KOBNI DAN, "SUDBONOSNA" NESREĆA NA TROŠARINI I 15 DANA KOME! NA OKO I SADA NE VIDI! Katarina je imala sreće jer je naišao Spasoje... Šta raditi kada "naletite" na saobraćajku?!

Katarina je preživela saobraćajnu nesreću na Trošarini, kada je, za nju ali i mnoge građane širom Srbije Spasoje Gutović ispao heroj! Žena je udarena sa leđa na trotoaru, potom je udarila u kontejner i ostala da leži na leđima... Tu se zatekao Spasoje Gutović, ugledao ženu na leđima i shvatio da se guši. Prebacio je na bok, kako bi joj otvorio disajni put i tako joj olakšao disanje koje je do tada bilo nemoguće...

Kada je Hitna došla, stavili su je spinalnu dasku, Katarina je preživela, imala je tešku traumu... Da je čovek iz GSS nije prebacio na bok, ona ne bi izdržala!

Priču za "Informer" počinje Spasoje Gutović, arhitekta, a kada nije arhitekta onda je spasilac u Gorskoj službi spasavanja Srbije. Čovek koji je spasio ženu na Trošarini...

- Tog decembra 2020. godine, nešto pre podneva, uputio sam se ka centru grada... Uobičajen hladan decembarski dan, saobraćaj bez gužve u tom delu Ulice Vojvode Stepe. Dok prilazim semaforu na Trošarini i sasvim lagano usporavam jer je par automobila već zaustavljeno ispred mene i čekaju da se upali zeleno, iz bočne ulice na kojoj se nalazi taksi stanica uključuje se mercedes sivo zlatne boje, taksi vozilo - počinje Spasoje.

Na početku to uključivanje biva normalnom brzinom, ali u jednom trenutku naglo ubrzava, gubi kontrolu, ne uključuje se na glavnu ulicu, već nastavlja pravo na trotoar u punoj brzini, udara velike zelene kontejnere za đubre koji stoje trotoaru i baca ih nekoliko metara.

- Vozilo menja pravac kretanja niz trotoar gde tada svedočim strašnoj sceni… Taksi udara pešaka koji leti par metara i udara u čeličnu banderu, potom pada između taksija i te bandere. Taksi se zaustavio jer je nakon nesrećnog pešaka udario u saobraćajni znak i drugu banderu. Sve ovo je meni izgledalo kao da se dešava jako dugo, a zapravo je sve trajalo nekoliko sekundi - nastavlja Spasoje priču.

Foto: Informer

On u tom trenutku ostavlja vozilo na putu i odlazim ka povređenom pešaku. Na trotoaru su bili vidni tragovi krvi, prišao je i video ženu bez svesti u neprirodnom položaju na zemlji. Sve je stalo... Prolaznici, su prišli ali bojažljivo gledaju.

 - Kako smo naučeni u Gorskoj službi, ako nema lekara u blizini preuzimamo komandu i dajemo zadatke. Dok sam počeo da vršim brzi "trauma pregled" dao sam zadatak jednom od posmatrača da pozove Hitnu pomoć, drugom da ode do obližnje apoteke po gaze, a trećem da mi pomogne u skidanju jakne, ipak je decembar, ne mogu se preko debele odeće videti sve povrede. Žena počinje da se guši usled krvarenja koje se pojavilo u ustima i tada je okrećem u bočni "koma položaj", što se kasnije ispostavlja kao ključni trenutak jer bi se ugušila. 

Pristigli medicinski materijal postavlja na povređena mesta, a paralelno, kao moralnu podršku, zove doktora Stojana Marića, iskusnog kolegu iz Gorske službe.

- Dok sam joj pružao pomoć jedan gospodin koji je asistirao je našao dokumenta u torbi. Tada saznajem da se povređena zove Katarina i da ima 40 godina. Taksista je takodje zadobio telesne povrede, ali lakše nego Katarina, udario je nosem u volan, pa je to uzrokovalo obilno krvarenje - nastavlja Spasoje.

Stariji, krupan gospodin, vidno uplašen, nije mogao da izađe iz kola do dolaska Hitne pomoći. Prioritetno su pružili pomoć Katarini i odvezli su ih u Urgentni centar, sve se odigralo brzo a subjektivni osećaj Spasoja Gutovića je kako sve traje kao večnost.

- Kasnije tog dana otišao sam do Urgentnog centra da bih proverio kako je Katarina. Saznao sam da je u komi i da niko od njene porodice još nije obavešten o nesreći. Katarina se probudila posle petnaestak dana, imala je nekoliko operacija i ta saobraćajna nesreća joj je ostavila trajne posledice. Najveće zasluge zaslužuje hirurg Marko Todorović koji vodio njen oporavak. Kontaktirao me je Katarinin suprug Dejan, a kasnije i Kararina kako bi mi se zahvalili. Svakog 9. decembra slavimo njen drugi rodjendan i postali smo prijtelji - priča je Spasoja Gutovića koju nikada neće zaboraviti.

A sada, najtužniji deo... Katarina prvi put za medije priča svoju stranu priče i kakve je posledice nesreća ostavila na nju, ona sve naziva sudbonosnim trenutkom, a Gutoviću i GSS, sa kojim će zauvek ostati prijatelj... Zahvalnost želi da iskaže, ali ne može da nađe reči!

- Jutro tog 9. decembra bilo je kao i svako pre njega. Ustajem malo pre 7h, kuvam sebi kafu, za muža čaj, spremam deci doručak i užinu za školu... Uključim TV, gledam jutanje vesti, javljaju da opet skače broj zaraženih koronavirusom, pa se suprug i ja dogovaramo da ipak on ide kolima na posao, i da dođe po mene popodne posle radnog vremena - počinje Katarina svoju stranu priče.

Javila se šefu da će tog dana biti u njihovoj kancelariji na Voždovcu i da neće imati auto.

- Bilo mi je bitno da moje kolege znaju da tog dana nisam mnogo mobilna. Oko 9:45h krećem iz stana, izlazim nekim stepeništem na Vojvode Stepe ulicu, deo iznad Trošarine. Duva jak vetar, pa sam imala dugu jaknu na sebi, kapu i kapuljaču. Nisam sigurna da li je to bilo tog dana, ali prolazeći pored nekih automehaničarskih radnji pomislila da od njihove buke ništa ne bih čula ako bi mi se dešavlo iza leđa. Nekih 100m dalje na Trošarini desio mi se taj nesrećni slučaj, kada me je udarilo vozilo dok sam kao pešak na trotoaru išla ka radnom mestu. Dakle nisam prelazila ulicu, nisam bila nesmotrena, samo sam bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme - priča Katarina.

Sada, dve godine od tog događaja, Katarina veruje da je nesreća bila sudbinski događaj...

- Znam da zvuči blesavo, ali nisam u stanju da tog vozača krivim i da se na njega ljutim, jer nekako mislim da je i on doživeo tešku traumu u tom momentu kada je izgubio kontrolu nad automobilom.  Naravno, najveći strah i stres su doživeli ljudi koji su to sve videli, ali momak koji je izašao iz svojih kola (moja sreća je da je član Gorske Službe Spašavanja) i devojka koja je napustila apoteku u kojoj je radila, uložili su nadljudsku snagu i održali me u životu dok nije stigla Hitna pomoć!

Iz njihove priče Katarina zna da je Hitna brzo reagovala i stigla na vreme. Kasnije, njene kolege koje su saznale šta se desilo, došli su do Katarininog stana i obavestili supruga koji nikako nije mogao da je dobije na mobilni.

- Otišli su sa njim do Urgentnog centra. Tada su svi saznali da samživotno ugrožena i da se lekari bore za moj život. Nakon udarca 15 dana sam bila u komi, kada sam se probudila nikako mi nije bilo jasno šta se desilo, a ni kako. Trenutak udarca potpuno izbrisan iz sećanja... Oporavak je išao sporo i još uvek traje. Nakon bolničkog lečenja, nepuna dva meseca kasnije došla sam kući. Mnogo mi je značilo da budem uz moju decu, oni su mi bezgranična snaga i ljubav. Iako su preživeli veliki strah i traumu tog dana. Bili su mnogo jaki i hrabri, posebno kćerka, a po njihovoj priči povremeno su bili veoma uznemireni i tužni. Taj bol koji su oni doživeli nikako ne mogu da zaboravim.

Bilo je naporno da se podigne iz kreveta, ponovo prohoda, samostalno ode u toalet i da se okupa, ali za ubrzani oporavak ipak je bila najvažnija Katarinina želja da bude opet mama kakvu pamte, ona koja se igra, smeje, pomaže oko školskih i drugih bitnih pitanja.

- Suprug je muški preuzeo sve kućne poslove i moram priznati da je baš dobar, ma najbolji kuvar, a i čistačica i vaspitačica i učiteljica i vozač... Sve što sam pre nesreće ja sa lakoćom obavljala (uz nestvaran umor na kraju dana) on je preuzeo na sebe i fantastično je to radio. Nekako se potvrdilo ono što smo obećali jedno drugom – i u dobru i u zlu da smo tu jedno za drugo - priča Katarina deo kojeg je svesna.

Foto: printscreen

Svesna da su i njeni roditelji, sestra, sestrina deca, prijatelji i kolege sa posla tih dana preživljavali veliki stres, ali i da su svi oni svojim mislima, verom u nju, molitvama pomogli, bili su joj najjači navijači.

- Danas, kada je prošlo više od dve godine od nesreće, sa trajnom povredom desne ruke, svakodnevnom fizikalnom terapijom, 100% gubitkom vida na desno oko i strahovima sa kojima se ipak nekako borim, dominantno osećanje koje nosim je zahvalnost i radost što sam tu i kao ćerka i i kao majka i kao supruga i kao sestra i kao prijateljica i kao koleginica svim meni važnim ljudima - završava Katarina svoju tešku priču.

Bonus video: