen serije SQUID GAME? Treba li roditelji da se zabrinu zbog najgledanije serije na Netfliksu?

"Squid Game", bizarna korejska serija koja je najgledanija na Netflksu, postala je svojevrstan socio - psihološki fenomen, o kojem se vode ozbiljne debate širom sveta. Preko 111 miliona domaćinstava je pogledalo ovu južnokorejsku seriju do sada, a većinu publike čine tinejdžeri.

Čak i ako niste gledali seriju ili videli mimove koji su zavladali internetom - velike su šanse da ste čuli za "Igru lignje" ( Squid Game ), koja je emitovana na jednoj od napopularnijih video platformi Netflix.

Ova južnokorejska serija - koja se bavi brutalnom igrom preživljavanja - na dobrom je putu da nadmaši "Bridžerton",  i tako postane najgledanija originalna serija svih vremena na ovoj platformi za striming. Radi se seriji o mučenju i ponižavanju ljudi za novac. Nakon gledanja jedne epizode imate strašnu potrebu da ispoljite agresiju i bes kojim vas je taj sadržaj napunio. To nije zadatak umetnosti, već zloupotreba, smatraju mnogi filmski i televizijski stručnjaci, ali i teoretičari medija, sociolozi, psiholozi...Iako žanr serije nije nimalo nov, njena upečatljiva vizuelna estetika, likovi sa kojima možete da se poistovetite i uznemirujuća studija ljudske prirode uspeli su da pogode žicu publike širom sveta.

Foto: Netflix

U seriji, grupa od 456 ljudi, prezaduženih i očajnih, uvučena je u igru preživljavanja u kojoj imaju šansu da odnesu kući 45,6 milijardi korejskih vona ( 39 miliona dolara ) ako pobede u nizu od šest igara.

Kvaka? Ako izgube, umiru.

Igre su sasvim proste - dečje razbibrige koje su igrali dok su odrastali. Iznenađujući kontrapunkt između nevine dečje igre i nasilnih smrti, naveli su gledaoce da napeto prate radnju.

„Ljude je privukla ironija da odrasli koji su izgubili svaku nadu rizikuju svoje živote da bi pobedili u dečjoj igri", rekao je reditelj serije "Squid Game" Hvang Dong Hjuk.

Stručnjaci uspeh serije pripisuju i njenim likovima, od kojih su mnogi marginalizovani pripadnici društva. Iako ih sve povezuju ogromni novčani problemi, oni dolaze iz svih sfera života. Glavni lik, na primer, nezaposleni je čovek sa zavisnošću od kocke koji se muči da stekne poštovanje rođene porodice. U igri on upoznaje devojku sa tragičnom prošlošću koja je prebegla iz Severne Koreje i pakistanskog radnika kog izrabljuju poslodavci.

Kim Pjeong Gang, profesor za globalni kulturni sadržaj sa Univerziteta Sangmjung, kaže za BBC:„Ljudi, naročite mlađe generacije, koji redovno pate od otuđenja i nezadovoljstva u stvarnom životu, izgleda da su se poistovetili s ovim likovima." Kao i kod njenih komšija iz Istočne Azije, hiper-konkurentska priroda društva u Južnoj Koreji kod mnogih je raspršila sve iluzije. Uprkos vrednom radu, prosto nije moguće da svako dobije najbolje pozicije na univerzitetu ili dobre poslove. Igre u seriji, koliko god smrtonosne bile, predstavljaju alternativni svet navodno zasnovan na fer pleju. Kako kaže jedan od organizatora igre u seriji: „Svi učesnici u igri su ravnopravni. Ljudima koji su doživeli nefer tretman i diskriminaciju u spoljnom svetu pružamo poslednju priliku da pobede u fer takmičenju."

Zapadni mediji su uporedili Igru lignje sa "Parazitom", Oskarom ovenčanim korejskim filmom iz 2019. godine koji se takođe bavi ekonomskom nejednakošću i nepravdom u društvu.

Zbog količine nasilja u seriji mnogi smatraju da bi seriju trebalo zabraniti. Veliki broj gledalaca nije mogao da izdrži da odgleda ni prvu epizodu zbog mučnih scena. Brutalnost je u ovoj seriji prevazišla svoj terminološki oblik.

Foto: Netflix

Od vrtoglavog rasta do propasti srednje klase

Surova kompetitivnost mogla bi da bude razlog zbog čega je Južna Koreja tako uspešna. Period brze industrijalizacije koji je počeo 60-ih pretvorio ju je u desetu najjaču ekonomiju na svetu. Izgradnja države nakon Korejskog rata je bila spektakularna, od pojave "Samsunga" kao globalnog tehnološkog giganta do neverovatne popularnosti K-popa i filmova koji su svoju publiku našli i van granica Azije.Sa druge strane, milioni građana sada se suočavaju sa mračnom stranom tog ekonomskog rasta. Kao i u mnogim drugim zemljama, univerzitetska diploma i posao "belih okovratnika" ne garantuju finansijsku sigurnost kao nekad. Mnogi Korejci zbog toga moraju da se zadužuju. Zbog niskih kamatnih stopa, poslednjih godina dugovi domaćinstava rastu (uključuju i potrošačke dugove i stambene kredite), a sada su jednaki godišnjem BDP-u čitave zemlje. Poređenja radi, u SAD ukupna zaduženja domaćinstava čine 80 odsto BDP-a. Građani gomilaju dugove jer koriste kreditne kartice, zbog nezaposlenosti ili gubitaka na kockanju, međutim, veliki broj njih je i dalje vezan za nekretnine. Cene kuća brzo rastu, pogotovo pod predsednikom Mun Džae-inom, a prosečna cena stana u Seulu je oko milion dolara. Dosta mladih ljudi pozajmljuje novac kako bi ulagalo u kriptovalute. U početku, Korejci počinju sa zajmovima od legitimnih finansijskih institucija poput banaka, a potom prelaze na druge zajmodavce koji traže veće kamate. U najgorem slučaju, okreću se zelenašima koji mogu da kamate naplaćuju u trocifrenim procentima, a tada se možete naći u situaciji iz koje se teško izlazi. Prema određenim procenama, preko pola miliona Korejaca duguje novac zelenašima.  "Kada pogledate likove u seriji Squid game, oni predstavljaju deo Koreje koji je u najgoroj mogućoj situaciji zbog dugova", rekao je analitičar korejske kulture koji živi u Nemačkoj Ku Se-vong. 

"U stvarnom svetu, tu se ne radi samo o smrti njihovog tela, već i ponosa. Sramota je da pred porodicom budete tako neuspešni", rekla je Jung Dan, analitičarka za bezbednost iz Seula. "Klasni problemi su surovi svuda u svetu, ali se čini da se južnokorejski reditelji sa tim pitanjima obračunavaju sa više smelosti", poručio je reditelj Im Sang-so. Domaćica iz Seula, Mardži Kim, kaže da je pogledala seriju sa porodicom. Iako kaže da joj se vizuelno mnogo toga dopalo, rekla je da su i osnovne poruke takođe važne. "Osećam bol kroz koji prolazi naše društvo. Većina običnih ljudi, srednje klase, živi u velikim dugovima. U potpunosti se saosećam sa likovima koji su pristali da igraju igre u seriji", navela je.

Međutim, izgleda da se ceo svet 'okrenuo naglavačke' i da je u mngoim zemljama situacija slična kao u Južnoj Koreji, a to dakazuju i milioni gledalaca ove serije, koji su se identifikovali sa glavnim junacima.

Serija "Igra lignje" kao do sada najgledanija na čuvenom Netflixu postala je svetski fenomen. Za "Informer" ovaj fenomen tumače kredibilni sagovornici prof. dr Aleksandar Jugović redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu (ex-Defektološki), predavač na predmetima 'Socijalna patologija' i 'Mediji i društvene devijacije' i Nataša Kunarac, diplomirani psiholog u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju prof. dr Cvetko Brajević.

Foto: Netflix

Profesore Jugoviću ,najgledaniju seriju na Netflix-u "Squid Games" do sada je pogledalo 111 miliona domaćinstava. Publika su tinejdžeri i mladi ljudi, tzv. "tik-tok" generacije, iliti "Zed generacija", a za seriju kažu da je jedna od najbeskrupuloznijih, najsurovijih i najnehumanijih ikada prikazana na ovoj platformi, i šire. Šta prate ovakve serije? Da li imaginacija prestiže stvarnost ili je obrnuto? 

Foto: Lična arhiva

-  U umetnosti je imaginacija uvek oslonjena na neki deo stvarnosti, pa je tako i ovde. To jedan hipermodernistički diskurs različitih inspiracija. Meni ova serija crpi inspiraciju iz više izvora. Savremene inspiracije vidim u rijaliti programima i nasilnim video igricama. Rijaliti je pustio „duh iz boce“ gde su privatnost i pristojnost nebitni. Važan je samo profit i za pobednika i za organizatora. Prodaja najnižih ljudskih poriva očito da nema granicu. Da bi bili gledani rijalitiji zato stalno moraju da pomeraju granice, pa i ljudskosti i moralnosti. Rijaliti junaci Squid Games-a stradaju kao figure u video igrama, a organizatori ih poništavaju poput jedne od brojki. Oni igraju na život i smrt. Tradicionalna inspiracija su gladijatorske borbe u starom Rimu u kojima se robovi i sirotinja bore između sebe a bogati uživaju. Serija je idejno bliska i Orvelovoj „1984“ jer junaci žive pod budnim okom maskirane vlasti koja vrši teror. Meni atmosfera brutalnosti na momente podseća na konc logore za vreme II svetskog rata. 

Vidim i elemente Hobsove pesimističke političke filozofije oličene u poznatoj maksimi da je „čovek čoveku vuk“. Kao da se u seriji stalno dokazuje Hobsova ideja da je čovek po prirodi sebičan i da bi bukvalno sve učinio za svoje samoodržanje. Pa i gazio moralne principe i svaki oblik ljudskosti. Takođe, šokantnost nasilja liči na akte savremenog terorizma. Primećujem i tragove motiva iz horor filmovima, sa simbolikom destrukcije i smrti koji „nastaju“ iz lutaka i nevinih dečijih igara. U seriji ima i dosta bizarnosti, poput mrtvih ljudi koji se odnose u kovčezima koji izgledaju kao pokloni sa mašnom. Čuvari su obučeni u roze uniforme, a učesnici igre u drečavo zelene. Sve u svemu, to je jedan rijaliti konc logor u kome se društvena margina bori na smrt kako bi došla do novca. Gledanost je posledica šokantnosti i uzbuđenja koju izazivaju brojne scene ali i atmosfere društva u kome živimo uz rijalitije, nasilne videoigrice i sveopšti nadzor koji se vrši nad nama preko savremene tehnologije. Prirodno je da je serija bliska mlađoj generaciji digitalnih urođenika. Kakva je umetnička vrednost serije to ostavljam stručnjacima iz te oblasti da ocenjuju. Za mene je njena gledanost indikator želje publike za još jačim senzacijama i dehumanizacije koja se dešava u društvu.      

Foto: IMBD

Glavni junaci su marginalci, gubitnici surove civilizacije kojih je sve više u svetu, koji ne mogu da prate ubrzanje života i promena, i koja ih melje. Postaju gubitnici i očajnici, prinuđeni da igraju igre na život i smrt. Autor ste knjige "Društveno osetljive grupe: perspektive i politike“, profesor socijalne patologije, da li je i u svetu, i kod nas većina postala margina društva? 

- Savremena društva jesu raspolućena na mali broj jako bogatih i veliki broj marginalizovanih koji žive u istom vrednosnom sistemu! Ključna želja i jednih i drugih su materijalne vrednosti. Danas ne postoji politička artikulacija marginalizovanih jer su i levica i desnica, i „politička korektnost“ i „politička nekorektnost“, samo dve grane istog poretka koji se predstavlja kao normalan i „jedini mogući“. Zato i junaci ove serije, po bilo koju cenu pristaju na eksperiment i totalnu destrukciju, kako bi došli do novca kao jedine mere uspeha u egoističkom i ultratakmičarskom društvu. Kao životni gubitnici oni se na poredak adaptiraju a ne žele da ga menjaju! To je još jedna od poruka serije.  Naravno, nije problem imati društvo koje podstiče na lični uspeh, ali jeste ako je uspeh jedino moguć kroz korupciju i monopole gde bliskost vrhu poretka znači i veću šansu za društveni uspeh. To nije demokratsko i progresivno društvo. Bojim se da mnoga savremena društva upravo tako izgledaju. Zato se i događa da socijalno isključeni i marginalizovani više prihvataju ideje populističke desnice jer su joj životno bliži nego pozivi sterilne i bezidejne levice. Serija o kojoj pričamo može se čitati i kao kritika nadzornog, dehumanizovanog i podeljenog društva. No ovde nemam iluziju da je to bio glavni motiv proizvođača serije. Taj motiv je zarada pa i po cenu promocije brutalnosti.   

Zašto tinejdžere, i one mlađe od njih, sve više privlače ovakvi sadržaji? Da li se ovakvim projektima namerno stremi ka potpunoj desenzitivizaciji najosetljivijih i najprijemčivijih grupa na koje može da se utiče, a to su mladi? 

- Serija je privlačna mladima jer deli njihovo iskustvo sa savremenim medijima. Kada odrastate uz rijaliti i video igrice sa nasiljem, onda takva simbolika deluje blisko. Takođe, mladima su poznati brutalni teroristički akti, od odrubljivanja glava do osoba koje naoružane upadaju u tržne centre i škole i pucaju po svima koji se tu nalaze. Na to treba dodati efekat šoka i hororizacije koji neke scene izazivaju i dobije se jedan privlačni koktel  „ispijanja“ male količine straha koji ih zabavlja. Naravno, producenti imaju profit kao vodilju. Međutim, da bi se serija „čitala“ na više načina potrebno je imati i publiku sa višim nivoom medijske pismenosti. Mladi su zato ranjivi jer nemaju životna i medijska iskustva koja bi im pomogla da brutalne sadržaje čitaju na kritički način. To je nešto što se razvija tokom života uz obrazovanje i uticaj socio-kulturne sredine. 

Foto: IMBD

U jednoj sceni prilikom masovnog streljanja, "podvučena" je vesela muzika. Takve stvari suptilno utiču  na senzore gledalaca i njihove emocije. To je dosta jezivo. Da li bi vi zabranili seriju?

- Da u seriji se smrt događa pod jakom svetlošću kao u studijima gde se održavaju rijaliti programi. A vesela muzika asocira na nacisite koji su živeli pored konc logora i slušali Vagnera i Mocarta dok su ljudi umirali u gasnim komorama. Serija zaista „ispipava“ granice moralne prihvatljivosti. Ali to je verovatno u isto vreme i čini tako popularnom. U današnjem modelu društva u kome globalno živimo iluzurno je pričati o univerzalnoj zabrani serija poput ove. Sve je na prodaju i sve je za rejtinig: privatnost, život, pa i smrt. To nam ova serija brutalno saopštava. Ono što nam ostaje jeste da kao pojednici i porodice vodimo računa da deca koja ne mogu da adekvatno razumeju simboliku i poruke ove serije ne izlože sebe potencijalnom efektu dehumanizacije, emocionalnih povreda i stvaranja neosetljivosti prema patnjama drugih ljudskih bića.

Kada govorimo o odraslim osobama ja bih seriju iskoristio upravo za ovo što vi i ja radimo, da podstaknemo jako važnu debatu o prirodi i budućnosti društva u kome živimo. Iako možemo videti da nasilje na globalnom nivou kroz decenije i vekove opada, to ne znači da ne možemo napraviti štetu ljudskoj civilizaciji ako idemo koracima dehumanizacije. A očito je da nadzorni i monopolistički kapitalizam koga dobrovoljno prihvatamo kao „normalni poredak stvari“ traži ozbiljno preispitivanje ako želimo da se kao civiilizacija razvijamo na idealima humanosti i ljudske ostvarenosti.   

Da li umetnici, autori, emiteri, imaju odgovornost za uticaj koji šire kroz ovakve projekte?

Uvek imaju odgovornost i treba toga da budu svesni. Pitanje kako nasilje na filmu ili seriji utiče na nasilje u životu je predmet velike naučne rasprave. To je kompleksna tema za koju ovde nemamo

dovoljno prostora i o kojoj dosta diskutujem sa svojim studnetima, posebno na predmetu „Mediji i društvene devijacije“. Ono što iz mog naučnog iskustva mogu kratko da kažem jeste da nasilje kroz medije dolazi i do onih koji su bili žrtve što ih dodatno viktimizira. Ali ono stiže i do onih koji u filmskom nasilju pronađu nove motive, načine destrukcije ili dodatno radikalizuju svoja ekstremna uverenja o „drugima“. Nažalost, brojni sadržaji nasilja jesu uvek „kolateralna šteta“ jer mogu biti deo razvoja nasilne radikalizacije kod osoba koje su već prihvatile ekstremne ideje o nužnosti uništavanja neke „neprijateljske grupe“. I to je dovoljan razlog za veliku odgovornost autora ovakvih serija kada predstavljaju nasilje i njegove posledice kroz umetničke filmske fikcije. 

Foto: IMBD

Nataša Kunarac, diplomirani psiholog u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju prof. dr Cvetko Brajević u Beogradu kaže za Informer da "ako pitate tinejdžere zašto su gledali ovu seriju, kažu  zato što je moderno".

"U azijskoj pop kulturi već dugo postoji čitav podžanr tzv. "death games", mange, anime, filmovi, serije. Nije ovo nešto novo. Teško je dokučiti razloge zašto je baš ova serija doživela tako visoku popularnost među gledaocima .Posebno mladima. Mnogi sadržaji na "Youtube"  i "Tik - toku" su iz perspektive odraslih prilično neshvatljivi i neprihvatljivi. Za mlade to nije tako", tvrdi Kunarčeva, koja je u svojoj svakodnevnoj praksi radi sa adolescentima.

Foto: Lična arhiva

Da li po vašem mišljenju autori kroz "umetnički obruč" idu ispred civilizacijskih društvenih dešavanja, ili već kaskaju, ili prikazuju realnost koju uveliko živimo?   

-  Čini se da serija i nema neki meta sadržaj i neku implicitno  društvenu  kritiku. Pre bi se moglo reći da je to u okviru žanra koji nudi brutalnu zabavu, ne baš naročito promišljenu. Teško je zaključiti da postoji nekakav model identifikacije. Žanr, priča motivisana profitom i tu bi se završilo nabrajanje. Kunarčeva smatra da nisu svi junaci u seriji ljudi sa margine i pita se: " Nisu svi junaci u seriji takvi. Ko uostalom želi da se identifikuje sa umirućim marginalcima? Osnovna stvar sa nasiljem i priikazivanjem istog je da boli, a ovde je prikazano kao zaista brutalno. Nakon prvobitnog šoka, posle se više i ne reaguje na tako prikazano nasilje. Kao i u svakoj seriji, prate se oni koji se iskristališu kao likovi, koji uglavnom prežive do samog kraja, a smrti svih ostalih postaju ne toliko bitne, tek dekor u pozadini. 

Zanimalo na je da li se ovakvim projektima namerno stremi ka potpunoj  desenzitivizaciji najosetljivijih i najprijemčivijih grupa na koje može da se utiče, a to su mladi?  U jednoj sceni prilikom masovnog streljanja, "podvučena" je vesela muzika. Takve stvari suptinlo utiču  na senzore gledalaca i njihove emocije. To je dosta jezivo. Da li bi vi zabranili seriju?

 

Mi već živimo u prilično brutalnoj  realnosti.I mi i naša deca.Svakodnevno smo izloženi bilo eksplicitnom bilo implicitnom nasilju u svim segmentima društva. Teško je postati desenzitivisan na tu količinu uvek iznova i iznova prezentovanog  brutalnog nasilja u svim oblicima. Ne bih zabranjivala seriju. Ono što bih radila i što pokušavam u svom svakodnevnom životu i profesionalnom radu, je afirmacija vrednosti obrazovanja, podsticanje i negovanje kritičkog duha, posvećenost svojim najbližima kroz vreme koje provodimo na način koji nas ispunjava, i čini srećnima i spokojnima, u ovo vreme  koje je daleko od vremena spokoja. Pitam se da li je ikada bilo takvih vremena.

Foto: IMBD

Otvorili smo jednu temu, predočili vam različita tumačenja relevantnih sagovornika. Vama ostaje da razmislite o sadržajima koji privlače vašu decu, bilo da se radi o virtuelnom, televizijskom ili filmskom sadržaju, i zašto je to tako?

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.