ZNAČI, PREVENCIJA ZA VRŠNJAČKO NASILJE POSTOJI!? Deci nedostaje kućno vaspitanje, ali ako ga roditelj nauči šta znači biti drug, "siledžija" neće dirati "bumbara"?

Za vršnjačko nasilje se slobodno može reći da spada u vrstu fizičkog nasilja koje se najčešće događa u školama širom sveta, ali i Srbije. Nasilje između vršnjaka obično završi čak i kobno. Koji je glavni razlog, za "Informer" ovu posebno osetljivu temu objašnjava sociološkinja, a kao glavni razlog navodi vaspitanje

- Nedostatak kućnog vaspitanja je glavni uzrok zbog kog sve češće gledamo i slušamo o vršnjačkom nasilju, kako kod nas, tako i u svetu. U globalu, sve kreće od problema u kući, da li su to finansijski, takođe nasilje nad detetom u kući, dete nauči takav obrazac ponašanja, zatim ga prenosi dalje, odnosno "iznosi" iz doma - priča sociološkinja N. Ljubinović. 

Na ovu vrstu nasilja treba dobro obratiti pažnja jer se radi uglavnom o maloletnim licima koja ili vrše nasilje ili su žrtve nasilja. Mnoga deca u Srbiji nažalost trpe nasilje u školama, a isto tako i mnoga deca učestvuju i glavni su kada je nasilje u pitanju. Druga grupa obično bira "žrtvu".

- Biraju žrtvu samo zato što je neko slabiji, nema tu nekog kriterijuma kao na primer da je neko "manji", slabiji, žgoljaviji, nego prosto neko ko je, kako to deca kažu "štreber", dakle neko ko možda ima manji krug drugara, gde su ta deca takođe "štreberi" ili socijalno ugroženi, predmet ismevanja. To mogu biti deca koja se lošije oblače, pa je to nešto čemu mogu da se podsmevaju... Ili je to neko ko ima govornu manu, neku vrstu invaliditeta, bilo fizčku, bilo psihičku. Nema specifičan kriterijum, to je opštirno, ali poenta je da je ta osoba na neki način "slabija". Na primer, možda je žrtva tri puta veća od vršnjaka koji napada, ali je to sasvim dovoljno da on bude "debeli" ili "bumbar" - otkriva nam N. Ljubinović.

Među siledžije spadaju i deca "željna dokazivanja"

- Takođe, postoji i vršnjačko nasilje dece koja žele da se dokažu u društvu, koji nemaju navedene probleme, ali dođu u godine gde su drugari bitniji pa žele da im se dokažu, i tada kreću da učestvuju u tim nekim gluparijama - priča sociološkinja.

I drištvene mreže su uzrok vršnjačkog nasilja

Istraživanja su pokazala da društvene mreže same po sebi ne dovode više do ispoljavanja nasilja, depresivnosti i izmena u ponašanju.

- Apsolutno i društvene mreže imaju uticaj! U današnje vreme one utiču na sve nas, a kamoli na nekoga u tom tinejdž dobu, oni prate influensere, to je trend koji prate, trend nije nastupio sada, prisutan je već desetak godina i popularno je snimati sebe kako učesvuju u gluparijama, to je trend i takav trend smo videli na primeru vršnjačkog nasilja koji se odigrao u Trsteniku, Borči... To je sve deo naše svakodnevice u kojoj živimo. Ima čak primera dece koji gledajući primere na društvenim mrežama dobijaju ideje i smišljaju "svoje neko nasilje", oni vide da je to neko lajkovao i "delio" po mrežama, žele da i sami budu popularni po uzoru na to što su videli, pa steknu popularnost u školi i među drugarima.

Kako stati na put, ili bar smanjiti ovaj "trend" nasilja

Kako bi se sprečilo svako agresivno ponašanje učenika, posebna pažnja se posvećuje saradnji dece sa roditeljima. Oni redovno dobijaju obaveštenja od škole o ponašanju i uspehu svog deteta, a u domu sami treba da nauče dete šta znači biti drug, ali i imati uvid u društvene meže svoje dece.

- Privesti to kraju nije ništa što neko kao individua može da zaustavi niti na lokalnom, niti na globalnom nivou. Ono što bi trebalo, jeste da roditelji imaju pristup društvenim mrežama kod svoje dece, da vide šta oni prate, šta kače, šta gledaju, šta lajkuju. To je jedna stvar, druga je, na žalost, to kućno vaspitanje. To je nešto što mnogo dece nema, roditelji su takođe problem. Eto, primer iz Trtenika koji je svež, roditelji su na strani svog deteta koje je takoreći krivo. Tek je došlo do pompe kada je snimak nasilja osvanuo na mrežama, e to na primer može da se okrene na dobru stvar. Kada roditelji isprate šta im dete gleda na mrežama, tada stanu da ga vaspitaju u pravcu u kom bi trebalo, da ih nauče šta znači biti drug - priča Ljubinovićeva i dodaje:

Foto: Shutterstock

- Deca u ovom dobu ne znaju da se druže, oni znaju šta znači biti on lajn drug, lajkuju, šalju neke DM, ali da se druže van škole i imaju osećaj prijateljstva i drugarstva, ali i da znaju šta je imati odgovornost za svog druga, to je nešto što manjka. Na žalost, to je nešto što u školama ne mogu ni direktorki, ni razredne, oni nisu tu da vaspitaju nego da prenesu znanje... Da mogu da utiču malo, mogu, ali većinski deo je na roditeljima. Način na koji škola može da utičejeste da se u školama zabrane telefoni, da se uvedu neke kazne, na primer novčana za onu decu koja na času nisu da bi prisvajali znanje, već sede na telefonu. Tako smanjujemo vršnjačko nasilje u školi što se tiče tog dela "snimanja nasilja". Možda to neće eliminisati egzistenciju vršnjačkog nasilja, ali će barem svesti na minimum to štoih podstiče, to šerovanje, taj hajp!

Razvijanje međuljudskih odnosa koji počivaju na toleranciji, razumevanju i poštovanju, treba da bude i roditeljima "zvezda vodilja" kako bi dete izveli na pravi put i udaljili od ovakvog vida ponašanja.

- Opet ponavljam, smanjiće se tako što krene iz kuće, da roditelji adekvatno kazne dete ako je već prouzrokovalo icident, ne pričamo ovde o tome da treba da ga oderu od batina, već da snosi konsekvencije za takvo ponašanje. Toga uglavnom nema - priča sociološkinja za "Informer".

U više pimera smo videli da kada škola ili organi obaveste roditelje o ponašanju deteta i vidu nasilja ka kom "naginju" - oni obično ne znaju. 

- Preventiva je znati svoje dete! Vreme u kom živimo je vreme u kom se živi brzo, pa tako i roditelji sve manje imaju vremena za svoje dete, sve se manje bave svojom decom. Pojedini roditelji misle da je dovoljno što su dete odveli u školu, videli koju su ocenu dobili, otišli su na roditeljski... Sve je manje roditelja koji zaista sede i pričaju sa detetom, pitaju: "Ko su ti drugari", "Šta ti radiš kada vidiš ako vidiš nešto" - objašnjava stručnjak za "Informer" i nadovezuje:

- Roditelji su, naravno postoje izuzeci, ali ovde pričamo o roditeljima dece koja učestvuju u vršnjačnom nasilju, takvi roditelji su slabo uključeni. I roditelji moraju da razmišljaju, ako im je dete mirnije, povučenije, može lako postati potecijalni target za neko drugo dete koje nije takvo i željno je dokazivanja u tom uzrastu. Takođe roditelji moraju da znaju sa kim im se deca druže, sa kim izlaze. U manjim mestima je to lakše znati, da li je neko dete iz problematične porodice, onda da li to dete dolazi kod vas u kuću, pa roditelji procene kakvog druga ili drugaricu ima njihovo dete, da li je odgovorno, savesno, ima li vrstu empatije. Postoje deca koja se iživljavaju nad životinjama, oni poseduju potencijal za dalje nasilje, to je osobina i može da zabrine. Dakle roditelji treba da se bave svojim detetom i upoznaju njegovo okruženje, koliko god je to moguće... Tako bi došli do nekih sitnih odgovora i izbegli problem - završava sociološkinja N. Ljubinović.

Bonus video: